14. новембар, Операције српске I армије

574

Трећи дан Боја код Ставе и одступање. Стање трупа пред почетак боја

Стање, у коме су се налазиле трупе I. армије 14. новембра изјутра, уопште давало је мале шансе, да ће се положаји моћи за дуго време одржати. Продор, створен падом одсека Округлић – Кутањ на левом крилу Дунавске дивизије II. позива, престао је сад бити опасан по Рогачички одред са његовим повлачењем на положаје: Виловица – Марков биљег – Умови, али фронт армије на положајима код Ставе није био сад довољно огарантован с левог бока. Пре свега положаји Рогачичког одреда нису сад потпуно одговарали условима доброг положаја, јер су планинском гредом: Повљен – Јабланик – Медведник, били кружно обухваћени и доминирани, а тако исто нису одговарали потпуно улози одреда, јер позадина правцем Маковишта није била потпуно огарантована. Али кад се узме у обзир, да је повлачењем одреда на поменуте положаје добивено у толико, што је одред извучен из опасне ситуације у коју је био запао, што је целокупан фронт армије сад био знатно краћи, повлачењем Рогачичког одреда на нове положаје ситуација на левом крилу армије прилично је поправљена. На фронту Дунавске дивизије II. и Дунавске дивизије I. позива ситуација није била сјајна, али не и очајна. Делимични успеси постигнути у току борбе 13. новембра повратили су трупе мало из оне душевне клонулости. Можда се није могло рачунати на дуже и упорне борбе, али је ипак било доста шанси за то, да ће трупе бити у стању да ове положаје бар за данас одрже а то је било довољно, док не падне решење код II. армије, која је према извештајима Врховне команде у току 14. новембра имала да предузме офанзиву на целом фронту.
Само ситуација на десном крилу код Моравске дивизије II. позива уливала је доста бојазни, јер је губитком Остењака и к. 518 била јако угрожена са левог крила и бока на Јолиној брези. Ну и поред овако незгодног положаја, па и клонулости код трупа ове армије, крајњим напрезањем најзад могло се постићи, да се и ово крило бар за данас одржи, само да је Моравска дивизија II. позива имала јачег ослонца на крилне дивизије, нарочито на Дринску дивизију I. позива, – на левом крилу III. армије. Дринска дивизија I. позива (из III. армије) у току прошлог дана груписана на положајима Осладић – к. 393 није се могла одупрети навали непријатеља у борби 13. новембра, и у вече око 20 часова напустила је своје положаје, на које је непријатељ одмах избио. О повлачењу Дринске дивизије I. позива са положаја Осладић – к. 393 стигао је I. армији извештај тек 14. новембра у 2.30 часова. Повлачењем Дринске дивизије I. позива са положаја код Осладића и делова Дунавске дивизије I. позива са к. 518, ситуација Моравске дивизије II. позива била је врло тешка, а могла је бити и критична. Груписана на положају Јолина бреза – Савића брдо, Моравска дивизија II. позива била је сад обухваћена са оба крила, а нарочито јој је опасност грозила десном крилу и боку, који су имали да бране иначе најдеморалисаније трупе. Немајући ни најмање вере, да ће трупе под оваквим околностима моћи да се даље боре на досадањим положајима, а бојећи се чак катастрофе, ако се буду морали положаји напуштати по дану и под борбом, – командант Моравске дивизије II. позива још у 2.20 часова, чим је извештен о повлачењу Дринске дивизије I. позива, издаје заповест, за случај принудног повлачења, да се трупе са десног одсека повуку на Велико брдо (к. 372), са центра на Ћирића брдо – Мајиновац (северна половина), а са левог одсека на јужну половину Мајиновца, са ослонцем на Сељак (545). Резерва да дође на Рудине (364) а ескадрон на десно крило.
