Децембар 1914, Стање на неким страним фронтовима и држање неутралних држава

679

Стање на неким страним фронтовима

На руском фронту. Немци и Аустријанци држали су према Русима у главноме ову линију: Мемел (на Балтичком мору) – Мазурска језера – Плоцк – Скрњевица – р. Нида – Тарнов – Горлице – гребен Карпата до румунске границе. Источно од овог фронта на удаљењу од 60 км., била је од стране Руса цернирана тврђава Пшемисл у Галицији.
На француском фронту. Немци су према Французима, Енглезима и Белгијанцима држали у главноме линију: Њепор (на Северном немачком мору), северно од Компијена, северно од Вердена, Етен, Сен Мишел, Понт – а – Мусон до швајцарске границе.

На турском фронту. Пошто је Турска у току минулих ратова била јако исцрпљена у сваком погледу, то је њено држање у овом рату било у великој зависности од помоћи своје савезнице – Немачке. Како је за Немачку било од великог значаја упорно држање Турске, једно због онемогућавања Русије да дође у везу са својим савезницима кроз Босфор и Дарданеле, а друго да би приморала Бугарску да ступи на њену страну, то је она радила на све могуће начине да Турску помогне. Интересантно је овде напоменути, да је Немачка још у новембру 1914. год. за горњи циљ правила и ову комбинацију: „Заузети са две дивизије североисточни крај Србије, те да се од Оршаве добије слободна веза са Бугарском, коју би тада лакше било придобити, ако не за ступање на страну централних сила, а оно за пропуштање ратног материјала за Турску“. Овој комбинацији изгледа да се противио тадањи командант аустриске „Балканске војске“ Поћорек, јер је он требао одвојити ову снагу.

Држање неутралних држава

Држање Италије. И ако је била у тројном савезу са Немачком и Аустроугарском, Италија је у почетку рата 1914. год. објавила неутралност. Ово је учинила из разлога: што је тројни савез био одбранбене природе; што никако није могла учествовати у једном рату против Енглеске и Француске, чије су флоте биле господар Средоземног мора, које би довеле у питање не само могућност свабдевања Италије, већ би и њену отворену и пространу обалу угрожавале, и најзад, што је била у неизвесвости која ће страна победити и шта би могла добити од оне стране која би победила, ако би се она нашла на тој страни. У почетку рата 1914. године, Немачка је држала да се Италија, и ако је остала неутрална, неће одлучити да ступи на страну споразумних сила. Али, после пораза аустроугарске војске у Србији децембра 1914. год., а због тешке ситуације аустроугарске војске на Карпатима и Немачка и Аустроугарска су почеле рачунати са вероватношћу ступања Италије на страну споразумних сила. Поводом овога, Немачка је без успеха утицала на Аустроугарску да учини Италији извесне територијалне компензације, те да се на тој страни постигне сигурност. Французи и Руси пак, настојавали су од почетка рата 1914. год. да привуку Италију на своју страну. Још 1. августа 1914. год., Поенкаре је предлагао Сазонову да се Италији обећа Валона. Италијански посланик у Петрограду изјавио је 3. августа да Италија жели добити Тријент, а сем тога превласт на Јадрану у коме циљу је потребно имати и Валону. За ово би Италија допустила, да Србија и Грчка добију компензације на Јадранском мору. Поенкаре је саопштио Сазонову да Француска влада пристаје, да Италија, ако ступи на страну споразумних сила, добије по свршетку рата Тријент и Валону с тим, да Србија и Грчка добију компензације на Јадранском мору. Али 6. августа добија Сазонов из Лондона извештај да Италија тражи још и Трст, како би задовољила јавно мњење и да је Греј прихватио ову понуду. Сазонов је и тај предлог усвојио, али је нагласио, да се Италија мора брзо одлучити. У овом смислу послао је 9. августа руском посланику у Паризу ову депешу: „Обзиром на неодлучност Италије која можда потиче из жеље да се ствар затегне, док не буде јасно на чијој је страни надмоћнија снага, држим неопходно потребним, да се у Паризу и у Лондону одлучно објасни италијанским представницима, да Француска и Енглеска полажу велику важност брзој одлуци, да ли ће се Италија њима и Русији придружити у борби против Аустрије, под условима које смо ми предложили. У томе смислу говорио сам данас и с овдашњим италијанским послаником“. Од таквог колективног притиска савезника на Италију морало се одустати, јер би је он довео у врло неугодан положај. Кад је рат отпочео Италијани су се одрекли својих савезника, а да им се сад нешто ултимативно тражи, потребан је био важан разлог или велики успех војсака споразумних сила. 10. августа предлаже Сазонов текст за заједничку ноту у Риму. У њему се тражи да Италија ступи на страну споразумних сила и зато ће после рата добити Трст, Тријент и Валону. Обзиром на велику хитност, нека италијанска влада даде пуномоћије посланику у Петрограду, маркизу Карлоги, да са Сазоновом изради текст уговора. Против овог заједничког званичног корака био је Греј, који је то држао опасним. У Паризу су били већ задовољни тиме што је Италија остала неутрална и држало се, да се у Риму мора опрезно радити, јер италијанско јавно мњење и онако све више нагиње силама споразума. 17. августа изјавио је италијански посланик у Петрограду, да италијанска влада жели, да преговоре води у Лондону њен посланик Империјали са Грејом. Руски посланик у Риму известио је 24. августа Сазонова, да га је посетио директор „Кориере дела сера“, који му је рекао, да његов лист жели писати у прилог италијанске интервенције, али је замолио разјашњење о концесијама, које би се имале дати Србији и Грчкој на Јадрану. Сазонов је на то дао поменутом посланику у Риму ову инструкцију: „Обзиром на највећу потребу Србије да добије излаз на море, који је успесима у рату још више заслужила, држим за потребно, ако буду с Италијом вођени преговори, да се избегавају преурањена обећања обзиром на Далматинску обалу, која је готово искључиво настањена Србима. Пошто Италија одуговлачи, а за нас би било важно да она хитно ступи против Аустрије, држим да је довољно остати код досадањих обећања, која обухватају: Тријент, Трст и Валону“. Догађаји на ратишту нису остали без утицаја на држање Италије. Због одступања француских трупа, јавно мњење било је претежно за неутралност. Руски посланик јавио је 27. августа 1914. год. из Рима, да му је француски посланик рекао, како му је Ђулијано директно изјавио, да су Немачка и Аустрија дале Италији такве гаранције, да она више нема разлога напуштати неутралност. 4. октобра 1914. год. изразила је италијанска влада жељу да поседне Валону, која је била угрожена од Епираца. Ово би било само привремено, и антанта би могла ту ствар накнадно уредити са Италијом. Русија заједно са Енглеском даје пристанак на италијански захтев. Италија је међутим продужила преговоре са обема ратујућим странама.

