Стварни узроци веимарске хиперинфлације

490

У јуну 1922, након убиства Ратенауа, курс је златне марке на међународном тржишту тако пао да је досегнуо ниво од 493 марке за један амерички долар. Поверење у политичку стабилност Немачке пало је у нове постверсајске дубине. Рајхсбанка је почела драматично повећавати количину новца, у очајничком покушају да удовољи неподношљивим лондонским захтевима за накнаду штете и да у исто време на домаћем тржишту задржи ниво запослености и јаку извозну индустрију која је опслуживала наметнуте трошкове накнаде штете. У децембру је курс марке пао на забрињавајућу ниво од 7.592 марке за 1 долар.

Потом је, 9. јануара 1923., Одбор за накнаду штете изгласао, с 3 према 1 гласу (Британија је формално у записнику била супротстављена Француској, Белгији и новоустоличеној Мусолинијевој Влади у Италији), да се Немачка оглушила на плаћање својих обавеза за накнаду штете. 11. јануара Поинкаре је издао заповест војним снагама Француске, уз симболично суделовање Белгије и Италије, да уђу у Есен и друге градове Немачке индустријске покрајине Рур и да је силом заузму. Енглеска ја хипокритички осудила окупацију, иако је и сама 1921. године претила да ће баш то учинити.

Као одговор Немачка је Влада позвала своје грађане да предузму свеопшти пасиван отпор окупацији. Наложила је свим Немачким службеницима, укључујући и особље Рајхстага, да одбију прихватити наредбе окупационих власти. Радници су одбили радити у челичанама и творницама Рурске покрајине. Да би издржавала породице рудара штрајкача и других радника, Влада је прибегла још већем штампању новца. Окупирано је подручје било само 100 километара дуго и неких 50 километара широко, а на њему је живело 10% укупног немачкога становништва, производило је 80% немачког угља, гвожђа и челика и имало удео од 70% у немачком робном промету.

Француска је окупација довела индустријску производњу Немачке до скоро потпуног застоја. Тек су крајем 1923. француске трупе и инжењери успели вратити производњу Рура на ниво од једне трећине производње из 1922. Више од 150.000 Нијемаца било је депортовано из Рурске окупационе зоне, неких је 400 било убијено, а више од 2,000 рањено.

Економска штета немачкога отпора била је непроцењива. Француске су окупационе снаге економски одсекле Рур од остатка Немачке.

Заплењена су средства подружница банака Дојче Банке и Рајхсбанке и опрема фабрика и рудника. Немачка је обуставила сва плаћања на име накнаде штете Француској, Белгији и Италији за време трајања отпора, али је савесно наставила с исплатама и испорукама у натури Британији.

Као последица, Немачка је валута била потпуно уништена. Као што смо већ напоменули, већ је крајем 1922. марка почела падати, кад је постало јасно да Француска под Поинкареом кани спровести војну окупацију. До јануара, након окупације Рура, марка је пала на 18.000 за 1 долар. Покушаји Рајхстага да по сваку цену одбрани своју валуту донекле су одржали марку до маја, а тада су све могућности биле исцрпљене. У мају су последице рурских економских губитака постале тако катастрофалне да је Берлин био присиљен одустати од настојања да спаси валуту.

Од тога је тренутка ситуација била потпуно изван контроле. До јула је марка падала геометријском прогресијом до нивоа од 353.000 за један долар. У августу је досегла невероватни ниво од 4.620.000 за један долар. Падање се наставило до 15. новембра, кад је досегла 4.200.000.000.000 за један долар. До тога времена нешто слично томе није се појавило у економској историји ни једне нације.

Са закашњењем од неколико месеци, Немачке су цене на велико све више почеле одражавати крах валуте. Од индекса 100 у јулу 1922, мало након убиства Ратенауа, цене су порасле неких 30 пута до окупације Рурске покрајине крајем јануара 1923, на ниво од 2.785. До јула су нарасле до невероватног нивоа од 74.787 у поређењу с висином од 100 од пре годину дана. До септембра је висина била 23.949.000, и коначно у новембру 750.000.000.000. Уништена је уштеђевина целог становништва. Животни се стандард урушио. Док је неколицина успела на почетку нагомилати велика богатства, огромна је већина потонула у беду. Државне обвезнице, банковни улози, све је постало безвредно. Цели је стабилни средњи слој земље осиромашен.

У септембру 1923. Влада је, сада под вођством коалиције на челу које је био Густав Стресеман, наложила обуставу пасивног отпора. У новембру 1923. потписан је формални споразум с Француском и другим окупационим снагама. Хиперинфлација је достигла врхунац. Био је то покушај смекшавања Немачке, а изгледао је као једва дочекано олакшање.

