Austro – nemačka ofanziva protiv Srbije

534

Prvi deo

Austro – nemačka ofanziva protiv Srbije od 5. do 14. oktobra 1915. godine (do početka odlučne ofanzive bugarske vojske na istočnom frontu Srbije)

Koncentracija, sastav i raspored vojsaka pred neposredni početak operacija

Koncentracija austro – nemačke vojske za ofanzivu protiv Srbije. Za ofanzivu protiv Srbije koncentrisane su u toku septembra 1915. godine ove austro – nemačke snage:
Prema severnom frontu Srbije. U Sremu: III. austro – nemačka armija pod komandom đenerala Keveša, formirana iz 8. austriskog korpusa – 31 bataljona; 22. nemačkog rezervnog korpusa – 35 bataljona; 19. austriskog korpusa – oko 32 landšturmska bataljona. Austriski odred đenerala Sorsića – 13 bataljona. Svega 111 bataljona.
U Banatu. XI. nemačka armija pod komandom đenerala fon Galvica, formirana iz: 3. nemačkog armiskog korpusa – 18 bataljona; 4. nemačkog armiskog korpusa – 27 bataljona; 10. nemačkog rezervnog korpusa – 18 bataljona. Svega: 63 bataljona. Napomena. U sastav ove armije ušla je docnije i jedna samostalna nemačka pešadiska divizija od 9 bataljona, tako da je XI. nemačka armija tada bila jaka 72 bataljona.
Ukupna austro – nemačka snaga prema severnom frontu Srbije iziosila je 183 bataljona.
Prema zapadnom frontu Srbije. Prema donjoj Drini: Austriski odred đenerala Štrajta – oko 8 ¼ bataljona.
Prema gornjoj Drini: 62. austriska divizija (u formiranju) – oko 11 ¼ landšturmskih bataljona. Ukupno oko 19 ½ bataljona.
Prema istočnom frontu Srbije. Prema zaključenom ugovoru i vojnoj konvenciji, Bugarska je imala koncentrisati prema Srbiji 4 divizije. Napomena. Nemamo tačnih podataka o jačini ovih divizija, ali računajući, po bugarskoj ratnoj formaciji, divizije od 3 brigade po 8 bataljona – 24 bataljona. Ukupna snaga 4 bugarske divizije iznela bi 96 bataljona.
Iz svega ovoga izlazi da je austro – nemačko – bugarska snaga prema Srbiji pred početak ofanzive u jesen 1915. godine iznosila oko 298 bataljona.

Operaciski plan austro – nemačke vojske za ofanzivu protiv Srbije

Sve austro – nemačke snage, određene za ofanzivu protiv Srbije, obrazovale su jednu armisku grupu pod komandom đeneralfeldmaršala fon Makenzena. Đeneralfeldmaršal fon Makenzen dobio je zadatak da srpsku vojsku odlučno potuče; da uspostavi suvozemnu vezu između Austrije i Bugarske i da tu vezu osigura. U cilju izvršenja ovog zadatka, Makenzen se odlučuje da izvrši upad u Srbiju glavnom snagom sa severa preko Save i Dunava. Napomena. U duhu ove osnovne ideje operaciskog plana, izvršena je i koncentracija austro – nemačke snage, kako je gore izneto.
Zbog prirodne jačine rečnih prepreka – Save i Dunava, bilo je potrebno da se prelaz ovih reka izvrši iznenadno; po mogućstvu na što širem frontu i to jednovremeno na što većem broju mesta, kako bi se srpska vojska naterala na razvlačenje i time postigla relativna nadmoćnost na izabranim glavnim mestima prelaza. Iz istih razloga, bilo je potrebno, da se preduzmu i demonstracije na više mesta, kako bi se njima prikovale srpske trupe što više duž granice, kao i u unutrašnjosti Srbije, jer bi time bile stavljene u nedoumicu kuda da se krenu. U duhu izloženog osnovnog operaciskog plana, feldmaršal fon Makenzen naređuje: Da XI. nemačka armija pređe Dunav kod Smedereva, Kostolca i Rama; da III. austro – nemačka armija svoju glavnu snagu prebaci preko Save i Dunava kod Beograda a jedan svoj korpus da uputi preko Save kod Kupinova i Boljevca u cilju, da za sebe priveže trupe zapadno od Kolubare; da austriske trupe u Bosni preduzmu nastupanje preko Drine i to: jedna divizija da operiše preko Višegrada ka Užicu, a jedan odred preko Beljine ka Valjevu.
Napomena. Da li je što naređivano za Bugarsku vojsku, koja se imala koncentrisati na istočnom frontu Srbije, nema se podataka.