Држање Бугарске. И ако је непријатељски била расположена према Србији, Бугарска је у почетку рата 1914. год. објавила неутралност. Ово је учинила из разлога: Што није знала кокво ће држање заузети Грчка и Румунија на случај њеног ступања против Србије, што се највише желело; што је маса народа у Бугарској русофилска, те ступање на страну централних сила не би било популарно и најзад што је била у неизвесности, која ће страна победити и шта би могла добити од оне стране која би победила, ако би се она нашла на тој страни. Али, како је бугарски краљ Фердинанд као Немац са својом германофилском владом (Радославов) желео рат против Србије, то је у овоме смислу припреман бугарски народ, а нарочито војска. Одмах је отпочето позивање обвезника на тронедељну вежбу. Надирање аустроугарских трупа у Србију крајем новембра 1914. год. произвело је у Бугарској велики утисак. Овом приликом Малинов, као шеф демократске партије (опозиција) изјавио је у парламенту ово: „Владина већина мора да има за циљ уједињење бугарског народа. Овај циљ може бити постигнут или ратом, или одржањем строге неутралности. Ни народ ни његове вође не желе рат. Али, дужност је владе да обавести народ да рат може постати неизбежна потреба. Према томе ситуација изискује извесну опрезност. Јер, ако би рат постао потребан, онда се он не би смео водити у правцу, који би био у супротности са идејом уједињења Бугара. Одржање неутралности, која би донела огромну корист неким суседима Бугарске и неким великим силама, не сме ослободити владу од облигатне дужности да отпочне преговоре са ратујућим странама“. Малинов је закључио своју изјаву са препоруком, да се отпочну преговори са споразумним силама у циљу добивања гаранција за остварење уједињења бугарског народа. Почетком децембра 1914. год. споразумне силе предузеле су корак на успостављању Балканског савеза, међусобним жртвама самих Балканских народа. У овом циљу послат је од стране руске владе кнез Трубецки са нарочитом мисијом да измири Србе и Бугаре. Ова акција била је безуспешна, јер су у овом времену и централне силе радиле на све могуће начине да придобију Бугарску на своју страну. Бугарска је већином одговарала споразумним силама да жели одржати своју неутралност. Шта је, пак, одговарала централним силама не зна се, али је очигледно било да је према њима више била наклоњена. Почетком децембра 1914. год. споразумне силе упозориле су Бугарску, да ће штитити Србију и Грчку против сваког бугарског напада. А за чување потпуне неутралности обећавале су јој по свршетку рата компензације у Маћедонији. Србија је давала Бугарској део своје територије на левој обали Вардара, али не за голу неутралност већ за учешће њено на страни споразумних сила. На ово Бугарска није пристала. Краљ Фердинанд, који је највише желео да помогне Аустроугарску и Немачку и да, користећи погодне фазе рата, нападне Србију и реши Маћедонско питање у своју корист, био је уплашен резултатима битке на Марни и надирањем руске војске у Галицији, а почео се сасвим колебати, после пораза аустроугарске војске у Србији децембра 1914. године.

