Велика криза из 1873. године

198

Међутим раних је 1870-их година, након финансијске панике, у Енглеској почела дубока економска криза, као Директна последица увођења британске слободне трговине. Доктрина је слободне трговине била саздана на претпоставци да ће британски утицај довести до тога да та догма постане економска политика свих водећих трговинских земаља у свету. Али такво јединство није никада постигнуто.

Након велике панике у лондонском банкарском систему, 1857. године, банкарски је устрој лондонског Ситија, укључујући директора Енглеске банке, одлучило увести нову политику ради спречавања даљњег одлива злата из лондонских банака. Та је паника из 1857. уследила због навале страних земаља на међународне залихе злата које је држала Енглеска банка. Навала је довела до слома банковних кредита у Ситију и у целој земљи. Као одговор на ту кризу енглеске су власти осмислиле политику која је резултирала једноставном, али опасном, појавом банкарске праксе – средишње банке.

Енглеска је банка приватни холдинг, који у то време није био у рукама Владе него финансијских интереса Ситија, схватила да ће се одлив зауставити ако само повиси каматну стопу средишње банке на довољно високи ниво, тј. на ниво стопа супарничких трговинских земаља, које можда одвлаче британске залихе злата. И, ако се каматне стопе повећају на одговарајући ниво, да ће злато с временом почети, из Берлина, Њујорка, Париза и Москве, притицати натраг у трезоре банака лондонског Ситија.

Та је каматна политика била моћно оружје средишњега банкарског система, што је Енглеској банци дало одлучујућу предност над супарничким банкама. Нису се обазирали на то да лихварски високе каматне стопе доводе до страховите кризе у британској индустрији и пољопривреди. Водећа карактеристика британске економске политике, посебно након опозива Закона о житу 1846. године, није била индустрија ни пољопривреда, него финанције и међународна трговина. У намери да осигурају превласт британског међународног банкарства, ти су банкари били спремни жртвовати домаћу индустрију и улагања. Слично се догодило и у Сједињеним Државама 1960-их година, након убиства председника Џона Ф. Кенедија.

Али, последице те нове каматне политике Енглеске банке на британску индустрију вратиле су се као бумеранг кад је Велика криза захватила Британију 1873. године и трајала до 1896.

Почела је финанцијском кризом у енглеском банкарском свету, како се урушавала пирамида иностраних кредита за градњу железница у Северној и Јужној Америци, и Британско Царство је ушло у стање које је касније названо Великом кризом. Као одраз растуће незапослености и банкрота у индустрији током те кризе, цене су у Британији од 1873. до 1896. непрекидно падале и номинално су пале за скоро 50%. Дошло је до свеопште незапослености.

Недостатак инвестицијског капитала у британској индустрији био је видљив већ на Међународној изложби 1867. године. Производи сасвим нових машинских индустрија, чак и текстилне, из Немачке и других земаља, видљиво су засењивали стагнирајућу технологију британске индустрије, која је само две деценије раније била водећа у свету. У том се раздобљу смањио британски извоз гвожђа, челика, угља и других производа. Била је то прекретница у британској историји, која је показала да је увођење “слободне трговине” од пре неколико деценија, заједно с опозивом Закона о житу, осудило енглеску индустријску технологију на пропадање, како би финансијски интереси постигли превласт у пословној политици Царства.

Било је видљиво да се 1890-их година завршило раздобље британске премоћи над другим индустријским земљама у свету.

Догма Британског Царства из 19. века о слободној трговини и њезине малтузијанске поставке, биле су с временом осуђене на пропаст. Та се догма темељила на канибализацији економија све већег дела света ради њезина одржавања. Само четврт века након опозива Закона о житу, Британско Царство је потонуло у највећу и најдужу економску кризу у својој историји. Након 1873. године британска су настојања да прошири вирус “енглеске болести”, тј. “космополитски економски модел” апсолутне слободне трговине Адама Смита, имала видљиво мањег успеха. Земље континенталне Европе, предвођене Немачком, увеле су низ заштитних мера за своје националне економије, што им је омогућило највећи индустријски развитак у последњих 200 година.

То је припремило терен за нову расправу међу британском елитом о томе како одржати Царство и моћ у свету који се брзо мењао. У ту је расправу 1882. године уведена геополитика нафте. Сада се расправа водила око тога како одржати британску поморску надмоћ.