Raspored austro – nemačke vojske pred početak ofanzive protiv Srbije 5. oktobra

Raspored XI. nemačke armije. Grupisanje ove armije izvršeno je u Banatu u vremenu od 14. septembra do 5. oktobra, kad su trupe zauzele ovaj raspored:
3. armiski korpus: 25. pešad. divizija kod Brestovca. 6. pešad. divizija kod Plosića i Đurđeva.
4. armiski korpus: 11. pešad. divizija (Bavarska) severno od s. Ostrva i u istočnom delu Kovina. 105. pešad. divizija kod Dubovca. 107. pešad. divizija na prostoru Orešac – Lagerdorf.
10. rezervni korpus: 103. pešad. divizija kod Palanke. 101. pešad. divizija na prostoru Sokolovac – Vračevgaj.
Napomena. Austriske landšturmske trupe, koje su štitile koncentraciju na Dunavu, prikupljene su sad pod komandom pukovnika Filepa za izvršenje demonstracije i to: Kod Oršave: 5 bataljona sa 5 baterija. Kod Moldave: 2 bataljona i 2 baterije.
Raspored III. austro – nemačke armije. Grupisanje ove armije izvršeno je u Sremu u vremenu od 14. septembra do 5. oktobra kad je zauzet ovakav raspored: Štab III. armije – Novi Sad.
8. korpus (austriski) – štab Stara Pazova. 57. divizija na prostoru: Batajnica – Ugrinovci – Vojka – N. Pazova – N. Banovci. 59. divizija, na prostoru: St. Pazova – N. Karlovci – Surduk – Belegiš – St. Banovci. Korpusni tren, na prostoru: Krčedin – Stari i Novi Slankamen.
22. rezervni korpus (nemački) – štab Ruma. 43. rezervna divizija, na prostoru: Surčin – Karlovčić – Krnješevci – Dobanovci. 44. rezervna divizija, na prostoru: Mihajlovci – Trnovo – Pećinci – Popinci – D. Petrovci – Golubinci. 20. divizija, na prostoru: Buđanovci – Voganj – Ruma – Kraljevci – Dobrinci. Korpusni tren, na prostoru: Inđija – Putinci – Irig – Maradik.
19. korpus (austriski) – štab Tovarnik. 53. divizija, sastavljena iz: 17., 20. i 21. landšturmske brigade i 205. landšturmska brigada, na prostoru: Tovarnik – Mitrovica – Boljevac.
Napomena. Trupe 19. korpusa smenile su 30. septembra landšturmsku brigadu Šisa, na odseku od zapadne ivice Podgoričke ade do linije Fenek – Duboko (na Savi). Landšturmska brigada Šisa smenila je landšturmsku brigadu Švarca na odseku Save zapadno od osiguravajućih delova 19. korpusa. Na taj način, landšturmska brigada Švarca prikupljena je na prostoru: Platičevo – Nnkinci i ušla u sastav 19. korpusa, kao peta brigada. Osiguranje graničnog fronta na Savi od Podgoričke ade do ušća Drine pripalo je odredu đenerala Sorsića, pod čiju je komandu stavljena i landšturmska brigada Šisa. Đeneral Sorsić imao je sem toga pod svojom komandom 5 bataljona grupisanih prema Jarku. 19. korpus bio je obilno snabdeven teškom artilerijom. Za prelaz Save stavljeno je komandantu 19. korpusa kod Boljevca: 4 pontonirske čete sa 14 mostovnih trenova, a kod Kupinova: 5 pontonirskih četa sa 16 mostovnih trenova.
62. divizija (samostalna) formirana je tek krajem septembra od trupa, koje su osiguravale Drinu i od mobilnih posada, koje su se nalazile po utvrđenjima u Bosni i Hercegovini. Za komandanta ove divizije određen je 29. septembra feldmaršallajtnant Kalzer, koji je 5. oktobra stigao u Rogaticu, gde je bio štab divizije. U sastav 62. divizije ušle su ove trupe: Odred đeneralmajora Štrajta (3 bataljona) kod Beljine. Ovom odredu pridat je 8. oktobra i odred pukovnika Hauzera (2 ½ bataljona) kod Janje. 9. landšturmska etapna brigada, koja je osiguravala Drinu južno od odreda đenerala Štrajta. Trupe gore pomenutih posada iz Bosansko – Hercegovačkih tvrđava, koje su se prikupile u Rogatici i stupile u sastav brigade pukovnika Dominića.
Napomena. Veći deo 62. divizije nije bio spreman za operacije do 5. oktobra, jer sve komore nisu još bile pristigle. Zbog ovoga, kao i oskudice u teškoj artileriji, komandant III. armije bio je prinuđen 5. oktobra da odloži prelaz ove divizije u nastupanje od Višegrada, naređujući da se u toku 8. oktobra izvrši na tome frontu čista demonstracija. Međutim, odred đenerala Štrajta na Donjoj Drini, koji je već od duže vremena bio spreman za akciju, dobio je naređenje da u određeno vreme preduzme izvršenje svoga zadatka – prelaz Drine kod Beljine.
Armiska artilerija stajala je pod neposrednom komandom komandanta III. armije i bila je manjim delom blagovremeno plasirana u pripremljenim amplasmanima na graničnom frontu, a većim delom je bila skantonovana u blizini mesta za njenu upotrebu pri izvršenju prelaza preko Save.

