23. новембар, Операције непријатељске војске

493

Операције III. аустро – немачке армије

Дејство самосталне 62. аустро – угарске дивизије

У току 23. новембра слабије трупе 9. ландштурмске етапне бригаде прешле су Лим код Прибоја. Код Руда и Устибара морало се 23. новембра још чекати док стигну 4 дупла понтона која су тамо била упућена. Пријепоље је било већ заузето од стране одреда, кога је ђенерал Рајнел тамо упутио. Црногорци су пре повлачења спалили мост.
У главном оваква је ситуација трупа ђенерала Калзера (62. дивизија) 23. новембра, када је стигло наређење III. армиске команде, према коме је тај ђенерал имао да управља са операцијама противу Црногораца.
Поменуто телеграфско наређење експедовано је из штаба III. армије још 21. новембра у вече. На транзитној станици пак у Београду десила се грешка да та депеша за 62. дивизију није на време отправљена, што, у осталом, није имало никакве рђаве последице.
Међутим, само наређење послато је безпредметно, јер снажан удар 62. пешадиске дивизије ка Плевљу, у циљу угрожавања црногорског фронта на Дрини, није више долазио у обзир. Повлачење Црногораца са Дрине указивало је сада још више него пре на то, да се остане при старом плану, те да се наступање ка Плевљу изврши и од стране Дрине. Из већ раније описаног стања може се лако закључити, да је прва брига команданта 62. пешадиске дивизије морала бити, да даље наступање својих трупа материјално обезбеди.
62. пешадиска дивизија још није имала ни један мост. Очекивало се да ће провизорни мост бити довршен 26. новембра. Услед примитивних средстава код Увца и Прибоја, биле су пребачене преко Лима само слабије снаге. Ново базирање на Увац било је неопходно потребно. Отварање промета на прузи Вишеград – Увац могло се очекивати за 29. новембар, а постављање скеле код Међеђе најраније до истог рока.
Према томе командант ове дивизије ђенерал Калзер рачунао је да би наступање могло отпочети око 1. децембра. Но тај рок није изнео у свом извештају III. армиској команди од 23. новембра у подне, него је само навео да би офанзива могла отпочети тек после темељне припреме.
У поменутом извештају изнео је ове основне припреме:
1) Успостављање промета ка Увцу са претоваром у Међеђи;
2) Заштита радова на железници, организовањем малих мостобрана код Руда, Устибара и Прибоја; заштита комуникациског правца за одред Рајнела у долини Лима до Пријепоља;
3) Подизање мостова код Руда или Устибара и код Пријепоља;
4) Обезбеђења исхране и осталог; постављање магацина у Руду за 65. пешадиску дивизију и у Увцу за одред Рајнела;
5) Допуна опреме за зиму и допуна обуће.
Офанзиву је намеравао извршити на широком фронту: ђенералмајор Блехингер, потпомогнут босанским одредом пуковника Вучетића, имао је да наступа ка Чајничу; пуковник Зубер од Руда ка Бољанићу; 62. пешадиска дивизија од Устибара и Увца ка Плевљу и ђенералмајор Рајнел од Пријепоља ка Плевљу.
Одред Блехингера требао је да отпочне напад ка Чајниче, чим пуковник Вучетић буде могао да крене напред, а остали одреди чим базирање буде довршено.
Услед представке команданта трупа у Босни и Херцеговини, тај план је 25. новембра нешто мало измењен. Ђенерал Саркотић послао је III. армиској команди овакву депешу:
„Веза ОБр. 7299. У циљу извођења операција ка Плевљу и Бољанићу, команда трупа у Босни и Херцеговини привремено је већ ставила сопствени одред пуковника Зубера на расположење команданта 62. пешадиске дивизије. У споразуму са 62. пешадиском дивизијом, потпомагаћу ту операцију у правцу ка Чајниче одредом ђенерала Блехингера, који је састављен из тврђавских посада, и који је услед своје опреме способан само за локалну употребу.
Одред Блехингера, који стоји код Међеђе, не треба да наступа директно преко брда. Он може најлакшим и најкраћим путем стићи преко Горажде у Чајниче. Овај је правац повољнији, тим пре, што је противник већ напустио Горажду и што одред сада не треба да форсира реку, него, кад понтонски мост буде готов, да просто пређе преко њега. Поред тога, због боље комуникације (друм Горажда – Чајниче) одред може најлакше да се креће напред. Одредом Блехингера, ја ћу као и до сада сам управљати, пошто не могу никако моје последње батаљоне да испустим из руку.
Одред пуковника Зубера, после довршене операције ка Плевљу и Бољанићу, ја ћу опет повући у састав својих трупа, тим пре што, према ОБр. 18243 Врховне команде, командант III. армије располаже са много више неискоришћених снага него команда трупа у Босни и Херцеговини. Према томе известићу команданта 62. дивизије, да изврши операцију са трупама, које су стављене под његову команду, и за сада стављеним му на расположење одредом пуковника Зубера.
Од мојих трупа, одред ђенерала Блехингера и пуковника Вучетића под командом фелдмаршаллајтнанта Ролингера (5 ½ батаљона, 4 ½ батерије), прелазе 25. новембра Дрину код Горажде и наступају ка Чајничу“.
Напомена. У циљу дејства према Ловћену 23. новембра послат је команданту ратне луке у Херцег Нови и команданту трупа у Босни и Херцеговини следећи телеграм:
„ОБр. 18287. Услед притиска III. армије из Новопазарског Санџака ка југу, Црна Гора принуђена је, у циљу заштите своје северне границе, да на тај део фронта упути знатан део своје снаге, а сем тога да напусти и отпор на Дрини. Према томе, на Херцеговачко – Далматинској граници противник неће моћи да остави јаче снаге или да их знатно појача.
Ове би се околности могле искористити на тај начин, да се из Боке предузме што је више могуће изненадан напад, те да се заузме подручје Ловћена.
Као појачање, Врховна команда би за ту акцију ставила на расположење команданта ратне луке једну пешадиску ландштурмску бригаду са брдском артилеријом. Поред тога: 2 мерзерске батерије 30,5 см. и евентуално 1 хаубицу од 42 см., а за осматрање 1 авијатичарску чету. Акцију ка Ловћену требало би потпомагати демонстративним нападима у циљу везивања противничких снага на Далматинском фронту.
Команда ратне луке има што пре директно да јави Врховној команди и команданту трупа у Босни и Херцеговини време, када би ту акцију требало извршити и да ли би се према мишљењу команданта ратне луке, намењеним појачањем снага могао постигнути успех, односно, колико би се снага још морало додати да би успех био осигуран. Ово наређење доставља се директно Котору и команданту трупа у Босни и Херцеговини“.
У ово време Врховна команда замишљала је да би се Ловћен могао заузети једном локалном акцијом.