У октобру 1923. амерички је министар спољних послова Чарлс Еванс Хјуз, бивши главни саветник фирме Rockefeller Standard Oil, предложио председнику Келвину Кулиџу нов план даљњег убирања пирамиде дугова за накнаду штета, која је била уздрмана шоком из Рапала у априлу 1922. Хјуз је успео прогурати именовање банкара генерала Чарлса Ц. Давеса, који је био повезан с групацијом Ј. П. Моргана и чија је дотадашња каријера била обележена корупцијом и скандалима исплата за подршку Републиканској странци у Илиноису.

У својству председавајућега Давес је телу које ће бити названо Давесов одбор 9. априла 1924. изнео свој план Савезничком одбору за наплату штете. Његов су план одмах прихватиле све стране, укључујући и исцрпљену немачку Владу. Поинкаре је изгубио на изборима у Француској у мају, а кабинет се Едварда Хериота одмах сагласио с Давесовим планом за накнаду штете. Дана 1. септембра службено је почело спровођење Давесова плана за накнаду штете. Тај је план био први велики знак растућег англо-америчког јединства ради збијања редова и удруживања снага у постверсајском раздобљу. Лондон је паметно одлучио да је боље да Американци заузму средиште позорнице, а они ће задржати свој снажан утицај на америчку политику иза кулиса.

Давесов је план значио преузимање потпуне порезне и финансијске контроле англо-америчких банкарских кругова над Немачком. Та је контрола била далеко учинковитија од Поинкареових војних снага; али, да би се она увела, било је потребно спровести војну интервенцију и изазвати хиперинфлацијску кризу.

У новембру 1923. немачки је банкар Хјалмар Шахт именован повереником за валуту. Шахт, који је у то време одржавао блиску преписку с Монтагуом Норманом, гувернером Енглеске банке, увео је злогласну рентну марку као покушај да стабилише марку којој је подлога била процењена вредност некретнина. На дан кад је рентна марка објављена, 20. новембра, умро је Рудолф Хавенстеин, који је био председник Рајхсбанке од 1908., а био је то први од невероватног низа чудних случајева смрти. Стресеман и министар финансија Рудолф Хилфердинг безуспешно су покушавали приволети Хавенстеина да одступи с тога положаја. Убрзо је постало јасно зашто се он опирао.

Дана 4. децембра 1923. одбор је гувернера Рајхсбанке великом већином гласова изабрао Карла Хелфериха, бившег директора Дојче Банке и творца пројекта багдадске железнице из времена пре рата, за Хавенстеинова наследника. Али, Стресеман и Влада имали су другог кандидата. Дана 18. децембра 1923. Стресеманов је кандидат и пријатељ англо-америчких Морганових интереса, Хјалмар Шахт, именован председником Рајхсбанке. Тиме је прочишћен пут за спровођење Давесовог Плана. Неколико месеци након тога, Хелферих је погинуо у сумњивој железничкој несрећи.

Немачка је по Давесовом Плану плаћала ратне штете пет година, до 1929. Крајем 1929. била је дужна више него пре почетка отплате. Био је то план организоване пљачке од стране међународне банкарске заједнице, коју су предводили Лондон и Њујорк. У Немачкој су основани специјални фондови за јамство исплате ратних штета. У Берлину је постављен главни заступник за ратне штете, С. Паркер Гилберт, партнер Ј. П. Моргана и штићеник Овена Д. Јанга, са задатком да прикупља уплате за англо-америчке банке. У тој ситуацији скоро нултог ризика лондонске су и њујоршке банке почеле давати Немачкој јако уносне кредите, од новца који се у облику ратних штета рециклирао и с провизијом и каматама враћао натраг у њујоршке и лондонске банке. Била је то голема међународна кредитна пирамида, на чијем су врху седеле лондонске и, у завршници, њујоршке банке.

Између 1924. и 1931. Немачка је платила 10.5 милијарди марака ратних штета, а позајмила је 18.6 милијарди марака из иностранства. Немачки је опоравак након 1923, под руком водиљом Монтагуа Нормана и његовог колеге у Рајхбанци, Хјалмара Шахта, био у потпуности овисан о кредитима Англо-Американаца. Није било страхова из Рапала који би узнемиривали англо-амерички поредак, тј, до краха пирамиде из 1929, кад се нагло зауставио доток кредита из њујоршких и лондонских банака у Немачку ради обртања новца стеченог наплатом ратнога дуга.

ИЗВОРВек рата
Претходни чланакВојна окупација Рурске покрајине
Следећи чланакАнглоамеричка црвена црта