Direktiva komandanta armiske grupe fon Makenzena 28. septembra

Komandantu III. austro – nemačke armije

III. armija sa glavnom snagom (8. austriski i 22. nemački rezervni korpus) prelazi Savu i Dunav kod Beograda, zauzima prvenstveno položaje na visovima ji. od Beograda, a zatim brzim nastupanjem sa tih položaja, privlači na sebe što jače srpske snage u cilju olakšanja akcije XI. nemačke armije, koja ima zadatak da izvrši prelaz Dunava kod Smedereva, Kostolca i Rama. U ovom cilju, a posle temeljne artileriske pripreme, glavna snaga III. armije (8. austriski i 22. nemački rezervni korpus) forsira Savu i Dunav i zauzima liniju: Petlovo brdo (208) – Avala (565) – Vel. Kamen – Lipovica – Ritopek. Za izvršenje ovoga zadatka pripremiti i što pre namestiti jedan most kod Beograda za prelaz sviju rodova oružja, a sem toga postaviti još jedan prelaz kod velike ade Ciganlije. Sporedna snaga III. armije (19. austriski korpus) dobija zadatak, da pređe Savu kod Kupinova i Boljevca, u isto vreme kad i glavna snaga bude prelazila kod Beograda, te da priveže za sebe srpske trupe zapadno od Kolubare. Sem toga, a u cilju lakšeg izvršenja napred pomenutih prelaza, da slabije austriske snage forsiraju Savu kod Jarka, a Drinu kod Beljine i Višegrada. Operacije će početi po svoj verovatnosti 5. ili 6. oktobra. Tačno vreme odrediće se naknadno.
Grupisanje trupa. Pod zaštitom landšturmskih osiguravajućih delova duž Save i Dunava izvršeno je najpre transportovanje teške artilerije i njene municije. Naređeno je da odmah otpočne izrada baterija i to prvenstveno onih koje bi se, neopaženo sa srpske strane, mogle armirati. Transportovanje pešadije preduzeto je tek po dolasku artilerije na svoja mesta. Kantonmani trupa predviđeni su dalje od Save, i tek noću, pred izvršenje prelaza, trupe su imale biti primaknute ka mestima određenim za prelaz reke. Napred su upućeni štabovi radi izvršenja potrebnih priprema do dolaska trupa.
Opšti plan za prelaz glavne snage III. armije kod Beograda. Komandant III. armije dobio je od komandanta armiske grupe fon Makenzena direktivu, da za napad na Beograd formira 2 velike napadne grupe, jačine po jedan korpus; od teške artilerije da se obrazuju isto tako 2 grupe i svakom korpusu da se dodeli po jedna grupa. Dalje, da se obema napadnim grupama označe napadni prostori i napadni ciljevi, a teškoj artileriji tačni zadatci, ne samo u cilju potpomaganja korpusa u napadu, već i u potpomaganju susednih odseka anfiladnim dejstvom. Najzad, komandant armiske grupe ukazivao je na to, da je neodložna potreba, potvrđena ratnim iskustvom, da pešadiski napad (u ovom slučaju prelaz preko reke) otpočne neposredno i tako reći u trenutku kad prestane dejstvo artileriske vatre na prednje neprijateljske položaje, jer bi se u protivnom slučaju naskoro izgubilo postignuto stvarno i moralno dejstvo teške artilerije. Odnosno municije i hrane, komandant armiske grupe naređuje, da se ona u količini za 4 dana smesti u blizini mesta za prelaz na obali Dunava, Save ili na sopstvenim ostrvima – u potpunoj sigurnosti protiv neprijateljskih preduzeća. Iz tih depoa, da se snabdevaju prebačene trupe na onostranoj obali za vreme prvih dana – sve dok se ne postavi čvrsta veza između obeju obala. Na osnovu prednje direktive, a u duhu osnovne direktive od 28. septembra, komandant III. armije, izdaje 30. septembra naređenje za prelaz, po kome:
Jedna napadna grupa, austrougarski 8. korpus, prelazi Dunav nizvodno od Kalimegdana; druga napadna grupa, nemački 22. rezervni korpus, prelazi Savu preko Male i Velike ade Ciganlije. Posle prelaza na drugu obalu, obe grupe da što pre ovladaju linijom: Žarkovo – Dedinje (k. 208) sastanak Mokroluškog i Kumodraškog potoka – V. Vračar (k. 249), a odatle da zajednički nastupaju radi osvajanja linije: Petlovo brdo (k. 208) – kose južno od Jajinca – Stražara – Erino brdo – Klupe. Kao granica između korpusa određen je put koji ide od Beogradske železničke stanice ka Avali, s tim da sam put pripadne 8. korpusu. Prvog dana operacija (koji se do sad predviđa 5. oktobra), artilerija da izvrši korekturno, a po podne drugog dana (6. oktobra) da izvrši grupno gađanje. Sledeće noći (6./7. oktobra), da laka artilerija drži pod vatrom mesta za prelaz, a Dunavska flotila da čisti od mina mesto prelaza 8. korpusa. Zatim trećeg dana (7. oktobra) u 2.30 čas. intenzivnost vatre celokupne artilerije da postigne svoj vrhunac, a pod zaštitom ove vatre da otpočne prevoženje, koje tako regulisati, da se prvi ešeloni mogu iskrcati oko 3 časa. Po izvršenom prevoženju da oba korpusa, sa pridatim im materijalom, što je moguće pre podignu pontonske mostove i to: 8. korpus nizvodno od porušenog železničkog mosta a 22. rezervni korpus preko V. ade Ciganlije.
Napomena. Korekturno i grupno gađanje artilerije nije izvršeno istoga dana, jer se korekturno gađanje nije moglo izvršiti u toku pre podne zbog rđavog osvetljenja (sunce na jugoistoku nije dozvoljavalo precizno osmatranje metaka), a jedno posle podne za korekturno i grupno gađanje nije bilo dovoljno. Svrha grupnog gađanja bila je: Demoliranje srpskih utvrđenja, naročito na mestima određenim za iskrcavanje trupa. Što efikasnije ućutkivanje srpske artilerije. Vatra u toku noći drugog dana (6./7. oktobra) imala je za cilj, da Srbima spreči opravku porušenih objekata, a vatra celokupne artilerije trećega dana (7. oktobra) imala je da služi za neposrednu pripremu i potpomaganje prevoženja trupa.