Тако је дакле било стање у току ноћи 13./14. новембра. Под оваквим приликама какве су владале код трупа I. армије, даље држање положаја код Става било је и тешко и сумњиво. Па још кад је примљен извештај да II. армија неће предузимати никакву офанзиву, а да је III. армија већ делом почела повлачење, даље држање досадањих положаја I. армије код Ставе постало је и излишно. Ово је и руководило команданта армије, да и сам отпочне повлачење, ако на то буде принуђен. У том циљу, а на основи директиве Врховне команде ОБр. 6253 од 11. новембра, командант I. армије издаје 14. новембра у 7.30 часова заповест ОБр. 2759 ове садржине:
„На случај неуспешне одбране Ваљева све три армије повућиће се на десну обалу Колубаре и то: I. армија на положај Баћиновца (к. 700) на путу који води преко Сувобора ка Горњем Милановцу, и на положај код Гукоша на десну обалу реке Љига на путу, који води такође ка Горњем Милановцу. III. армија на положај: Чибутковица – Округло поље (кота 246). II. армија на положаје код Лазаревца. Наређујем:
1. Да се Моравска дивизија II. позива повуче својом зоном између линије: с. Беомужевићи – Ваљево – Колубара – Мионица и линије: Причевић – Дегурић – Рајковић – Толић на положај: Јасика к. 331 – Главица Дићска к. 363, источно од села Гукоша.
2. Дунавска дивизија I. позива да се повуче својом зоном, између зоне Моравске дивизије II. позива и линије: Висока (к. 518) – Марковац (к. 565) – село Мратишић на положај: Лисина – Буква (552), Лисина југоисточно од Гукоша.
3. Дунавска дивизија II. позива да се повуче својом зоном, између зоне Дунавске дивизије I. позива и линије: Марков биљег (к. 855) – Велика Медведњача (к. 709) – с. Пријездић – Буковац на положај Баћиновац (к. 700).
4. Рогачички одред служиће при овом повлачењу као побочница армије, да се повуче својом зоном, између зоне Дунавске дивизије II. позива и линије: Дебело брдо – Маглеш планина – село Бачевци – Крчмари на означени положај за Дунавску дивизију II. позива, где ће се командант одреда с одредом ставити под команду команданта Дунавске дивизије II. позива.
5. При повлачењу, дивизије и Рогачички одред ће поступно заузимати прихватне положаје у својој зони на линији: Бобовчев биљег (382) – Главица – Дебело брдо (507) – Игриште – Висока (518) – Новаковића брдо (592) – Крш (750) – Маглеш планина. За тим на линију: Село Градец – Велико брдо (405) – Млађеви (605) – Ластва, за спречавање или бар за што јаче успоравање непријатељског надирања. Сем ових прихватних положаја, дивизије ће и одред заузимати и заштитничке положаје, где год то буде потребно и целисходно. Како при повлачењу тако и на прихватним и на заштитничким положајима одржавати међусобну везу и узајамно се потпомагати. Моравска дивизија II. позива одржаваће везу и са Дринском дивизијом I. позива.
6. Где у којој зони не би било путова за артилерију и возове, користити се путовима суседних зона, споразумно са суседним командантима.
7. По доласку на положај код Гукоша и Баћиновца (700) утврдити их и упорно бранити, одржавајући везу у границама могућности.
8. Комуникација Моравске дивизије II. позива и Дунавске дивизије I. позива од Гукоша ка Г. Милановцу; Дунавске дивизије II. позива са Рогачичким одредом од Баћиновца преко Сувобора за Г. Милановац. Магацини ће бити у Бољковцу, Брајићу и Г. Милановцу.
9. Путове, мостове, телеграфске линије итд. рушити и кварити, ради чега ће команданти образовати радничка одељења од својих пионира и придатих минера са потребним алатом и експлозивним материјалом, и придати их заштитницама, храну и стоку реквирирати и уклањати у позадину и на све могуће начине отежавати непријатељу напредовање.
10. Армиски штаб биће, у време кретања дивизија и одреда у Ваљеву, после у Мионици, затим у Гукошу, па потом у Бољковцу. Са њим одржавати трајну везу телефоном где год је то могуће иначе коњичким релејима, а поред тога и ордонансима.
11. Ова се заповест, као строго поверљива, упућује командантима дивизија и Рогачичког одреда на личност, да њеном извршењу отпочну приступати у крајњој нужди кад буду исцрпели сва средства и не могу се више ни у ком случају одржати на садашњим положајима. Па и тада претходно известити команданта армије и суседне команданте, пре но што би се напустили садашњи положаји. О пријему заповести одговорити“.
