14. октобар, Операције аустро – немачке и бугарске војске

580

Операције аустро – немачке војске

Операције III. аустро – немачке армије

Дејство 8. аустриског и 22. немачког резервног корпуса

И поред наређења III. армиске команде, да се што пре избије до линије Аранђеловац – Ковачевац, овај дан (11. октобар) није донео већег успеха. Продужење напада требало је тек припремити. Поремећај саобраћаја, због кошаве, осећао се и на фронту, нарочито при дотурању муниције.
На фронту 22. резервног корпуса у току 14. октобра остало је стање непромењено. 8. корпус успео је да избије до линије: Липар – Стражара кота 317 – Долови – Калуђерица – Чолин гроб, са које је вршио извиђање.
Срби су напустили Ритопек. На висовима западно од Ритопека, на Старац Васином брду и Коси, као и у јужном делу села Болеча, константоване су само српске патроле. У северном делу поменутог села и у Лештанима није било противника. На Малом Камену било је јачих српских снага. Командант 57. дивизије имао је утисак, да ће Срби дати јачи отпор тек на фронту: Пандурица – Мостине – Липовица – Мали Камен. Али, и поред тога, наступање није продужено, јер је отворено земљиште пред дивизијом било тучено добро регулисаном ватром српске артилерије. Без издашне артилериске припреме пролило би се много крви, да је пешадија одмах продужила наступање. Да би се напад пешадијом олакшао бочном ватром, наређено је, да се артилерија одреда мајора Девчића прикупи источно од Дунава код Иванова. Сем тога, наређено је да тешка артилерија постави своје хаубичке батерије на Чунку и Ерином брду, а мерзере на друму: Београд – Мали Мокри луг.
Српски фронт пред 59. дивизијом протезао се преко: Завојчице – гребена између Зуце и Белог потока – до северног подножја Авале. Авала је била јако поседнута пешадијом и артилеријом. Пред 22. резервним корпусом, држали су Срби своје старе положаје. Командант корпуса јавио је у 18.55 часова, да ће 15. октобра нападати српске положаје на линији: Сремчица – Рушањ -Пиносава. Ова намера слагала се потпуно са планом команданта армије, према коме је требало са три дивизије (43., 44. и 59.) нападати на простору између линије: Калуђерица – Врчин и линије: Петлово брдо – Петров гроб.
Армиском диспозицијом у 19 часова наређено је, да линија: Авала – железничка пруга источно од Рипња буде граница између оба корпуса. У исто време тражено је, да се при нападу на Авалу изврши најтемељнија артилериска припрема, и да, у случају потребе, 43. резервна дивизија потпомогне тај напад и пешадијом. Десно крило 22. резервног корпуса – 26. пешадиска дивизија – није могла да учествује у нападу, јер су од трупа 19. корпуса, које су имале да приме на себе обезбеђивање бока главнине III. армије, 14. октобра дошле две бригаде тек у Сурчин (20. и 205. ландштурмска бригада). Оне су сачињавале одред ђенералмајора Рајнела. Лево крило 8. корпуса требало је по могућности да се приближи српским положајима, који су се налазили на линији: јужно од Белог потока – Гробље – ивице шума јужно од села Лештани и Болеч – Пасуљиште.
Бригада Хауштајна привучена је ка Торлачкој механи као армиска резерва.
Команда армиске групе одобрила је тај план за напад, додавши ово: „У исто време могуће је са једним одредом на крајњем левом крилу наступати дуж Дунава ка Гроцки, како би се тиме ослободио пут за пловидбу Дунавом“. У духу ове жеље, издато је команданту 8. корпуса потребно наређење.
Напомена. XI. немачка армија чекала је са великом чежњом, да се пут Дунавом отвори. Продужење њеног напада у овом часу, било је стављено у питање, пошто се дотурање потреба преко Дунава због кошаве могло вршити само лађама, а то није било довољно. Дунавска флотила побољшала је у неколико могућност снабдевања XI. немачке армије. Наређење команде армиске групе од 13. октобра, извршено је потпуно у току ноћи 14./15. октобра; два армирана брода са чистачем мина прошла су Дунавом од III. ка XI. армији, без узнемиравања са српске стране.
На основи наређења команданта III. армије за напад, командант 8. корпуса упутио је у 11 часова тешку артилерију у рејон дејства 59. дивизије. Код 57. дивизије остављена је само једна 15 см. хаубичка батерија; за остале батерије (две 15 см. тешке хаубичке батерије, две 12 см. батерије дугачких цеви, две 30,5 см. мерзерске батерије) наређено је, да се поставе на простору: Стражара – Топола – механа Торлачка – кота 324, у циљу дејства против Авале. Ово прегруписавање артилерије, због рђавих путова, морало се извршити друмом преко Београда; батерије су у току 15. октобра дошле доцкан на своје положаје.
Обзиром на овакво груписање артилерије, 59. пешадиска дивизија имала је релативно узан простор за наступање тј. између Авалског друма и линије Забран кота 208 и села Репнице. Међутим, простор за наступање 57. дивизије не само да је проширен према југу, већ је та дивизија имала још да остави 2 батаљона на Чунку као корпусну резерву.
Из извештаја о противнику, који су били стигли до 14. октобра у вече, могло се закључити, да је главнина српске снаге, пред почетак аустро – немачке офанзиве, у ствари била пребачена на бугарску границу, и да су, због непредузимања у томе времену никакве акције од стране Бугара, те снаге журно опет упућене на северни фронт и тамо појединачно уведене у борбу. Дринска дивизија I. позива и Шумадиска дивизија I. позива, ступиле су у дејство према XI. армији, а Тимочка дивизија II. позива и делови Тимочке дивизије I. позива (било је заробљеника из 13. пука I. позива) према III. армији.
14. октобра у подне, у штаб III. армије стигао је телеграм, да је Бугарска 14. октобра отпочела непријатељства против Србије. Према томе, III. армиска команда очекивала је сад појаву оних српских трупа, које су биле наслућиване у рејону западно од Колубаре.