Plisiranje artilerije 8. korpusa. Najpogodnije uslove za plasiranje dalekometnih teških topova na levoj obali Save nudio je plato: Zemun – Surčin; to je bio glavni položaj artilerije (Bežaniska kosa). Na levoj pak obali Dunava, položaje za artileriju nudila su jedino ova mesta: Borča (Stara Borča), Baranjoš (Ovča) i Pančevo; zatim prostorija južno od k. 80 Ovča i najzad za laku artileriju – još ivica obale kod karaule Nova Borča. Naoružanje baterija vršeno je noću. Da bi kretanje vozova ostalo neopaženo od Srba preduzete su mere da se ne čuje kloparanje vozova i da se vozovi skrivaju od noćnog osvetljavanja srpskim reflektorima. Svi radovi na položajima brižljivo su maskirani protiv ugleda sa aviona. 8. korpus raspolagao je ukupno sa: 20 teških baterija (među ovima 5 Merzerskih baterija kalibra 30,5 sm.) sa oko 70 oruđa. Sem toga korpus je raspolagao sa preko 90 lakih oruđa (74 topa i 16 haubica). Ova je artilerija bila ovako raspoređena:
Artileriski sektor istočno od Dunava: Artileriska grupa blizu Pančeva: Jedna 15 sm. haub. baterija Mod. 1914. god.; jedna 15 sm. haub. baterija Mod. 1899. god.; jedna 10 sm. dugačka baterija Mod. 1915. god.; jedna 30 sm. Merzerska baterija Mod. 1911. god. Artileriska grupa južno od Baranjoša (Ovče): Dve 12 sm. dugačke baterije Mod. 1880. god.; dve 15 sm. haub. baterije Mod. 1914. god. Artileriska grupa južno od Borče (Stara Borča): Jedna 15 sm. haub. baterija Mod. 1914. god.; jedna 10 sm. baterija brdskih haubica. Artileriska grupa na obali Dunava kod karaule Nova Borča: 5 baterija poljskih topova, 4 baterije brdskih topova.
Zenunski artileriski sektor: Teška Merzerska grupa zapadno od Zemuna: Četiri 30,5 sm. Merzerske baterije. Teška dugačka grupa južno od Zemuna: Tri 18 sm. dugačke baterije Mod. 1880. god. (Pored ovoga nalazila se zapadno od Zemuna kod Balkoš Salaša jedna 42 sm. haubica na položaju).
Artileriski sektor zapadno od Dunava: Artileriska grupa Marienhof: Jedna 15 sm. dugačka baterija Mod. 1915. god., jedna 15 sm. dugačka baterija Mod. 1880. god., jedna 10 sm. dugačka baterija Mod. 1915. god., jedna 15 sm. haubička baterija Mod. 1914. god. Baterija 57. divizije (zapadno od Zemunske železničke stanice): 2 baterije poljskih topova, 2 baterije brdskih haubica. Svaka baterija bila je snabdevena trodnevnom količinom municije, koja je bila smeštena na samom bateriskom položaju. U Batajnici bio je jedan magacin za municiju. Pored toga, svaka divizija imala je, na Savskoj odnosno Dunavskoj obali, manje magacine za artilerisku i pešadisku municiju.
Uloga ove velike artileriske mase bila je tačno regulisana dispozicijom armiske komande. Najvažniji artileriski zadatci (rušenje) dodeljeni su najtežim kalibrima, a zatim srednjim kalibrima ubacnih oruđa. Teške baterije Zemunskog artileriskog sektora u glavnom su imale zadatak, da neutrališu utvrđenja na Kalemegdanu, a baterije artileriske grupe kod Baranjoša (Ovče) da neutrališu utvrđenja na V. Vračaru. Rušenje železničkih nasipa i utvrđenja na obali Save i Dunava dodeljeno je kako obema ovim grupama, tako i teškoj artileriji kod Borče (Stara Borča). Ova rušenja morala su se izvesti do potpunosti. Srbe je trebalo ostaviti bez rovova i zaklona, a njihovi topovi i reflektori imali su se neizostavno demontirati. U isto vreme, imali su biti uništeni srpski motorni čamci i eventualne spreme u pristaništima za puštanje torpeda. Gde god je bilo moguće, imalo se upotrebiti koso ili flankirajuće dejstvo. Zaštita teške artilerije protiv mogućeg srpskog artileriskog dejstva poverena je baterijama srednjeg kalibra na artileriskom sektoru zapadno od Dunava. One su imale zadatak da srpske baterije neutrališu, odnosno da njihovu vatru privuku na sebe. Lake baterije dodeljene pojedinim artileriskim grupama, kao i dalekometna oruđa, imali su zadatak da sprečavaju pridolazak srpskih trupa i artilerije i da ometaju srpsku službu osmatranja, veze i komandovanja. Od učestvovanja u ovom dejstvu bile su izuzete samo lake baterije, postavljene u zasedi u izrađenim zaklonima na obali prema mestu ukrcavanja, koje su imale zadatak da neposredno potpomognu trupe pri izvršenju prelaza preko reke i koje su neminovno morale ostati neaktivne do toga momenta. Naročiti zadatak, koji je bio od presudnog značaja za uspeh u izvršenju prelaza, pripao je artileriskoj grupi kod Pančeva. Ona je imala da spreči dejstvo srpskih baterija na Samaru, Milićevu brdu, Liparu i Gradačkoj kosi, protiv mesta iskrcavanja. Sadejstvo artilerije pri izvođenju samog iskrcavanja trupa bilo je ovako regulisano: 7. oktobra u 2.30 čas. celokupna artilerija otvara snažnu vatru protiv sviju srpskih utvrđenja, koja su mogla sprečavati iskrcavanje. Cilj ove, sa najvećom žestinom izvođene artileriske vatre, bio je s jedne strane, pored rušenja objekata, da se moralno stanje srpskih trupa potpuno uzdrma, a s druge strane, da se pod silnim utiskom ove vatre, podigne napadni duh i pouzdanje u pobedu kod austriskih trupa. U isto vreme da otpočne osvetljavanje reflektorima srpskih utvrđenja za odbranu obale, i da se brzometne baterije malog kalibra, postavljene u zasedi za potpomaganje prelazećih trupa, pripreme za akciju. Deo teške i ostala laka artilerija da sve artileriske položaje, sa kojih bi Srbi mogli dejstvovati protiv mesta iskrcavanja, obaspu vatrom, bez obzira na to, da li su ti položaji posednuti ili ne. Dalekometne baterije da stave pod vatru mesta neprijateljskih štabova itd. U 2.40 čas. vatra, uperena prema mestima za iskrcavanje, da se prenese sa istom jačinom za 200 m. pozadi ivice obale, a sve ostale baterije, koje su dejstvovale protiv udaljenih srpskih flankirajućih utvrđenja, da produže dejstvo sa istom žestinom protiv ciljeva. U 2.50 čas dakle na 10 minuta pred iskucavanje, teška artilerija ponova, samo ovoga puta sa laganim dejstvom, da prenese vatru za 300 m. unazad odnosno protiv najbližih neprijateljskih položaja. Baterije postavljene u zasedi, da budu spremne te da priskoče u pomoć sopstvenoj pešadiji, u slučaju potrebe. Inače, imaju stupiti u dejstvo tek sa osvitkom dana, kad Srbi budu upravljali flankirajuću vatru protiv mesta izvršenog prelaza.