Предњом заповешћу као што се види било је само авизирано повлачење, али дефинитивном извршењу његовом имало се приступити тек у случају крајње потребе. Међутим догађаји су се много брже развијали и извршењу њеном приступило се још у току овог дана. Распоред трупа пред почетак боја 14. новембра, код све три дивизије остао је исти као и за ноћ 13./14. новембра. Само командант Дунавске дивизије I. позива, чија је и дивизиска резерва (4. прекоброј. пешад. пук) била развијена у први борбени ред, бојећи се, да у току данашње борбе Моравска дивизија II. позива не попусти, хтео је да своју резерву има прикупљену, стога је на к. 479 Јошево оставио само 1 батаљон, а остатак овог пука повукао у 6 часова ка Сељаку у дивизиску резерву. Трупе Рогачичког одреда, у току ноћи повлачиле су се ка положајима: Виловица – Марков биљег – Умови – неузнемиравано од стране непријатеља, и до 7 часова избиле на ове положаје.

Ток боја 14. новембра

Ноћ 13./14. новембра релативно је прошла на миру. Око 1.30 час. покушао је непријатељ напад на десно крило Моравске дивизије II. позива, али је био одбивен. На осталом делу фронта ове дивизије чуло се с времена на време пушкарање, а код осталих дивизија владало је потпуно затишје. На целом фронту продужено је даље утврђивање положаја и прикупљање растурених делова. Но већ у само свануће, отпочео је непријатељ напад на фронт Моравске дивиз. II. поз., нападајући у исто време и у правцу левог крила III. армије на Дринску дивизију I. позива, ка селу Стапару. Мало затим, око 7 часова, отпочео је непријатељски напад и на Дунавску дивизију II. позива правцем: Кутањ – Округлић, групишући се више према левом крилу. Пред фронтом Дунавске дивизије I. позива владало је затишје. Само мањи непријатељски делови примећени су у покрету са Погледала у долину Обнице и од Дренаића ка Копиловићу и Слепцу. Напад пред фронтом Дунавске дивизије II. позива убрзо је обустављен. Непријатељ је дочекан јаком артилериском ватром са Совачког кика, повукао се иза Округлића и ту се почео прикупљати; тако исто и на фронту Дунавске дивизије I. позива непријатељска колона, јачине око 1 пука, која се око 9 часова појавила од Бадњина ка Аништу, продужујући и даље покрет делом ка к. 518 делом преко Клобучанске реке, убрзо је задржана артилериском ватром са Главице и Оровице. Али напад на Моравску дивизију II. позива постепено је успевао. Притешњено десно крило Моравске дивизије II. позива почело се најпре колебати, а затим постепено и повлачити. Најпре су попустили крилни делови 1. пешад. пука, и то деснокрилни батаљон његов, па затим и левокрилни, повлачећи се постепено на прихватне положаје, куда је раније још при првом комешању повучена и батерија са овог одсека. На осталим деловима фронта Моравске дивизије II. позива водила се само пешадиска, митраљеска и артилериска борба. Непријатељ је нарочито снажном ватром обасипао Јолину брезу и косу северно од Јолине брезе, где је био 1. пешад. пук II. позива, а мање 3. пешад. пук II. позива на Савића брду. Артилерија Моравске дивизије II. позива није била у стању да парира моћно дејство непријатељске артилерије јер је имала у том моменту свега 55 зрна на топ.
