4. децембар, Операције аустриске војске и српске II армије

597

Операције аустриске војске

Операције VI. армије

У јутру овог дана продужене су борбе на фронту ове армије још са већом жестином.

Дејство 13. корпуса

Срби су предузели рано у јутру напад дуж р. Пештан преко с. Барошевца на лево крило 36. дивизије, потиснувши га нешто мало уназад. У исто време Срби су напали преко Калањевца у правцу виса Чикор (292) на десно крило 42. хонведске дивизије, где су била 3 батаљона. Без обзира на овако неповољан почетак борбе овог дана на фронту 13. корпуса, командант корпуса предузима напад како му је наређено.
42. хонведска дивизија успева, да са 4 батаљона на своме центру заузме косу Трнавци (262), а са 5 батаљона на свом левом крилу да заузме Кременицу (371).
36. пешад. дивизија наступала је својим десним крилом (наслањајући се на лево крило 42. хонведске дивизије) од с. Лукавице до Виса (295) на путу Лазаревац – Аранђеловац. Срби су се нагло повукли, али су убрзо били прихваћени својом јаком резервом. Лево крило ове дивизије остало је на Главици (233) ј. од с. Зеоке.
За кратко време улоге су се промениле. Две јаке српске дивизије притисле су нови положај 13. корпуса, који је у овом времену имао само 17.000 пушака, а имао је да брани фронт: Зеоке – Главица (233) – Вис (295) – Кременица (271) – Трнавци (262) – Чикор (292), у дужини 16 км. Корпус се непоколебљиво одупирао српском нападу и заробио је до ноћи око 300 Срба, али није био у стању да напредује у правцу Аранђеловца, те да на тај начин активно утиче на резултат борбе на центру и на десном крилу своје VI. армије.

Дејство 15. корпуса

48. дивизија успела је, да се крене нешто напред са фронта Врлаја – Липет. Ма да је ова дивизија јако претрпела у досадањим борбама, ипак је успевала да одбија српске нападе, али није била у стању да какву другу помоћ укаже притешњеној Комбинованој дивизији 16. корпуса, сем својом артилериском ватром испред Голубца (496), који је јако био обасут ватром српске артилерије. 40. хонведска дивизија држала је и даље упорно своје положаје код с. Пољанице. 1. дивизија, са 7. и 9. брдском бригадом отишла је у помоћ Комбинованој дивизији 16. корпуса, а са 8. брдском бригадом остала је у резерви 15. корпуса, као шго је раније речено.

Дејство 16. корпуса

Против целог фронта главне снаге овог корпуса (Комбиноване и 50. дивизије), Срби су управили јаке нападе, старајући се нарочито да задобију успех у центру између оба пута који из Г. Милановца воде у долину Љига ка Гукоши. Борба је била и сувише неравна: браниоци (Аустријанци), чији су редови били знатно проређени, са муницијом, која је била на измаку, недовољно потпомогнути артилеријом, која је такође трпела оскудицу у муницији; напротив, нападачи (Срби), попуњени људством и муницијом, били су у стању да обасипају аустриске положаје, пушчаном, митраљеском и артилериском ватром малог и великог калибра. Комбинована дивизија појачана је 1. дивизијом. Још пре подне 4. децембра повучени су са Врановице (595) проређени остаци 14. брдске бригаде Комбиноване дивизије ка Прострузи (600), што је приморало на повлачење уназад 2. брдску бригаду на висове северозападно од Ручића, а у лево од 14. брдске бригаде. Ове обе бригаде топиле су се као снег од мартовског сунца. За појачање овог дела фронта, употребљена су пре свега три батаљона из пристигле 1. дивизије код с. Бољковци, а која се са своје 2 брдске бригаде (7. и 9.) налазила у приправности за против напад у правцу Г. Милановца са обе стране друма, и то: са 7. брдском бригадом западно, а са 9. брдском бригадом источно од Бољковца. Одвајање 3 батаљона 1. дивизије на појачање Комбиноване дивизије, ослабило је нападну снагу 1. дивизије, која је успела да од Срба отме положај с. од с. Ручићи, али је у исто време привукла на себе толике српске снаге, да је се морала зздовољити тиме да одржи линију положаја: Ручићи – к. 496 (и. од Бољковца) – Голубац, заједно са 6. брдском бригадом, 109. ландштурмском бригадом и 7. ландштурмском територијалном бригадом, које су раније упућене из резерве Комбиноване дивизије на Голубац (496) и најзад са својом 8. брдском бригадом, која је упућена из резерве 15. корпуса. 50. дивизија. Притисак Срба на центар 16. корпуса одржавао се у несмањеној снази. 3. брдска бригада 50. дивизије морала се повући са Дубаве (496) ка Бањанима, због чега је оголићен леви бок главнине ове дивизије (16. и 15. брдске бригаде) на положајима код Галича (703). Ово је изазвало хитно повлачење прво 16. па затим 15. брдске бригаде од Галича ка Теочину.
Распоред 16. корпуса ноћу 4./5. децембра. Кад је пала ноћ, 2. и 14. брдска бригада Комбиноване дивизије, које су имале свега још 1.600 пушака, нашле су се на средњем ћувику Проструге (659); 3. брдска бригада 50. дивизије била је на Грашцу (829), 16. брдска бригада исте дивизије на Даниловом врху (853), и најзад њена 15. брдска бригада на Равном Гају (646). Исто тако и 1. дивизија и делови 15. корпуса на које се наслањала ова дивизија, повукли су се под заклоном мрака на линију: Голубац (496) – Проструга, у циљу успостављања везе и затварања пута Бољковци – Гукоши. Затим су 7. и 8. брдска бригада 1. дивизије и 109. ландштурмска бригада Комбиноване дивизије, упућене по наређењу команданта VI. армије у резерву 50. дивизије, али су морале бити употребљене између 3. и 16. брдске бригаде за затварање продора.
18. дивизија, као споредна снага 16. корпуса, имала је такође у току 4. децембра да се брани против снажних српских напада, који су били управљени против 1. брдске бригаде остављене на Оштрици (814), а тако исто против 5. и 13. брдске бригаде, која је наступала у десној колони, била је приморана да се развије и ако је 5. брдска бригада заузела вис Дуго брдо (510) с. од с. Прањани, али због бочне ватре српске артилери