Pionirsko – tehničke pripreme. Od mostovnog materijala i pionirskih formacija bilo je armiskoj grupi feldmaršala fon Makenzena dodeljeno od strane Vrhovne komande:
Za III. armiju (za Savu i Drinu): 17 pontonirskih četa i 50 mostovnih trenova.
Kao pomoć za XI. nemačku armiju: 3 pontonirske čete, 6 mostovnih trenova i 150 pontonskih čamaca iz austriske vojske.
Za celu armisku grupu: 1 pontonski most (teški ratni most) za Savu. Sem toga od najtežih mostova: 1 Herbertov most na plovnim potporama i 1 most na šlepovima. Pored svega ovoga dodeljen je još izvestan broj motornih skela i mesnih prevoznih sredstava. Za podizanje 2 poslednja mosta stajalo je na raspoloženju 6 pontonirskih četa. Sve ovo bilo je iz austriske vojske. Nemački pontonirski materijal nije ovde uračunat.
Kao što je ranije pomenuto, iskrcavanje trupa 8. korpusa imalo se izvršiti na delu obale nizvodno od Kalemegdana. Prema tome, za ukrcavanje jednog dela prvog ešelona, izabrano je mesto na levoj obali Dunava koje leži neposredno prema mestu za iskrcavanje (Čapljina ada – Kožara), a za docnije ešelone uzeta je obala kod karaule Nova Borča; veći deo prvog ešelona trupa ukrcan je u Zemunu, van svere dejstva srpske vatre. Od napred pomenutog prevoznog materijala, po odbitku mostovnog trena i rezervnih pontona datih u poslednjem času nemačkom 22. korpusu, 8. korpus imao je na raspoloženju pontone od 12 mostovnih trenova, odnosno ukupno 192 pontonskih članaka (za 1.920 pešaka). Sem toga upotrebljeno je još: 60 meštanskih čunova, svaki za 10 ljudi; 10 splavova i nekoliko motornih čamaca; 16 skela, svaka po 1 parobrod i 4 šlepa; 15 mostova za iskrcavanje sa 4 remorkera. Svaka takva skela mogla je primiti 2 bataljona, 2 poljske ili brdske baterije ili 2 eskadrona. Ali ove skele, zbog njihove veličine, mogle su biti upotrebljene tek u docnijem toku prevoženja – kad je bila isključena opasnost od srpske vatre. Od pionirskih trupa dodeljeno je 8. korpusu: 5 pontonirskih i 3 pionirske čete. Materijal za prevoz stajao je 5. oktobra u Starim i Novim Banovcima, gotov za upotrebu; noću između 5. i 6. oktobra upućeni su pontoni mostovnih trenova i čunova u Zemun. Pontoni ostala 4 mostovna trena sa splavovima prevučeni su iste noći na južni kraj ostrva Belarice, gde su maskirani šibljem; zatim su pušteni nizvodno i skriveni na južnoj ivici ostrva Červenke (Čapljine ade). Ostrvo Kožara udešeno je od strane dveju pionirskih četa kao veza za prevoženje. Za ovo je, duž cele južne i jugozapadne obale, izrađen streljački rov, a na severozapadnoj ivici izrađeni su useci u obali do same vode. U ove useke dovučeni su pontoni i maskirani protiv pogleda sa aeroplana. U cilju veze Kožarskog ostrva sa levom obalom Dunava izrađeno je jedno konjičko brvno, a u toku noći, kad je prelaz vršen, vezano je ostrvo pomoću još jednog pešadiskog brvna i jedne skele. Za prilaz ka mestima za ukrcavanje, izradila je jedna pionirska četa kolonski put, počev od k. 75, na levoj obali sz. od Zemuna, pa duž Dunava do jugoistočnog vrha ostrva Červenke; taj put je bio maskiran na celoj svojoj dužini protiv pogleda sa srpske strane.
Dunavska flotila. U borbi oko Beograda imala je da uzme učešća i Dunavska flotila, koja je bila pridata 8. korpusu; ona se sastojala iz: 4 monitora, 2 patrolna čamca, 9 motornih čamaca i jednog odeljenja za rečne mine. Flotili je bio pridodat izvestan broj Dunavskih parobroda pod ratnom zastavom, koji su služili, delom kao pomoćne lađe, delom kao bolnice. Za vreme pripreme artileriske borbe, uloga Dunavske flotile sastojala se jedino u tome, da pomoću jednog lažnog monitora ukotvljenog u Dunavu namami srpsku artileriju da otvori vatru. Ostatak flotile imao je da stupi u akciju tek posle iskrcavanja prvih trupa. Uvođenje monitora u borbu, ostavljeno je oceni komandanta flotile sa naročitom preporukom, da potpomaže levo krilo 8. korpusa.
Ostale tehničke pripreme. Jedinstvo komandovanja svima trupama pri prelazu zahtevalo je pouzdanu vezu viših komandanata među sobom i sa svojim trupama. Za produženje postavljenih telegrafskih i telefonskih linija na levoj obali Save i Dunava, smešten je rečni kabl na ostrvu Kožari. Ovaj kabl imao je biti položen odmah po iskrcavanju prvih trupa, s tim da na onostranoj obali podigne stanicu. Trupe određene za prelaz bile su snabdevene optičnim signalnim priborom, te su imale odmah po iskrcavanju označiti svoja mesta metcima iz pištolja za osvetljavanje, a sem toga markirati svoja krila crno – žutim barjacima. Priroda borbe oko rečne barijere nalagala je upotrebu velikog broja reflektora, koji su imali da učestvuju pri artileriskom izviđanju, traženju mina i pri samom iskrcavanju trupa. Za taj cilj stajali su 8 korpusu na raspoloženju ovi reflektori: Za upotrebu kod Zemuna: 3 reflektora (150, 120 i 90 sm.). Za upotrebu severno od Ratnog ostrva: 2 reflektora (90 i 35 sm.). Dalje je bio dodeljen jedan 120 sm. reflektor artileriskoj grupi kod Pančeva, a po dva 70 sm. reflektora 57. i 59. diviziji. Učešće reflektora pri artileriskom izviđanju sastojalo se u tome da se u toku noći osvetljavaju tučeni ciljevi i njihov okolni teren, te da se ne samo osigura tačnost vatre, već da se otkrivaju i druga srpska odbranbena sredstva.