Дејство главне снаге III. аустро – немачке армије

Око поноћи између 22. и 23. новембра. Алписки корпус потврдио је пријем заповести III. армиске команде, која је издата 22. новембра у 17.30 часова. У исто време известио је ово: „Општа намера за 23. новембар оваква је: Енергично наступање ка Митровици; у исто време потпомагање 8. корпуса. Тачнији извештај следује“.
Према овоме, доцније добивеном извештају, план за гоњење ка Митровици у току 23. новембра садржавао је у главном ово: 10. брдска бригада наступа правцем: Нови Пазар – Рибарић; 2. бригада Алписког корпуса правцем: Брђани – Војковићи; 1. бригада правцем: Дебељак – Хан Рогозна – Каменица. Пешадиски гардиски пук и штаб Алписког корпуса у Новом Пазару.
У даљем току операција, услед нефункционисања телефона, била је веза III. армиске команде са Алписким корпусом опет прекинута. Тек ноћу између 23. и 24. новембра, у које је време у Новом Пазару била постављена бежична станица, штаб III. армиске команде у Чачку добио је извештај да је у току 23. новембра:
10. брдска бригада стигла у Рибарић;
2. алписка бригада: Извор – Кашаљ;
1. алписка бригада Нови Хан, на Рогозни;
Пешадиски гардиски пук остао је у Новом Пазару.
Према доцније добивеним податцима, распоред аустро – угарске 10. брдске бригаде био је у ово доба следећи: До Рибарића су биле стигле само њене предње трупе: 2 батаљона и 1 брдска батерија. Главнина је преноћила у селу Мркоње. Са виса 1360 и северно од тога места противник се био повукао прошле ноћи.
Алписки корпус јавио је III. армиској команди, да у току 24. новембра намерава продужити наступање овако:
10. аустро – угарска брдска бригада: Оклаци – Чечево – Рудник;
2. јегерска (алписка) бригада на простор: Придворица – Вран (Ибарској долини), 1. јегерска алписка бригада на простор: Јелачићи – Драгачево – Јабланица (јужно од Новог Пазара).
Ова намера команданта Алписког корпуса одговарала је потпуно жељама III. армиске команде, пошто је Митровица била заузета трупама 59. пешадиске дивизије.
Ноћу између 22. и 23. новембра, 59. дивизија добила је извештај, да је противник напустио Митровицу и да се повукао на висове јужно од вароши. Тај извештај пак није био тачан.
Истурена два батаљона 60. пука и 15. јегерски батаљон наишли су 23. новембра у јутру код Грабовца и на гребену источно од Соколице на противника јачине од по једног батаљона. Грабовац је заузет око 9.50 часова јуришем; 18. брдска бригада кретала се за противником, који се повлачио ка Митровици. На левој обали Ибра у истој висини са бригадом повлачила су се српска одељења, не реагујући на ватру и журећи се да што пре стигну ка Митровици. Вероватно су то били разбијени делови Новопазарских трупа, који су тежили да се преко Бандола спасу ка Митровици.
На висовима североисточно од Митровице, а на линији југоисточно од Лисичја до Рахова, противник је био понова заузео положаје.
Пошто се до 15 часова нису могли заузети противнички положаји, командант 59. дивизије, који је био са штабом у Грабовцу, наредио је, да 9. брдска бригада преноћи на простору: Рударе -Грабовац. Ту бригаду истурати даље напред није било целисходно, пошто лева обала Ибра није још била обезбеђена, и пошто је узана долиница позади фронта код Рудара и онако била препуњена са резервама, наступајућом артилеријом 18. брдске бригаде и заробљеницима. Српска артилерија тукла је само предње линије 18. брдске бригаде. Привлачењем 9. бригаде ка борбеној линији, дало би се противничкој артилерији још више циљева. У осталом то није било ни потребно, пошто се 18. брдска бригада осећала доста јака да сама заузме Митровицу.
У ствари, батаљон 31. пука успео је још око 22.30 час. да продре у варош, после чега је мост преко Ситнице одмах оправљен за прелаз пешака.

Операције XI. немачке армије

У току 23. новембра, 101. дивизија заузела је Приштину, а 103. дивизија водила је борбу западно од Приштине.
Срби се повлаче на леву обалу реке Ситнице.

Операције I. бугарске армије

I. армија добила је наређење да продужи гоњење и то: 9. дивизија ка гребену: Столов даг -Пруговац; 1. дивизија ка фронту: с. Буровац – вис Ковница.
Ситуација 23. новембра у јутру:
9. дивизија: 3. бригада огорченом ноћном борбом заузела је висове јужно од села Колића и Кечкола; 2. бригада ноћним бојем заузела вис западно од коте 1350 (Столов даг); 1. бригада на јучерашњем месту, а 23. новембра има да наступа наређеним правцем.
У 14 часова 23. новембра, 2 батаљона из 9. дивизије и 2. коњички пук ушли су у Приштину.
1. дивизија је стигла на линију: Ново Брдо – Зебнице.
Заузећем Приштине сломљено је српско упорство у одбрани Косова поља и Јужне Србије.
Делови српске војске код Феризовића (Урошевца) били су загрожени и брзо су одступили.
Српској војсци није остало ништа друго, већ да се што скорије спасава иза Албанских и Црногорских планина.
Кооперација са Аустро – Немцима је још више олакшана ослобођењем правца: Приштина -Митровица – Нови Пазар.