До 10 часова дивизија је успела, у главном, да одржи своје положаје, јер се и непријатељ ограничио више на напад у правцу десног крила. Али после тог времена непријатељ је почео јаче надирати и на центар, а нарочито на лево крило, долином Врагочанске реке, које је такође било незаштићено. Не могући се одупрети нападу непријатељском, који је почео обасипати ватром са свију страна, десно крило Моравске дивизије II. позива почело је убрзо попуштати и око 11 часова, цео 1. пешад. пук II. поз. био је у пуном повлачењу ка Великом брду. За десним крилом почело је одступати и лево крило, па најзад и центар, који је, повлачењем крила, доведен био у незгодан положај. Око 11.30 часова цела Моравска дивизија II. позива налази се у повлачењу ка линији прихватних положаја: Велико брдо – Ћирића брдо – Мајиновац. Коњички ескадрон Моравске дивизије II. позива за време борбе остао је на десном крилу, одржавајући везу са Дринском дивизијом I. позива. Међутим на фронту Дунавске дивизије I. позива до подне није било борбе, а Дунавска дивизија II. позива одбијала је снажно нападе непријатеља. Сви покушаји непријатеља у правцу центра и десног крила Дунавске дивизије II. позива остали су безуспешни. У осталом, овај напад на Дунавску дивизију II. позива није био тако снажан, само непријатељска артилерија тукла је са Округлића јаче Совачки кик и положај леве обале Обнице.

Одступање I. армије са положаја код Ставе

Због повлачења Моравске дивизије II. позива, о даљем држању положаја код Ставе, није могло бити ни говора. И кад је, око 13 часова, стигао I. армији извештај да се III. армија повлачи, и да левим крилом долази на линију: Анђелића брдо – Паланачко брдо, командант I. армије наређује телефоном, око 14 часова, командантима дивизија, да приступе извршењу заповести ОБр. 2759 и то:
Моравска дивизија II. позива да се повуче и за вечерас да заузме положаје: Бобовчев биљег (к. 382) – Главица – Дебело брдо.
Дунавска дивизија I. позива да заузме положај: Игриште – Висока (к. 518).
Дунавска дивизија II. позива да заузме за вечерас положај: Новаковића брдо (к. 590) – Пиштољина чесма, а
Рогачички одред да заузме за вечерас положај Крш (кота 750) – Јагодња – Маглеш планина.
На тај начин, цела армија за вечерас имала се повући на линију: Бобовчев биљег – Главица – Дебело брдо – Игриште – Висока – Новаковића брдо – Пиштољина чесма – Крш – Јагодња са ослонцем левог крила на Маглеш планину. Основна заповест ОБр. 2759 за повлачење армије стигла је дивизијама око 13 часова, а убрзо за њом и само наређење за извршење њено. У том моменту Моравска дивизија II. позива већ се налазила искупљена на линији својих првих прихватних положаја: Велико брдо – Мајиновић, а остале две дивизије и Рогачички одред још на својим досадањим положајима. После напуштања Јолине брезе и Савића брда, и после повлачења Моравске дивизије II. позива, непријатељ је убрзо избио на ове положаје и ту се задржао, гонећи Моравску дивизију II. позива само ватром. Његова артилерија продужила је да туче делове 1. и 2. пешад. пука II. позива, који су се искупљали на Великом брду и Ћирића брду. Но опасност по Моравску дивизију II. позива била је нарочито са десног бока, куда је непријатељ, гонећи Дринску дивизију I. позива, стално претио да је обиђе. Стога је командант Моравске дивизије II. позива и решио, да незадржано продужи и даље повлачење ка линији: Бобовчев биљег – Дебело брдо, где је за вечерас имао избити. Даље повлачење Моравске дивизије II. позива отпочело је око 15 часова, баш у тренутку, кад се на фронту Дунавске дивизије I. позива почела јаче ангажовати борба. По заузећу Јолине брезе и Савића брда непријатељ је почео јаче нападати Главицу, десно крило Дунавске дивизије I. позива, тукући артилеријом цео фронт: Главица – Сељак – Орловица. Непријатељски напад на Главицу задржан је и Главица одржана до пред мрак, кад је дефинитивно напуштена, а дивизија предузела повлачење на целом фронту. Повлачење Дунавске дивизије II. позива и Рогачичког одреда отпочело је готово у исто време, кад и Дунавске дивизије I. позива.
Повлачење I. армије извршено је на овај начин:
Моравска дивизија II. позива повлачила се трима колонама: десном (1. пешад. пук II. поз. са 1 батеријом) преко Беомужевића на Бобовчев биљег; средњом (2. пешад. пук II. позива, 8. кадровски пук, пионирски полубатаљон и 2 батерије) на Ђурђево поље – Главицу; левом (3. пешад. пук II. поз. и 2 батерије) преко Танацковића брда – Причевића – Балиновића на Дебело брдо. Коњица је остављена позади средње колоне, да одржава додир са непријатељем и закриљава повлачење. Возови су у Ваљеву на десној обали Колубаре.
