15. октобар, Операције аустро – немачке и бугарске војске

395

Операције аустро – немачке војске

Операције III. аустро – немачке армије

Дејство 8. аустриског и 22. немачког резервног корпуса

У току 15. октобра трупе 22. корпуса отпочеле су наступање: 44. резервна дивизија није наишла на јак отпор. Заузела је Рушањ и вис Орловац. На Девојачком гробу кота 305, био је српски утврђени положај. 43. резервна дивизија истог корпуса, отпочела је наступање у 7 часова као и 59. дивизија 8. корпуса. Још пре подне овога дана 43. дивизија заузела је Пиносаву, а затим и шумицу источно од поменутог села. Срби су до вечера потиснути до линије: 565 – Ловачка кућа – Механа Дашчара.
Трупе 8. корпуса наступале су корак по корак. Да би тешка артилерија, која је била у покрету, добила времена, да заузме одређене положаје, наређено је 59. дивизији да у 7 часова заузме са 9. брдском бригадом линију: Белопоточка механа – кота 214, а са 18. брдском бригадом линију: Осоје – Забран. Ове линије имале су бити полазни положаји за даље наступање. До 10 часова, лево крило било је са неким деловима већ прешло означену линију и избило до линије: Белопоточка механа – Завојице. Тешка артилерија није још била на положају, али је и поред тога продужено наступање: 9. брдска бригада избила је до 16 часова на северну ивицу Авалске шуме и на јужну ивицу Белог потока; 18. бригада успела је тек у вече да заузме линију: Конопљиште поток – 1000 метара југозападно од села Лештана, јер је њен напад био успораван српском бочном ватром са Великог Камена. Тешка артилерија стигла је тако доцкан на своје положаје, да у току 15. октобра уопште није ни дејствовала.
Командант 59. дивизије имао је намеру да 16. октобра у зору изврши препад на Авалу.
57. дивизија, у току 15. октобра, имала је задатак, да са 2. брдском бригадом на левом крилу отпочне дејство. Она је требала да заузме косу кота 244, затим да упути извиђачко одељење ка Гроцкој и да постави батерије на Старац Васино брдо у циљу да туче бочном ватром српске положаје јужно од села: Лештани – Болеч. 6. брдска бригада имала је задатак да упути за везу између 2. брдске бригаде и 59. дивизије, у прво време, само један батаљон на линију: Лештани – северна ивица Болеча. Остатак бригаде по одбитку 2 батаљона корпуске резерве, која су послата на Чунак, – свега 3 батаљона – постављена су као дивизиска резерва на Чекије. Пољске батерије са положаја Чекије, а 15 см. хаубичка батерија са Шугавца, тукле су Велики Камен и Гробље.
2. брдска бригада, потисла је слабу српску заштитницу са виса Коса. Пошто су, према исказима заробљеника, висови пред фронтом 57. дивизије били слабо поседнути, решава се командант дивизије да развије и 6. брдску бригаду између 2. брдске бригаде и 59. дивизије. Према томе, досадања дивизиска резерва добила је наређење да напада Велики Камен и Липовицу, а 2. брдска бригада да заузме Мостине и Пандурицу. Ова наређења слагала су се са наређењем команданта корпуса, које је стигло у 13 часова и у коме је, поред осталог, наређено, да се 2 батаљона корпуске резерве упуте ка Калуђерици. Пошто је 6. брдска бригада наступала врло споро, а између ње и 2. брдске бригаде била је празнина, молио је командант 57. дивизије, да му се стави на расположење корпуска резерва. Ово је у 15.20 часова одобрено. Међутим, 2. брдска бригада, северно од Пасуљишта, наишла је на отпор; 6. бригада била је у ово доба још далеко заостала. Командант 2. брдске бригаде одлучује се да сачека, док 6. бригада избије напред и тек онда да продужи напад на Пасуљиште. Али, како је 6. брдска бригада тек касно у вече избила на линију: Лештани – кота 199, напад на Пасуљиште у току 15. октобра није извршен.
Овог дана било је врло рђаво време; артилериска група источно од Иванова морала је због рђавог осветљења обуставити ватру, да не би тукла трупе 57. дивизије. Садејство монитора у борби на левом крилу, због кошаве и великих валова на Дунаву, било је искључено. Поред тога, необично јака кошава овог дана готово је онемогућила сваки саобраћај преко Саве. Пребацивање 20. и 205. бригаде 19. корпуса (одреда ђенерала Рајнела) преко мостова код Циганлије, није било могуће. Држало се, да ће се пребацивање моћи извршити на мосту 8. корпуса, јер је тај мост био у неколико заклоњен од ветра, те је одред Рајнела упућен из Сурчина у Земун. Али, кад је одред стигао у Земун, и мост 8. корпуса био је валовима преплављен. Одред је преноћио 15./16. октобра у Земуну.
Транспортовање бригаде Мразека железницом из Панчева у Земун, било је довршено.
26. дивизија имала је према себи слабе снаге. Но ипак је морала да остане на широком фронту, где је била распоређена, све док не стигну бригаде 19. корпуса. Командант 22. резервног корпуса очекивао је нестрпљиво, да се ова дивизија ослободи, како би могла проширити фронт корпуса у циљу даљег продирања.
У току 15. октобра ветар је попустио. Командант III. армије известио је у 22.30 часова команданта 22. резервног корпуса, да ће одред ђенерала Рајнела 16. октобра у 7 часова отпочети пребацивање на десну обалу Саве и то: делом лађама, делом преко моста 8. корпуса, и да ће истог дана 20. ландштурмска бригада дуж Саве, према могућности, стићи до Доља, а 205. ландштурмска бригада до Жаркова.

Дејство 19. аустриског корпуса

Трупе овог корпуса, које су остављене у окукама Саве према Обреновцу (21. ландштурмска бригада и бригада Шварца), водиле су све до 17. октобра тешке борбе. Трупе, које су стигле у Сурчин (20. и 205. ландштурмска бригада), 15. октобра нису могле бити пребачене на леву обалу Саве због кошаве, те су овог дана дошле у Земун, где су 15./16. октобра заноћиле.

Дејство одреда ђенерала Сорсића

Донета је одлука да се не предузима напад пре 17. октобра, због неповољних околности на фронту одреда. Међутим општа ситуација на фронту III. армије била је повољна, те није било потребе да овај одред одмах предузима напад.

Дејство одреда ђенерала Штрајта

Кома