Офанзива српске – Ужичке војске на горњој Дрини и рововска фаза битке на средњој и доњој Дрини

481

26. септембра – 24. октобра

Од 26. септембра па све до 24. октобра главне снаге српске и аустриске војске биле су у тесном додиру на линији: Љубовија – Соколска планина – Јагодња – Борања – Гучево – доњи ток Дрине до њеног ушћа у Саву – река Сава од Парашнице до Равња – Засавица – Ноћај – Узвеће – Причиновић са наслоном на Саву код Толића. Обе стране утврђивале су се на положајима, на којима су се затекле 25. септембра, старајући се да одрже по сваку цену своје положаје и дејствујући једна против друге пешадиском, митраљеском и артилериском ватром, као и краћим ноћним и дневним препадима у циљу да једна другу што више ослабе и створе повољније услове за решење ове дуготрајне и крваве битке у своју корист. На овај начин од 26. септембра до 24. октобра створена је, на горе поменутој линији, једна нова фаза битке између главне српске и аустриске снаге, коју ћемо назвати „Рововска фаза битке на Дрини“.
25. септембра трупе српске – Ужичке војске држале су линију и то:
Ужичка бригада са главном снагом на десној обали Дрине од р. Трешнице до карауле Дервенте, а са пребаченим одредом (1 ½ батаљон III. позива, добровољачка чета и 2 брдска топа) на левој обали Дрине на Пашином брду (999).
Шумадиска дивизија II. позива са главном снагом на линији: Кути – Чапори – Мркаље – Кусаче јужно од хана Пијесак, са слабим одредом на линији: Буковац – Игришник за одржавање везе са Ужичком бригадом.
Лимски одред са главном снагом на линији: Кратељ – Палеж јужно од с. Кнежине, а са једном четом одржавана је на Пуховцу веза са десним крилом црногорских трупа.
Река Сава од Шапца до Београда и река Дунав од Београда до Оршаве, раздвајале су споредне снаге наше и аустриске војске између којих је, у току горе поменутог времена, вођена више мање само артилериска борба.
Па како је у овој фази битке на Дрини, српска – Ужичка војска предузела офанзиву ка Власеници и Сребрници, то ћемо изложити детаљније ове покретне операције. А да би се имала веза између покретних операција српске – Ужичке војске и „рововске фазе битке на Дрини“ износићемо, по потреби, сваког дана ситуацију српске I., II. и III. армије, које су ову битку водиле, поред ситуације српске – Ужичке војске.

Одлука аустриске Врховне команде

Имајући у виду, да су трупе VI. армије у непрекидним тешким борбама више од две недеље, у којима је 15. корпус изгубио више од 15.000 људи, док је код 16. корпуса губитак само у евакуисаним рањеницима износио 13.000 људи; да су трупе и иначе јако исцрпљене ванредно тешким тереном, а делимично и неповољним временом, Врховна команда „Балканске војске“ одлучује се, да прекине даље офанзивне операције на фронту: Гучево – Борања – Јагодња – Соколска планина. У овом циљу наређује 25. септембра, да се VI. армија ограничи на одбрану већ заузетих положаја на главном гребену горе поменутих планина, а V. армија на доњој Дрини као и на фронту Узвеће – Причиновић. Да по могућству обе армије ојачају своје положаје техничким средствима, и да се уздржавају од сваких већих предузећа, све док трупе не добију нову снагу и док не попуне своје губитке допунским јединицама, које се већ транспортују.
Овај прекид у операцијама, на фронту средње и доње Дрине и на Сави, трајао је дуже него што је предвиђао командант „Балканске војске“. Прошао је готово цео месец октобар, и ако не сасвим без посла, јер су Срби, час овде час онде, покушавали нападе, те су аустриске трупе, нарочито код V. армије на доњој Дрини и на фронту Узвеће – Причиновић, морале да буду обазриве и да не изазивају Србе. Ово време је прошло без одлучујуће акције, јер су и Срби, очигледно, на овоме фронту били исцрпљени, те нису предузимали ништа значајније.
Са аустриске стране, такође, нису могла бити предузета одлучујућа дејства на овом фронту, јер је знатан део снаге морао бити узет у циљу протеривања Срба и Црногораца који су, у овом времену, не само прешли горњи ток Дрине на фронту: Бајина Башта – Вишеград – Фоча, већ су знатним снагама продрли у југоисточни крај Босне угрожавајући позадини VI. армије.
Слика, коју је пружао српски упад у Босну, није била ни мало утешна. У граничном рејону код Сребрнице утврдио се српски 4. пешад. пук III. позива, који је вероватно очекивао појачања. Шумадиска дивизија II. позива, наступала је ексцентрично – у виду лепезе – од Рогатице према Власеници, Олову и западној ивици планине Романије. Црногорци, са снагом око једне бригаде, продрли су до с. Праче, са другом бригадом до с. Пале, угрожавајући Сарајеву, а са трећом бригадом застали су пред Калиновиком, држећи до с. Трнова пут који води у Сарајево. Али, морало се водити много више рачуна о српским четничким одредима, него о редовним српским трупама, које су четницима служиле као ослонац. Да би се стало на пут четничким изгредима, командант „Балканске војске“ поверава 23. септембра, ђенералмајору Шњарићу руковање операцијама у југоисточном делу Босне. Али требало се побринути и за одговарајућу снагу, која би се ухватила у коштац са српским редовним трупама, које су биле кичма тих четничких одреда.
Обзиром на врло тесан додир V. и VI. армије са главном српском снагом, није било лако одвојити трупе и за овај споредан циљ, који је моментано постао врло важан. Пре свега наређено је, да се од Сарајевске посаде упути жел