Операције II. бугарске армије

1) Западни фронт
Врховна команда наређује да се продужи гоњење:
1. дивизија из I. армије ка фронту Бутовац – Козница.
1. бригада 7. дивизије да продужи датим јој правцем: Суходол – Добрања.
Командант II. армије наредио је следеће: 1. бригада 3. дивизије да гони непријатеља, који одступа од Феризовића (Урошевца).
Коњица да се упути ка Чернилову и Калу.
2. бригада 3. дивизије да нападне противника пред собом.
До мрака 23. новембра вршено је гоњење и вођене су борбе тако: 2. бригада 5. дивизије и 1. бригада 7. дивизије, које су наступале правцем: Гиљане – Приштина заузеле су линију: Мукат -Јањево – Смолуша.
2. бригада 3. дивизије (пук Бошњаков) заузела је линију: Црнило – Софијевић – Трстеник.
Коњичка бригада у с. Добротину.
1. бригада 3. дивизије гони у правцу Битиње уз реку Лепенац.
2. бригада 9. дивизије из I. армије, по подне 23. новембра ушла је у Приштину.
1. дивизија I. армије остала је у другој линији иза десног крила ђенерала Рибарова на линији: Зебници – Извор – Ново Брдо; наређено је да из јутра 24. новембра почне сасређивање код Гиљана.
2. бригада 8. дивизије на путу је за Тетово.
Тетовски одред (50. пешад. пук) стиже у Гостивар.
Из Качаника од 1. бригаде 3. дивизије упућен је 11. пешад. пук ка Призрену да пресече Србима одступницу од Приштине.
Падом Приштине била је коначно сломијена отпорност Срба.
Следећих дана отпочело је гоњење српске војске ка Призрену.
2) Јужни фронт
Наређено је команданту 7. дивизије да протера непријатеља са леве обале Вардара код села Бистрице и Курешнице, а команданту 5. дивизије да покварене мостове на Црној реци од Вардара до с. Возарци поправи.
5. пук 11. дивизије упућен је од Криволака левом обалом Вардара и заузео је висове ји. од с. Кошарка. На осталим одсецима јужног фронта нема промене.