Дејство 19. аустриског корпуса

205. ландштурмска бригада и 20. ландштурмска брдска бригада овога дана (14. октобра), маршовале су ка Сурчину. У подне смењена је 206. ландштурмска бригада на Сави одређеним етапним батаљоном, који је био стигао у Обреж. Бригада се прикупила делом код Ашање, делом код Купинова. Код трупа, остављених на десној обали Саве, положаји су већ толико били уређени и снабдевени жичним препрекама, да је било могуће извући 2 батаљона из 53. дивизије и поставити их као корпуску резерву код Прогара.

Дејство одреда ђенерала Сорсића

За 14. октобар било је наређено, да се оба крила мостобрана прошире и то од прилике до линије: јужна ивица Легета – лакат Битве код западног дела Рибњаче – јужна ивица Рибњаче – западна и јужна ивица Дреновца, али ниво воде у барама био је тако порастао, да се од те акције морало одустати.

Дејство одреда ђенерала Штрајта

На фронту овог одреда, сем артилериске борбе и мањег пушкарања извиђачких одељења, који су узалудно покушавали да се пробију кроз обруч српских трупа, није било значајнијих догађаја. Јачина српских трупа цењена је на 3 – 4 батаљона и 2 пољске батерије. Аустроугарске трупе на овом делу фронта имале су овога дана: 5.900 Манлихерових пушака, 544 Верндлових пушака, 7 митраљеза, 5 пољских топова и 10 мерзера (15 см.).