Држање Грчке. Србија и Грчка биле су везане уговором о савезу од 1913. год. Чим је наступио конфликт између Србије и Аустроугарске поводом сарајевског атентата, председник српске владе Пашић упутио је председнику грчке владе Венизелосу 25. јула 1914. год. ово питање: „Да ли Србија може рачунати на оружану помоћ Грчке у случају: ако би Србија била нападнута од стране Аустроугарске и ако би Србија била нападнута од стране Бугарске“. Наредног дана Венизелос је одговорио: „Што се тиче евентуалности једног рата између Аустрије и Србије, имам чврсту наду, да ће се један такав рат, који би био за нас све једна велика незгода, моћи спречити, благодарећи мирољубивом духу председника српске владе, који је учвршћен саветом Русије и свих правих пријатеља Србије. Али ако несрећом рат букне, ми ћемо се одмах одлучити чим будемо имали све елементе, водећи при томе рачуна о ефикасности наше помоћи. Што се тиче евентуалности једног напада Бугарске на Србију, ја сам решен да предложим Њ. В. Краљу и краљевској влади, да се одупре целокупном нашом снагом против Бугарске у циљу отклањања сваке бојазни Србије од бугарске опасности и у циљу обезбеђења тековина Букурешког мира“. Одмах после објаве рата Србији од стране Аустроугарске, Венизелос је послао 2. августа 1914. год. грчком посланику у Ниш ову депешу: „По питању српске владе, које се односи на држање грчке владе у конфликту између Аустрије и Србије, молим вас да учините председнику српске владе ову изјаву, од које можете предати и препис, ако се то од вас буде тражило: „Без упуштања у испитивање обавеза, које произилазе из савеза са Србијом, само расматрање чињеница, да је независност и територијални интегритет Србије један битни фактор балканске равнотеже, која је утврђена Букурешким уговором и коју ће Грчка чврсто и одлучно држати, довољно је да диктира краљевској грчкој влади одлуку, коју треба да створи баш сад, да би могла што ефикасније притећи у помоћ пријатељском и савезничком народу. Краљевска грчка влада осведочена је да испуњава сву своју дужност као пријатељ и савезник својом створеном одлуком, да одржи према Србији пријатељску неутралност и да буде спремна одбити сваку агресивну акцију, која би претила Србији од стране Бугарске. Учествовање Грчке у рату који је отпочео, не само да не би донело користи Србији, већ би било штетно. Кад би ушла у рат, Грчка би донела своме савезнику само слабе снаге у односу на снаге њеног противника. Међутим, експонирала би Солун одсудним нападима од стране Аустрије и тиме лишила Србију једне отворене луке за свабдевање своје војске. Сем тога, ступање Грчке у рат фатално би смањило снагу њене војске, коју она треба да сачува нетакнуту у циљу заједничких интереса, а како би са њоме могла држати Бугарску у шаху. Краљевска грчка влада осведочена је да ће српска влада увидети, да њена одлука произилази из праве забринутости за заједничке интересе и да носи ознаку највеће мудрости. Краљевска грчка влада понавља, да се она држи у приправности, како би се могла ставити против евентуалне агресивности Бугарске. Она је већ предузела сходне мере, да би олакшала мобилизацију своје војске у датом случају. Да Грчка још није мобилисала узрок лежи само у томе, да не би изазвала Бугарску да и она предузме исте мере, које би без сумње убрзале ток догађаја и без користи компликовале садашње стање ствари. На сваки начин мобилизација Грчке извршиће се кад за то дође моменат, а најдоцније у исто време са мобилизацијом Бугарске. Краљевска грчка влада мисли, да је њено становиште у сваком погледу исто као и становиште Краљевске српске владе, која ће у датом случају саопштити своје мишљење о томе краљевској грчкој влади“.
Између Грчке и Турске биле су непрестано трзавице због многих нерешених питања. Кад је октобра 1914. године Турска ступила на страну централних сила, Немачка је настојавала да умири Грчку, како би спречила експлозију њених осећаја против Турске. У једном телеграму од 31. октобра 1914. год. немачки државни подсекретар Цимерман уверавао је Грчку да неће бити нападнута од стране Турске, јер и немачки интереси изискују, да се Турска ограничи на рат само против Русије. У исто време препоручивао је Грчкој, да остане пасивни посматрач у овој борби. А што се тиче Бугарске изјавио је, да она сад неће интервенисати, и да би било у интересу Грчке, да и она не интервенише чак и у случају да Бугарска доцније нападне Србију. Треба настојати, примећује даље државни подсекретар Немачке, да веза између Грчке и Србије што је могуће више ослаби.