Преписка између аустро – угарске и немачке Врховне команде 23. и 24. новембра

Усменн договор између Конрада и Фалкенхајна одржан је у Плесу 20. новембра, али о томе не постоји никакав докуменат. У духу молбе ђенерала Конрада стигло је 23. новембра у Тешен писмено излагање гледишта, које је заступао ђенерал фон Фалкенхајн и које гласи: „Штаб немачке Врховне команде 22. новембра 1915. године М. Ј. Бр. 18555/2. На писма и на телеграме Ваше Екселенције ОБр. 18076, 18076/1 и 18076/2 приликом договора 20. новембра држим да сам усмено опширно говорио. Али не могу да пропустим а да не изложим и писмено моје гледиште о постављеним питањима и мишљењима, тим пре, што су та питања и мишљења званично утврђена. Главни разлог, који ме је побудио да одбијем жељу Ваше Екселенције, наиме, да једну од немачких дивизија, које се сада налазе у Банату упутим ка VII. аустро – угарској армији, био је тај, што је било неопходно потребно, да сваки војник, који би у Србији постао непотребан, упути на један од немачких фронтова. На тим фронтовима, на многим местима постоји хитна потреба да се трупе појачају, што не може никога изненадити који зна, да је од половине априла западни фронт и северни део источног фронта у корист јужног фронта више или мање био ослабљен, и пошто се сада још немачке трупе у јачини једне целе армије употребљавају за такве циљеве, који би у ствари требали да буду задатак аустро – угарске војске. Поред тога, моје раније као и садање мишљење је то, да би се, од прилике једна дивизија из 19. или 8. аустро – угарског корпуса могла да упути за поменути циљ из Србије. Сажаљевам страховање Ваше Екселенције, да ће мере, које сте предузели у циљу појачања талијанског фронта, моћи бити неповољне за руски фронт. Али, пошто та ствар спада искључиво у круг Вашег деловања, веома жалим, што у тој ствари нисам у стању ништа да предузмем. Пошто Ваша Екселенција чешће пута наглашава, како је 9. ов. месеца предложила да се немачке и бугарске снаге (XI. и I. армија) упуте ка југу, нека ми буде дозвољено да напоменем, да сам ја већ 7. овог месеца дакле 2 дана раније тражио пристанак Ваше Екселенције за упућивање 8. бугарске дивизије у поменутом правцу, којој је ускоро следовала и 6. дивизија.
Упућивање немачких јединица нисам додуше ближе узимао у оцену, јер би се оне у планинском земљишту удаљиле од последње железничке станице на одстојање више од 250 километара, а то је било немогуће.
Повлачење немачких дивизија ка Дунаву, Ваша Екселенција склона је да протумачи на тај начин, као да у овом случају оно не одговара утврђеном нашем споразуму. То ипак у ствари не постоји.
Приликом нашег усменог договора 6. овог месеца, овде у Плесу, ја сам био нарочито нагласио, да ћу оне снаге које будем морао повући са фронта, услед смањеног операциског простора и тешкоћа у снабдевању, у најкраћем времену упутити ка Дунаву. У исто време молио сам Вашу Екселенцију за пристанак да се те трупе сместе у јужној Мађарској.
Али, и стварно, не делим Ваше мишљење. Изгледа, да је Ваша Екселенција мишљења, да би дотичне трупе могле још корисно да учествују у пресудним тешким биткама на Косову пољу, што никако не одговара ствари. Јер, ако сам већ принуђен да немачке јединице, због оскудног дотурања потреба, задржим више од 100 километара северно од Косова поља, те јединице под условом ја не би могао да употребим за борбу на Косову пољу, па ма како да се ствари тамо развијају.
Ни само успостављање железничке везе до Сталаћа у томе погледу не би могло ништа да промени, пошто се те дивизије – које сам Вашој Екселенцији напоменуо – не могу удаљити више но један дан марша од својих магацина, и пошто у опште оне немају никакве коморе, јер су исту морале да уступе трупама прве линије, да би бар оне могле продужити непрекидно наступање.