Reflektori su potpomagali istraživanje mina svetlosnim barijerama, između brodova koji su tražili mine i srpske obale, tako, da se brodovi nisu mogli videti sa srpske strane Dunava. Za vreme iskrcavanja trupa reflektori su imali dvojaku ulogu: Da zaslepljuju srpske reflektore. Za ovaj cilj postavljena je jedna grupa od 2 reflektora (120 i 90 sm.) kod Zemunske železničke stanice, koja je imala zadatak da neutrališe srpske reflektore na Kalemegdanu i kod Klanice, a druga grupa od 2 reflektora na obali sz. od Ratnog ostrva, od koje je jedan (90 sm. reflektor) zaslepljivao srpske reflektore na Vračaru, a drugi (35 sm. reflektor) imao je zadatak da otkrije eventualne srpske patrolne čamce, koji bi kod Ratnog ostrva izlazili. Neposredno pred iskrcavanjem trupa na srpsku obalu, da uzdužnim osvetljavanjem obrazuju svetlosnu barijeru ispred trupa koje se prevoze. U daljem toku prevoženja ova barijera imala je da se pomera ka srpskoj obali i dalje u njenu pozadinu, kako bi zaklonila trupe pri iskrcavanju. Dva 70 sm. reflektora 59. divizije, koji su postavljeni kod karaule Nova Borča, imali su da osvetljavaju zemljište na onostranoj Dunavskoj obali za vreme iskrcavanja, odnosno prostor pred iskrcanim trupama. Za uspešno dejstvo reflektora bilo je naročito potrebno da se osigura veza između njih i komandanta trupa, koji je upravljao prebacivanjem, kao i sa komandirima baterija, koje su dejstvovale protiv ciljeva otkrivenih reflektorima. Međutim, ova veza nije bila dobra, što je bio uzrok da uzdužno osvetljavanje za vreme prevoženja trupa nije onako funkcionisalo, kako se moglo očekivati.
Taktičke pripreme za prelaz. Naređenjem komandanta armiske grupe za izvršenje prelaza bilo je naročito istaknuto, da uspeh akcije zavisi poglavito od njegovog tehničkog izvođenja i da ovo treba pripremiti do najsitnijih detalja tako, da svakom delu zadatak bude potpuno jasan. U duhu ovog naređenja, komandant 8. korpusa izdao je potčinjenim višim komandantima, pored pismenih naređenja, i usmena obaveštenja u pogledu izvršenja prelaza. Komandanti divizija, naročito komandant 59. divizije, koja je imala prva da prelazi, izdali su slična obaveštenja: svi komandanti trupa orijentisani su po karti, planovima i na zemljištu o srpskim utvrđenjima, o mestima za iskrcavanje, o markantnim mestima u varoši, o prostoriji koja se trebala posesti, o načinu nastupanja kroz varoš itd. kao i o njihovoj ulozi za vreme prevoženja i borbe. Sve to radili su i trupni komandanti sa svojim potčinjenim starešinama tako, da su svi komandanti do komandira četa imali sigurna uputstva za svoj rad za sve moguće slučajeve. Pa i samo ljudstvo, poučeno je za sve moguće slučajeve za vreme prelaza, a o tome je i praktično obučavano. Tako na primer izvodile su se, između ostalog, vežbe ukrcavanja i iskrcavanja sa pontonima. Postupak trupa na srpskoj obali regulisan je tako reći za svaku stopu zemljišta: određeno je da se 3 bataljona prvog ešelona trupa, određenih za prevoženje (iz 9. brdske brigade), po izvršenom iskrcavanju, ugnezde na železničkom nasipu duž obale i da tamo očekuju dolazak sledeća 3 bataljona. Posle dolaska ovih imali su svih 6 bataljona da prodru u zoru u varoš do linije: Cara Dušana ulica – Radnička ul. – Platnara – (Carinarnica) – Strugara – Rejonska ul. – Dunav, i da na toj liniji sačekaju dolazak 18. brdske brigade, a zatim, po uhvaćenoj vezi da nastupaju dalje do linije: Kalemegdan – Vatrogasna ul. – Spomenik – Knez Miletina ul. – Klanica. Dalje nastupanje do južne varoške ivice, imalo se izvršiti tek po naređenju komandanta divizije. Ovaj pokret imale su potpomoći artileriske grupe sa leve obale Dunava (južno od Borče i Ovče). Kao granica nastupanja između obeju brdskih brigada bila je određena linija: Car Dušana ul. – Ratarska ul. – Kr. Aleksandra ul. Pri nastupanju kroz varoš naređeno je da bataljoni budu u najtešnjoj međusobnoj vezi, koja se imala obnavljati sa svakom novom poprečnom ulicom, a dalje nastupanje preduzimati tek pošto susedni bataljoni dođu u istu visinu. Da bi se markirali delovi varoši koji su već zauzeti, naređeno je, da se na najvišim zgradama istaknu crno – žute zastave. Sem toga, brigadni komandanti imali su da javljaju preko oficira, pridatih za vezu, o dostignutim linijama po planu Beograda. Prema ovim izveštajima imala se regulisati artileriska vatra tako, da ni jedan metak ne padne bliže 1 km. ispred trupa. Komandant artilerije imao je u istom cilju da pošalje jednog oficira svoga štaba u štab 59. divizije za održavanje veze; taj oficir imao je na isti način da neposredno izveštava komandanta artilerije, kako ni jedna baterija ne bi tukla svoje trupe. Komandant 8. korpusa naredio je, da se brdska artilerija 59. divizije što moguće pre prebaci i isturi napred. Od ove artilerije, haubička baterija imala je da se plasira na Kalemegdanu i da odatle u slučaju potrebe potpomaže prodiranje 22. nemačkog rezervnog korpusa ka Topčiderskom brdu.