Држање Румуније. Између Србије и Румуније односи су били пријатељски, јер је Румунија, приликом напада Бугарске у јулу 1913. године на Србију, интервенисала преласком своје војске преко Дунава у Бугарску и наступањем ка Софији, чиме је допринела да се други балкански рат сврши у корист Србије, Румуније и Грчке а на штету Бугарске, што је и санкционисано Букурешким уговором о миру, којим је Румунија проширена територијално у Добруџи. Према овоме и Румунија је у почетку рата између Србије и Аустроугарске у августу 1914. год. објавила своју неутралност. Ово је учинила из разлога: Што није знала, какво ће држање заузети Бугарска, која је према Румунији, као и према Србији била непријатељски расположена због свога пораза на Брегалници 1913. год.; што се рат на руском фронту водио у близини њених граница, које би одмах биле изложене удару оне стране против које би Румунија ступила, и најзад што је била у неизвесности која ће страна победити и шта би могла добити од оне стране која би победила, ако би се она нашла на тој страни. Председник румунске владе Братјано изјавио је тада: „Моја спољна политика оправдава се сама собом. Маленим државама немогуће је упуштати се у дуготрајан рат. Само велике силе могу обнављати свој фронт; за мале државе би то било фатално. Ето зашто хоћу да очувам неутралност Румуније“. Међутим румунски државник Таке Јонеску, који је тада био у опозицији, изјавио је почетком децембра 1914. године ово: „Моје мишљење, које дели и већина румунског народа јесте, да се Румунија мора везати и везаће се са силама споразума из ових разлога: У интересу Европе је да тражи слободу и независност народа против отвореног пројекта једне опште доминације. Интерес Румуније захтева, да се изврши народно уједињење на северним и западним границама. Око четири милиона Румуна живи у Мађарској. Румунија жели да добије целу територију у којој је већина румунског народа. Румунија никад не би због тога изазвала рат, али не може пустити да прође садањи рат, а да не изнесе своје захтеве. Рат који је наметнут Србији, један је од узрока да се са акцијом похита, али могућност да се тиме поремети мир на Балкану налаже да се још причека“.

Држање Албаније. Још за време Балканских ратова 1912. – 1913. год. дејствовали су супротни интереси Аустроугарске и Италије на стварању самосталне Албаније, која је тада била под Турском. Делови српске војске у току овог рата избили су и на обале Јадранског мора, али су се морали повући по одредбама Лондонског уговора, по којима се, а под утицајем горе заинтересованих сила, имала створити самостална Албанија. Појављивале су се бескрајне комбинације у формирању Албаније као самосталне државе. Покренуто је чак и питање протектората, које је негирало њену самосталност. Борба за протекторат вођена је између Аустроугарске и Италије, а и Турска се појавила са својим правима наводећи, да је већина народа у Албанији вере муслиманске. У исто време, појављивали су се и разни претенденти на албански престо, док није избор пао на принца Вида (Немца), који се 3. новембра 1913. год. примио ове дужности. Ова комбинација била је у самом почетку осуђена на пропаст. Тешко је било помирити дух већине Албанаца организованих на племенским основима, са подчињеношћу једном владаоцу – хришћанину. У оваквој ситуацији појављује се у срцу Албаније Есад паша – прави Албанац и муслиман, чија је појава већ наговештавала борбу против сваког страног утицаја у стварању Албаније. У времену кад је отпочео рат између Србије и Аустроугарске, августа 1914. год., у Албанији је владала анархија. Грчка је посела северни део Епира а Италија Валону. Принц Вид је напустио Албанију, а Есад паша је постао господар, и ако не над целом Албанијом. У почетку европског рата, Есад паша је оријентисао своју политику у духу политике споразумних сила, држећи пријатељску неутралност према Србији. Кад је у октобру 1914. год. Турска ушла у рат на страни централних сила, у Албанији је букнуо устанак Младотурака против Есад паше. Циљ устанка, кога је изазвала и подржавала Аустроугарска, био је да се отера из Албаније Есад паша, да се организује албанска војска и да се нападне Србија. Због овога, Србија је морала држати извесне снаге и на албанској граници у циљу заштите, што је знатно слабило њену снагу на главном војишту – према Аустрији.