14. октобар, Операције аустро – немачке и бугарске војске

418

Операције аустро – немачке војске

Операције III. аустро – немачке армије

Дејство 8. аустриског и 22. немачког резервног корпуса

И поред наређења III. армиске команде, да се што пре избије до линије Аранђеловац – Ковачевац, овај дан (11. октобар) није донео већег успеха. Продужење напада требало је тек припремити. Поремећај саобраћаја, због кошаве, осећао се и на фронту, нарочито при дотурању муниције.
На фронту 22. резервног корпуса у току 14. октобра остало је стање непромењено. 8. корпус успео је да избије до линије: Липар – Стражара кота 317 – Долови – Калуђерица – Чолин гроб, са које је вршио извиђање.
Срби су напустили Ритопек. На висовима западно од Ритопека, на Старац Васином брду и Коси, као и у јужном делу села Болеча, константоване су само српске патроле. У северном делу поменутог села и у Лештанима није било противника. На Малом Камену било је јачих српских снага. Командант 57. дивизије имао је утисак, да ће Срби дати јачи отпор тек на фронту: Пандурица – Мостине – Липовица – Мали Камен. Али, и поред тога, наступање није продужено, јер је отворено земљиште пред дивизијом било тучено добро регулисаном ватром српске артилерије. Без издашне артилериске припреме пролило би се много крви, да је пешадија одмах продужила наступање. Да би се напад пешадијом олакшао бочном ватром, наређено је, да се артилерија одреда мајора Девчића прикупи источно од Дунава код Иванова. Сем тога, наређено је да тешка артилерија постави своје хаубичке батерије на Чунку и Ерином брду, а мерзере на друму: Београд – Мали Мокри луг.
Српски фронт пред 59. дивизијом протезао се преко: Завојчице – гребена између Зуце и Белог потока – до северног подножја Авале. Авала је била јако поседнута пешадијом и артилеријом. Пред 22. резервним корпусом, држали су Срби своје старе положаје. Командант корпуса јавио је у 18.55 часова, да ће 15. октобра нападати српске положаје на линији: Сремчица – Рушањ -Пиносава. Ова намера слагала се потпуно са планом команданта армије, према коме је требало са три дивизије (43., 44. и 59.) нападати на простору између линије: Калуђерица – Врчин и линије: Петлово брдо – Петров гроб.
Армиском диспозицијом у 19 часова наређено је, да линија: Авала – железничка пруга источно од Рипња буде граница између оба корпуса. У исто време тражено је, да се при нападу на Авалу изврши најтемељнија артилериска припрема, и да, у случају потребе, 43. резервна дивизија потпомогне тај напад и пешадијом. Десно крило 22. резервног корпуса – 26. пешадиска дивизија – није могла да учествује у нападу, јер су од трупа 19. корпуса, које су имале да приме на себе обезбеђивање бока главнине III. армије, 14. октобра дошле две бригаде тек у Сурчин (20. и 205. ландштурмска бригада). Оне су сачињавале одред ђенералмајора Рајнела. Лево крило 8. корпуса требало је по могућности да се приближи српским положајима, који су се налазили на линији: јужно од Белог потока – Гробље – ивице шума јужно од села Лештани и Болеч – Пасуљиште.
Бригада Хауштајна привучена је ка Торлачкој механи као армиска резерва.
Команда армиске групе одобрила је тај план за напад, додавши ово: „У исто време могуће је са једним одредом на крајњем левом крилу наступати дуж Дунава ка Гроцки, како би се тиме ослободио пут за пловидбу Дунавом“. У духу ове жеље, издато је команданту 8. корпуса потребно наређење.
Напомена. XI. немачка армија чекала је са великом чежњом, да се пут Дунавом отвори. Продужење њеног напада у овом часу, било је стављено у питање, пошто се дотурање потреба преко Дунава због кошаве могло вршити само лађама, а то није било довољно. Дунавска флотила побољшала је у неколико могућност снабдевања XI. немачке армије. Наређење команде армиске групе од 13. октобра, извршено је потпуно у току ноћи 14./15. октобра; два армирана брода са чистачем мина прошла су Дунавом од III. ка XI. армији, без узнемиравања са српске стране.
На основи наређења команданта III. армије за напад, командант 8. корпуса упутио је у 11 часова тешку артилерију у рејон дејства 59. дивизије. Код 57. дивизије остављена је само једна 15 см. хаубичка батерија; за остале батерије (две 15 см. тешке хаубичке батерије, две 12 см. батерије дугачких цеви, две 30,5 см. мерзерске батерије) наређено је, да се поставе на простору: Стражара – Топола – механа Торлачка – кота 324, у циљу дејства против Авале. Ово прегруписавање артилерије, због рђавих путова, морало се извршити друмом преко Београда; батерије су у току 15. октобра дошле доцкан на своје положаје.
Обзиром на овакво груписање артилерије, 59. пешадиска дивизија имала је релативно узан простор за наступање тј. између Авалског друма и линије Забран кота 208 и села Репнице. Међутим, простор за наступање 57. дивизије не само да је проширен према југу, већ је та дивизија имала још да остави 2 батаљона на Чунку као корпусну резерву.
Из извештаја о противнику, који су били стигли до 14. октобра у вече, могло се закључити, да је главнина српске снаге, пред почетак аустро – немачке офанзиве, у ствари била пребачена на бугарску границу, и да су, због непредузимања у томе времену никакве акције од стране Бугара, те снаге журно опет упућене на северни фронт и тамо појединачно уведене у борбу. Дринска дивизија I. позива и Шумадиска дивизија I. позива, ступиле су у дејство према XI. армији, а Тимочка дивизија II. позива и делови Тимочке дивизије I. позива (било је заробљеника из 13. пука I. позива) према III. армији.
14. октобра у подне, у штаб III. армије стигао је телеграм, да је Бугарска 14. октобра отпочела непријатељства против Србије. Према томе, III. армиска команда очекивала је сад појаву оних српских трупа, које су биле наслућиване у рејону западно од Колубаре.

Дејство