Mobilizacija i koncentracija bugarske vojske za operacije protiv Srbije

U duhu zajedničkog austro – nemačko – bugarskog plana za ofanzivu protiv Srbije, Bugarska je imala koncentrisati dve armije prema istočnom frontu Srbije i preduzeti ofanzivu, kad 3. austro – nemačka i 11. nemačka armija izvrše prelaz preko Save i Dunava, a u cilju daljeg kooperisanja sa austro – nemačkom vojskom do potpunog sloma srpske vojske. U duhu ovog plana, Bugarska je noću 22./23. septembra naredila mobilizaciju celokupne svoje vojske. Po izvršenoj mobilizaciji otpočela je koncentracija i to: I. armija od 4 pešadiske divizije na frontu: Vidin – Belogradčik – Caribrod. II. armija od 2 pešadiske i 1 konjičke divizije na frontu: Ćustendil – Džumaja. Za vezu ovih armija, a u isto vreme za zaštitu železničke pruge Sofija – Đustendil, koncentrisan je: 13. i 26. pešad. puk sa 1 konjičkom brigadom na frontu: Trn – Bosiljgrad. Napomena: Ostala bugarska snaga bila je predviđena, za svaku eventualnost, protiv Grčke i Rumunije.

Sastav bugarske vojske na dan 5. oktobra 1915. godine

I. armija: Komandant đenerallajtnant Bojadžijev. Načelnik štaba đ-ppukovnik Azmanov. 1. Sofiska divizija: Komandant đeneralmajor Draganov. 1. pešad. brigada (1. i 6. pešad. puk); 2. pešad. brigada (16. i 25. pešad. puk); 3. pešad. brigada (41. i 42. pešad. puk); 26. pešad. puk pridodat iz 7. divizije; 1. opolčenski pešadiski puk; 1. artileriska brigada (4. i.14. artiler. puk); 1. konjička brigada (1. konjički i 1. gardiski konjički puk) i Pomoćni delovi. 6. Bdinska divizija: Komandant đeneralmajor Papadopov. 1. pešad. brigada (3. i 15. pešad. puk); 2. pešad. brigada (35. i 36. pešad. puk); 3. pešad. brigada (51. i 52. pešad. puk); 6. artiler. brigada (2. i 12. art. puk, 3. teški puk); 2. konjički puk i Pomoćni delovi. 8. Tundžanska divizija: Komandant đeneralmajor Mitov. 1. pešad. brigada (10. i 30. pešad. puk); 2. pešad. brigada (12. i 23. pešad. puk); 3. pešad. brigada (55. i 56. pešad. puk); 8. artiler. brigada (18. i 8. art. puk i 3. haub. puk) i Pomoćni delovi. 9. Plevljanska divizija: Komandant đeneralmajor Nerezov. Načelnik štaba đ. štabni ppukovnik Mustakov. 1. pešad. brigada (4. i 17. pešad. puk); 2. pešad. brigada (33. i 34. pešad. puk); 3. pešad. brigada (57. i 58. pešad. puk); 9. artiler. brigada (9. i 19. art. puk) i Pomoćni delovi. Armiske jedinice i ustanove.
II. Bugarska armija: Komandant đeneralmajor Todorov. Načelnik štaba đ. štabni pukovnik Rusez. 3. Balkanska divizija: Komandant đeneralmajor Ribarov. 1. brigada (11. i 24. pešad. puk); 2. brigada (32. i 29. pešad. puk; 3. brigada (45. i 46. pešad. puk); 3. artiler. brigada (6. i 16. art. puk). 7. Rilska divizija: Komandant pukovnik Vasiljev. 1. brigada (13. i 14. pešad. puk); 2. brigada (22. i 26. pešad. puk); 3. brigada (53. i 54. pešad. puk); 7. artiler. brigada (7. i 17. art. puk). Konjička divizija: Komandant đeneralmajor Panev. Dve konjičke brigade; dve konjičke baterije. 2. haubički puk (6 baterija). Armiske ustanove i delovi.