Дејство 62. дивизије

У току 14. октобра, 62. дивизија била је овако груписана: Мобилна тврђавска бригада пуковника Ходуле, са главнином код Хана Лиеска (5 км. западно од Вишеграда); бригада пуковника Шпиндлера, око Рогатице. На одсеку „Сребреница“, био је само један ландштурмски батаљон и једна чета граничне трупе; на одсеку „Стара гора“ (јужно од лакта Дрине код Слапа), била је само једна получета граничне трупе. Обзиром на овакав распоред за операције, до 17. октобра било је могуће спремити 9 батаљона са артилеријом обеју бригада. Али 10 см. брдске хаубице и 15 см., дугачки топови, које је III. армија била ставила на расположење, и 2 додељена мостовна трена, нису још били стигли у рејон дивизије. Поред тога, за њихово постављање била су потребна најмање још 2 дана. Дивизиска команда припремила је пребацивање преко Дрине узводно од Вишеграда, а источно од Незуке: 3 батаљона после поноћи 18./19. октобра, а 4 батаљона један час доцније испод порушеног моста код Вишеграда.

Операције XI. немачке армије

Дејство 3. армиског корпуса (6. и 25. дивизија). По прелазу преко Дунава и заузећу Смедерева, 3. корпус је остао у току 14. октобра на заузетим положајима, сачекујући пребацивање тешке артилерије на десну обалу реке.
Дејство 4. резервног корпуса (11., 105. и 107. дивизија). После напуштања Пожаревца од стране Срба (12. октобра), трупе овог корпуса продужиле су покрет до линије: Драговац – Салаковац. Пошто је јужно од ове линије осмотрен главни српски положај, трупе овог корпуса задржате су на поменутој линији у току 14. октобра у циљу сачекивања пребацивања тешке артилерије преко Дунава и приближавања мунициских колона. У току овог времена, 11. и 105. дивизија утврђивале су линију: Драговац – Салаковац, а 107. дивизија налазила се у резерви код Курјаче.
Дејство 10. резервног корпуса (101. и 103. дивизија). У току 14. октобра, трупе овог корпуса вршиле су припрему за напад на положаје јужно од Вел. Градишта.
Напомена. Код Оршаве, формирао се један аустро – немачки одред у јачини једне дивизије са задатком, да оперише преко Текије ка Брзој Паланци и да одржава везу са десним крилом I. бугарске армије, која има да оперише са једном бригадом преко Тимока ка Неготину.

Операције бугарске војске

Директиве бугарске Врховне команде и наређења команданта I. и II. армије

Директива од 5. октобра 1915. године

Бугарска I. и II. армија, неколико дана после прелаза XI. немачке и III. аустриске армије преко Дунава, Саве и Дрине, наступаће у Србију у циљу потпуног разбијања српске војске.
I. армија има задатак, да енергично нападне српске трупе на фронту од Дунава до пл. Стрешера, у циљу заузимања граничног планинског гребена, а затим да кроз Зајечар, Књажевац и Пирот продре у долину р. Мораве и допре до линије: Параћин – Алексинац – Ниш. Једна бригада из 9. дивизије да се упути ка Неготину и Брзој Паланци, да потражи везу са аустро – немачким одредом, који у исто време наступа од Оршаве. Циљ је ових колона, да што пре очисте јужну обалу Дунава од српских трупа и убрзају саобраћај Дунавом између Оршаве и Видина.
II. армија има задатак, да енергично нападне српске трупе од пл. Стрешера (искључно) до виса Лешко (закључно), у циљу заузећа граничног планинског гребена, а затим да преко Криве Паланке, Царевог села и Кочана наступа концентрично ка Овчем пољу.