Дунавска дивизија I. позива под заштитом дивизиске резерве на линији: Сељак – Орловица, повлачила се и то: десно крило (9. пешад. пук I. позива) правцем: Бобова – Балиновић – Јовање, где је имало доћи у дивизиску резерву код с. Сандаља; лево крило (9. пешад. пук II. позива) правцем: Орловац – Равно – Резина – Висока. Батаљон 9. пука II. позива, који је био упућен ка Совачком кику Дунавској дивизији II. позива, одступио је правцем: Куница – к. 350 – Рогачица – Висока. Дивизиска артилерија и градска батерија, које су отпочеле повлачење још по подне, одступиле су друмом: Причевић – Ваљево (ушће Обнице), а потом су имале доћи и то: пољска артилерија путом преко Марковца – Арсића брда на Кршну, а градска преко Ваљева – Баурић на Велико брдо. Заштитница (4. прекоброј. пук са 2 топа) остављена је на положају Сељак – Орловац по одступању трупа, са наређењем да се постепено повлачи правцем: Бобово – Балиновић – Игриште. Колонски делови су ешелонирани на правцу: Клинци – Рајковић – Толић.
Дунавска дивизија II. позива, са главнином искупљена је најпре код с. Совача, па затим око 18 часова продужила правцем на Новаковића брдо. Заштитница (2 батаљона 8. пешад. пук I. позива) одступила је постепено за главнином, левом обалом Житковачког потока преко Парача ка с. Сушици. Коњица је остављена за први мах код Поћуте, а затим по прелазу заштитнице преко моста на Јабланици, повлачила се ка Парачу. Артилерија упућена је друмом низ Јабланицу преко Ваљева за Рајковић. Полициски водови истим путом на Бујачић и Ћебино брдо (јужно од Пријездића).
Рогачички одред свио се у правцу с. Брезовице и Сушице, одступајући ка Кршу и Јагодњи. Код заштитница свију дивизија остављена су одељења пионира за кварење путова и објеката.
Повлачење трупа вршено је без узнемиравања од стране непријатеља. Непријатељ пред фронтом Моравске дивизије II. позива по заузећу Јолине брезе и Савића брда није ни гонио. На осталом делу фронта, повлачење је извршено непримећено од стране непријатеља и додир је са њим постепено изгубљен. Одступање пукова Моравске дивизије II. позива, која је успела да се још за видела извуче из свере дејства непријатеља, и која је имала засебан правац одступања у почетку до првих прихватних положаја, било је у приличном нереду. У доцнијем току одступања ка линији Бобовчев биљег – Мајиновац успело се, да се трупе колико толико уреде и одступање у бољем реду продужи. Трупе, борбом и повлачењем са Јолине брезе и Савића брда, прилично су се измешале и растројиле. Повлачење пак Дунавске дивизије I. и Дунавске дивизије II. позива, које је отпочело тек у сумрак и вршено по тамној ноћи, било је скопчано са великим тешкоћама. Одступање са Совачког кика у правцу нових положаја по испресецаном и раскаљаном терену и по ноћи, било је врло тешко, а пребацивање артилерије са леве на десну обалу Обнице апсолутно искључено. Према томе природно је, да су артилерије обеју дивизија и возови морали бити упућени тим јединим путом низ Јабланицу. Пешадиске трупе инстинктивно по ноћи држале су се такође друма, те је на тај начин пут код Балиновића просто био загушен трупама и возовима. Тешка градска оруђа ометала су кретање осталих возова. Цео пут од Балиновића до Ваљева био је закрчен комором. Благодарећи томе, што су још дан раније коморски делови дивизија већ били пребачени источно од Ваљева на десну обалу Колубаре, ешелонирани на правцима: Ваљево – Шушеоци – Мионица и Ваљево – Рајковић успело се, да се и остатак возова, који је остао западно од Ваљева, пребаци на десну обалу Колубаре. У току ноћи 14./15. новембра трупе све три дивизије и Рогачичког одреда прикупиле су се већим делом на новим положајима:
Моравска дивизија II. позива на одсеку: Бобовчев биљег – Мајиновић. Дунавска дивизија I. позива на одсеку: Игриште – Висока са резервом код Сандаља, а артилерија на друму код Бујачића, дивизиски штаб у Јовању. Дунавска дивизија II. позива на одсеку: Новаковића брдо – Пиштољина чесма, а артилерија код Ваљева. Рогачички одред код Крша и Јагодње.