Raspored ostalih divizija

Prema Grčkoj: 2. Trakiska divizija prikuplja se u dolini Meste kod Banjske i Nevrekopa. Komandant đeneralmajor Gešov. 1. brigada (9. i 21. pešad. puk); 2. brigada (27. i 28. pešad. puk); 3. brigada (43. i 44. pešad. puk); 2. artiler. brigada (2. i 12. art. puk). 10. Belomorska divizija: 1. brigada (37. i 38. pešad. puk); 2. brigada (39. i 40. pešad. puk); 3. brigada (59. i 60. pešad. puk); 11. Makedonska divizija: Bila je u formiranju u Sofiji, Plovdivu, Jambolu i drugim mestima. Komandant pukovnik Zlatarov (štab u Sofiji). 1. brigada (1. i 2. Makedonski pešad. puk); 2. brigada (3. i 4. Makedonski pešad. puk); 2 sporometna brdska art. diviziona (5 baterija).
Prema Rumuniji: 4. Preslavska divizija: 1. brigada (7. i 19. pešad. puk); 2. brigada (8. i 31. pešad. puk); 3. brigada (47. i 48. pešad. puk). 5. Dunavska divizija: 1. brigada (2. i 5. pešad. puk); 2. brigada (18. i 20. pešad. puk); 3. brigada (49. i 50. pešad. puk).
Pošto je srpski vojni izaslanik ostao u Sofiji sve do prekida diplomatskih odnosa sa Bugarskom (6. oktobra), to su do kraja 13. dana mobilizacije (5. oktobra), o koncentraciji bugarske vojske kod srpske Vrhovne komande prikupljeni ovi podatci:
Front: Kula – Berkovica: Odsek Kula – Belogradčik: 1. brigada 6. divizije i 2. artileriski puk. Odsek Čiprovci – Berkovica: 2. brigada 6. divizije i 12. artileriski puk. Van sastava divizija, a na ovom frontu su: 2. konjički puk; dva brd. artiler. diviziona; jedan haubički divizion i Vidinski gradski art. puk. Maršuju i prevoze se ka ovom frontu: 1. brigada 9. divizije; 9. art. puk i 1. brigada 5. divizije.
Front Izatovci – Vlasina: Odsek Izatovci – Caribrod: 2. brigada 1. divizije i 14. artileriski puk. Odsek Trn – Vlasina. 1. brigada 1. divizije, 4. artileriski puk i 1. konjička brigada. Van sastava divizija, a na ovom frontu su: 4. gradski divizion; 1 divizion haubički i Sofiski gradski art. puk.
Front Ćustendil – Džumaja: Kod Ćustendila: 1. brigada 7. divizije i 7. artileriski puk. Kod Džumaje: 2. brigada 7. divizije i 17. artileriski puk. Van sastava divizija na ovom frontu su: 2 brdska diviziona. Napomena: Po naknadnom izveštaju Vrhovne komande OBr. 21536, prodrla je vest za 7. diviziju, da se koncentriše kod Godeča, južno od Ginaca, a na njeno mesto u Ćustendil ide 3. divizija, čija je artilerija viđena u vozovima na Sofiskoj stanici na pruzi za Ćustendil. Za ostale divizije dobiveni su ovi podaci: 2. divizija maršuje ka Nevrekopu: 10. divizija ostaje u Trakiji; 4 divizija; 2. brigada 5. divizije i 2. brigada 9. divizije ostaju prema Rumuniji. Za 8. diviziju smatralo se da je strategiska rezerva, ali se nije znalo mesto gde je koncentrisana. Po izveštaju komandanta Timočke vojske OBr. 155 od 7. oktobra, a po iskazu jednog Bugarskog graničara, ova divizija grupisana je oko Belogradčika.
Zaključak. Prema Srbiji 5 divizija. Počevši sa severa od Kule pa na jug duž granice ovako raspoređene: 6. divizija; 1 brigada 5. divizije; 1. brigada 9. divizije; 1., 3. i 7. divizija.
Prema Rumuniji 2. divizije i to: 4. divizija; 2. brigada 5. divizije i 2. brigada 9. divizije.
Prema Grčkoj 2 divizije i to: 2. i 10. divizija.
Kao strategiska rezerva 1 divizija i to: 8. divizija za koju su dobiveni naknadni podaci da je kod Belogradčika.
Radi pelcovanja u blizini Sofije zadržati su: 1. i 5. Makedonski puk, koji će se uputiti i to: 1. puk u Ćustendil, a 5. puk u Dupnicu.
Po iskazu jednog bugarskog vojnika, nemačka pešadija i artilerija nalazi se kod Dupnice – u kolikom broju ne zna se, a nešto turske konjice na Slivnici, što je neverovatno.