Директива од 13. октобра 1915. године

Пошто су XI. немачка и III. аустриска армија прешле преко Дунава, Саве и Дрине и успешно продужиле своје наступање у правцу југа, то ће у зору 14. октобра отпочети непријатељства са Србијом. Према томе, ноћу 13./14. октобра заузети важне пограничне тачке, а I. и II. армија у означено време да пређу у опште наступање.
I. армија има задатак, да заузме линију: Неготин – Зајечар – Књажевац – Иново – Церова и да се на тој линији утврди.
II. армија има задатак, да наступа ка линији: Бујановци – Куманово – пл. Градиште, у циљу пресецања веза између Маћедоније и Србије, а у исто време да буде спремна спречити свака појачања, која би евентуално била послата Србији с југа. У том циљу: 3. дивизија, да наступа у општем правцу на Куманово, упућујући кроз с. Стајовци ка Врању један јак бочни одред за потпомагање 13. пешад. пука. 7. дивизија, остављајући једну бригаду у долини реке Струме у циљу заштите операциског правца Г. Џумаја – Петрич, са осталим бригадама да наступа у долину реке Брегалнице општим правцем: Царево село – Кочане – Св. Никола. Коњичка дивизија, кад јој се отвори слободан пут, да прође преко Црне стене и упути се долином реке Брегалнице ка Велесу у циљу заклањања левога бока II. армије и извиђања у долини Вардара и у јужном правцу; 5. коњички пук да се упути преко Пехчева за Струмицу да одржава везу између Коњичке дивизије и бригаде у Струмичкој долини.
На грчкој граници чувати потпуну коректност.
Одред I. армије југозападно од Трна: 1. коњичка бригада (пуковник Стојков) са 26. пешад. пуком (јачине 3 ¼ батаљона, 24 оруђа и 8 ескадрона), поред одржавања везе са II. армијом, да наступа преко Сурдулице у долину реке Мораве и да тамо пресече комуникацију српске војске, сједињујући се са 13. пешад. пуком.
Одред на десном крилу II. армије око Мусула: 13. пешад. пук, са 1 брдском батеријом, ½ ескадрона (под командом пуковника Сантурџијева, команданта 1. бригаде 7. дивизије), да, поред одржавања везе са 26. пуком, између I. и II. армије, наступа ка Врању, и северно од ове вароши пресече српску комуникацију, која води кроз ову варош.
У духу раније наведене директиве, за појачање 13. пешад. пука упутити из II. армије ка Дукату, 29. пешад. пук са 2 ескадрона, коњичким пионирским водом, 1 брдским артилериским дивизионом од 2 батерије и ½ чете пионира, под командом команданта 2. бригаде 3. дивизије, пуковника Бошњакова са задатком, да долином Пчиње продре ка Врању.
Напомена. Ова три одреда били су, до њиховог пробоја у долину Мораве, под командом своје армије и то: Одред око Трна под командом команданта 1., а 13. и 29. пук под командом команданта II. армије. Но доцније, у циљу рационалнијег искоришћења постигнутих успеха у долини Мораве на бок и позадину српске војске у правцу северно од Врања, стављени су са придодатим још 32. пуком под команду ђенерала Рибарова.

Наређење команданта I. армије 13. октобра

I. армија има задатак да ноћу 13./14. октобра заузме важне тачке на граничној линији, а 14. октобра у зору да наступа ка линији: Неготин – Зајечар – Књажевац – Иново – Церова и да се на њој утврди. Наређујем:
6. дивизија наступа са једном бригадом; два пољска артилериска дивизиона и 2. коњичким пуком правцем: Неготин – Брза Паланка за добијање везе са немачком колоном, која наступа од Оршаве преко Текије ка Брзој Паланци. Са осталом снагом дивизија има да цернира Зајечар са севера и са југа.
8. дивизија наступа са линије: изнад Бабиног носа – Расовити камен. Њен је објекат Књажевац; једна бригада са једним артилериским пуком остаје на расположењу команданта армије код с. Калуђера.
9. дивизија наступа са линије: Расовити камен – Лом. Објекат, рејон: с. Иново – Церова – Пандирало; једна бригада остаје на расположењу команданта армије на линији: Боровица – Протопопинци.
1. дивизија наступа са линије: Ржана – планина Стрешер, у циљу припреме напада на Пирот. У правцу Букова глава – Стрешер – Сурдулица упућује једну јаку колону са задатком да продре у долину Мораве и тамо прекине саобраћај.