Армиски штаб у Ваљеву.

Закључак

Са напуштањем положаја код Става и Каменице завршен је први период нашег општег одступања. О даљој одбрани Ваљева није се могло ни мислити. Пад Ваљева био је неизбежан, а са напуштањем његовим морала је пасти у руке непријатељу цела западна Србија све до Колубаре и Моравице. Ово је била неминовна последица нашег незгодног стратегиског фронта и прилика, у којима су се трупе налазиле пре почетка аустриске офанзиве. Да би се спречило надирање непријатеља и обезбедила земља од његових упада, српска војска је заузела дугачак бранички фронт, који је знатно премашао њену снагу а слабио је на свима тачкама.
Широки фронтови армија, па следствено и дивизија, оставили су их без икаквих резерва. Тежња, да се сви правци запрече и огарантују, слабила је непрекидно снагу. Онде, где се чак и успело да се створе какве резерве, узимате су да се поједине тачке или споредни а угрожени правци огарантују. Ангажујући на тај начин постепено трупе, снага се увлачила у прве борбене редове, а распоред постајао је све тањи и слабији. Прва јача навала концентрисаног и ојачаног непријатеља раскинула је овај танак ланац; резерава није било да се удар парира; трупе на појединим тачкама на фронту дивизија попуштале су; дивизије су принуђене да се повлаче, а са одступањем појединих дивизија натеране су поједине армије да мењају своје фронтове и да се повлаче. Повлачење једне армије повлачило је повлачење друге суседне армије и цео период рата од почетка друге аустриске офанзиве па до пада Ваљева носи на себи тип почесних неуспеха и општег повлачења. Покушај, да се непријатељ задржи у надирању, није могао успети. Његов јачи притисак на крила западног операциског фронта, није дао да се армије задрже, уреде и даду јачег отпора. Неуспеси су се непрекидно низали, а повлачење продужавано под најнеповољнијим тактичким, економским, топографским и атмосверским приликама.
Уздрман морал непрекидном ватром непријатељске артилерије за време бављења под непријатељским положајима на Гучеву и Борањи, још је више поколебан првим неуспесима. Магла, рђаво време, ноћно кретање, непрекидне борбе, недостатак артилериске муниције, рђава исхрана због тешког довоза, убили су сасвим сваки осећај код трупа. Избегавање из борбе појединаца и читавих одељења; проценат несталих, који се све више увећавао; напуштање положаја у почетку борбе, па и без ње, и најзад растројство после сваке борбе, јасно су доказивали премореност трупа, њихову апатичност за даљу борбу, моралну клонулост, једном речи неупотребљивост за ма каакав јачи отпор. Артилерија без муниције није могла да пружи потребну помоћ пешадији, те је и изгубила онај свој престиж у очима пешадије, који је имала прошлих ратова. Све је то дакле диктовало потребу да се трупе што пре повуку из додира са непријатељем; да се прикупе, уреде, одморе, нахране, и уопште да дођу к себи. Даље повлачење са одсека на одсек имало је за циљ да успори надирање непријатеља, али је с друге стране било скопчано са огромним тешкоћама. Потпуно изнурене трупе имале су да се и даље боре са планинским и безпутним тереном на правцима њиховог одступања ка Љигу, Сувобору и Маљену, лишене своје коморе и потреба за живот и одмор. И поред свију ових тешкоћа и незгода извршена је, може се рећи, успешно, најтежа ратна операција – стратегиско одступање под непрестаним непријатељским притиском, благодарећи само разборитости старешина, њиховој енергији и преданости својој дужности.