Ваша Екселенција држи, да сам ја требао да известим, када сам променио моје гледиште о вођењу операција у Србији. У тој се тачци слажем. Али то значи, да се ниједна таква промена мога гледишта у ствари није догодила. И сада, као и пре, ја стојим на гледишту, да се прво мора свршити са Србијом, па тек да се онда са довољним снагама продуже операције противу Антанте.
Ово моје мишљење не обавезује ме да допустим, да немачке трупе гладују у Србији, или да оне остану изложене пегавом тифусу дуже но што би било потребно.
Сем тога, одлучно одбијам, да је икада било говора о томе, да се у циљу операција на Балкану до њиховог завршетка употребе целокупне немачке снаге, које су се досада тамо налазиле. Такво једно обећање, по коме би за доцније операције у првој линији требало да дођу у обзир немачке трупе, означило би расипање немачке снаге, пошто су за тај циљ позвате да учествују у првом реду трупе немачких савезника.
Што се пак тиче доцнијих операција, за сада се о њима не може много говорити. Немачке као и аустро – угарске снаге не могу да продуже операције преко Косова поља, све, док железница Ниш – Куманово не буде успостављена за промет. То неће бити могуће пре 4 недеље. Према томе за те трупе настаје застој у операцијама најмање од 4 недеље, ако не би наступио случај, да Антантине трупе пођу њима у сусрет, што не мислим да ће се догодити. За време нашег застоја, наши противници извршиће међу тим супротне мере; према томе било би неприродно, доносити решења пре онога часа кад будемо принуђени да се решимо. Данас пак можемо само толико са сигурношћу рећи: Ако се Антантине трупе буду и даље досадањим темпом искрцавале, ми би имали на расположењу и после 4 недеље бројно довољно снаге. Дакле: 8 бугарских, 4 немачке и најмање 1 аустро – угарску дивизију = 240.000 пушака, које би могли употребити за напад противу највише 130.000 антантиних пушака.
Друго је пак питање, да ли ће Бугари, не чекајућн на Немачке и Аустоугарске трупе, хтети, одмах после довршења борби противу Срба, да окрену све своје снаге противу Антанте. Свакако постоји много разлога зато, као и противу тога. Решење те ствари не може потећи ни из Тешена, ни из Плеса, но једино од Бугарске Врховне команде.
Овим излагањима, мислим, да сам на предлоге Ваше Екселенције одговорио. Ако сам гдегод нешто академски изложио, молим да се преко тога пређе. О теми, о којој сам требао да говорим, нисам умео на други начин да говорим“.
Ђенерал фон Конрад одговорио је на ово писмо ђенералу фон Фалкенхајну 24. новембра са ОБр. 18076/3 овако:
„Веза са М. Ј. Бр. 18555/2 од 22. овог месеца.
„Моја излагања ОБр. 18076; 18076/1 и 18076/2 нису ниуколико имала циљ да изазову полемику, већ само да побуде и разјасне све оне мере, које би требало предузети у циљу што могуће успешнијег продужења наше заједничке операције.
Пошто се наређења, која Ваша Екселенција држи да су целисходна, налазе у току извршења, свако даље расправљање ових питања постало је излишно.
Што се тиче наше евентуалне акције противу искрцаних Антантиних снага, за њу ћемо имати да створимо одлуке додуше тек у року од 4 недеље.
Али ипак, биће још раније потребно да споразумно утврдимо директиве, које ђенералфелдмаршал фон Макензен, мора да добије, чим српска војска буде стављена ван акције, или чим она успе да измакне пресудном удару“.
Напомена: Последње две ноте изложене су на овоме месту из разлога што оне у главном не садрже ништа друго, него само гледишта, која су оба ђенерала заступала при конференцији, која је одржана у Плесу.