Наређење команданта II. армије 11. октобра

II. армија има задатак, да ноћу 13./14. октобра пред свануће нападне српске пограничне делове и да 14. октобра све армиске колоне одлучно наступају. Наређујем:
13. пук, пуковник Сантурџијев, да наступа ка Врању и овог дана да заузме Криву Феју.
29. пук, пуковник Бошњаков, да наступа ка Врању и овог дана заузме Стајовце и Голочевце.
3. дивизија, да нападне непријатеља на линији: планина Китка – Чупино брдо – варош Крива Паланка, и стављајући према Султан тепе заслон и обилазећи га.
7. дивизија, да заузме Царево село.
Коњичка дивизија да избије напред и извиђа у рејону Куманово – Удово.

Операције I. армије

У току 14. октобра, армија је заузела неке граничне тачке и то:
6. дивизија: Стојићево брдо – Бачиште – Источни нагиб Вршке Чуке – Затвореничка пољана.
8. дивизија: Бабин нос – планински дел – Голаш – Расовити камен – Крушка.
9. дивизија: к. 1073 западно од Писане букве – с. Јања – с. Равно Бучје – Висока чука – Вис чука јужно од Дебелог рта.
1. дивизија: Мучибаба – Ђурђева глава – Пресека – Дашчани кладенац.

Операције II. армије

У току 14. октобра, колоне ове армије наступале су и то:
3. дивизија за 4 – 5 км. западно од линије: с. Ђујешево – Големи вис.
7. дивизија (22., 53. и 54. пук) оперише десним крилом преко Драмче; главном снагом преко Пехчева у правцу Митрашинци – Виница. Дивизија је заузела Царево село.
За 15. октобар наређено је: 3. дивизија да овлада Кривом Паланком; 7. дивизија да нападне српске трупе на Калиманском платоу и да се спусти у Кочанско поље.

Манифест бугарском народу

„Бугари,
Ви сте сви сведоци изванредног напора, који сам учинио у току годину дана, од како траје Европски рат, да бих одржао мир на Балкану и спокојство у држави. Ја и влада старали смо се, да до сад одржимо неутралност, те да постигнемо идеале бугарског народа. Обе ратујуће групе Великих Сила признају велику неправду, која нам је учињена поделом Маћедоније. Оне су сагласне, да је највећи део Маћедоније требао да припадне Бугарској. Само наша подла суседка Србија остаде упорна пред саветима својих пријатеља и савезника. Србија, не само да није хтела да послуша њихове савете, већ злобно – халапљиво нападе милу нашу територију, и наша храбра војска беше принуђена да се бори за заштиту своје земље.
Бугари,
Сви народни идеали налагали су ми да 1912. год. позовем нашу храбру војску у борбу, у којој је са пожртвовањем развијена застава слободе и кидање ланаца ропства. Наши савезници Срби беху тада главни узрок, што изгубисмо Маћедонију. Исцрпљени и уморени, али не и побеђени, ми смо морали да савијемо наше заставе до бољих времена. Згодно време наступи много пре, него што смо могли очекивати. Европски рат клони се завршетку. Победоносне армије централних сила су већ у Србији и брзо напредују. Позивам бугарски наоружани народ на заштиту родног краја, увређеног од стране вероломног суседа и да ослободи поробљену нашу браћу од српског јарма. Наше је дело право и свето. Заповедам, опет, нашој храброј војсци, да протера непријатеља из предела Царства, да потуче вероломног суседа и да ослободи терета нашу изнурену браћу под српским јармом. Ми ћемо ратовати против Срба, једновремено са храбрим војскама централних сила. Нека бугарски војник лети из победе у победу! Напред! Бог да благослови наше оружје!
Софија 1./14. октобра 1915. год.
На оригиналу сопственом руком Њ. В. Цара, написано“.

Фердинанд
Следују потписи свих министара.