“Слободна трговина” и средства британске моћи

202

Године 1820. британски је Парламент донео једну царинску декларацију која ће довести до низа промена, а једна од последица тих промена биће, скоро цео век касније, избијање Првог светског рата и све његове последице.

Да би удовољио интересима моћне лондонске групације бродара и банкара, окупљене око Енглеске банке и Алеxандера Баринга из трговачке банке Баринг Брадерс, Парламент је донео Царинску изјаву (Statement of Principle), саздану на концепту који је неколико деценија раније утемељио шкотски економиста Адам Смит, на тзв. “апсолутној слободној трговини”.

Ту је царинску декларацију Парламент озаконио 1846. године својим опозивом заштите енглеске пољопривреде, тј. чувеног “Закона о житу” (Corn Laws). Опозив тога закона темељио се на прорачунима моћних финансијских и трговинских интереса лондонскога Ситија да им превласт у свету даје одлучну предност коју требају искористити до крајњих граница. Ако већ владају светском трговином, “слободна трговина” ће само осигурати јачање те власти на штету трговина других, мање развијених земаља.

Под апсолутном влашћу слободне трговине британске су трговинске банке гомилале огромне зараде од трговине опијумом из Индије, Турске и Кине, а британско је Министарство спољних послова потпомогло тим банкарским интересима тако што је, за време британских Опијумских ратова, јавно затражило од Кине да отвори своје луке за “слободну трговину”.

Године 1843. основане су нове пропагандне новине тих моћних трговинских и финансијских интереса лондонскога Ситија, The Economist, чији је јасни задатак био да агитира за опозив Закона о житу.

Британска је торијевска странка, под вођством Сир Роберта Пила, прогурала тај судбоносни Опозив Закона о житу у мају 1846., од када је све кренуло низбрдо, не само у британској него и у светској историји.

Опозив је отворио врата поплави јефтиних пољопривредних производа, што је уништило не само енглеске земљораднике него и земљораднике других земаља. Једноставна је изрека трговаца, “купи јефтино – продај скупо”, подигнута на ниво државне привредне стратегије. Потрошња је постала једини циљ производње.

Британска пољопривреда и земљорадници били су уништени нестанком протекционистичког Закона о житу. Ирски су земљорадници осиромашени јер је њихово извозно тржиште, као резултат опозива Закона о житу, нагло и драстично снизило цене прехрамбених производа. Директна је последица те британске политике “слободне трговине” била масовна глад и исељавање ирских сељака и њихових породица крајем 1840-их година, током трагичне ирске кромпирове глади из 1845/46. и њезиних последица. Енглеска је политика првенства према Ирској забрањивала развој јаке и самодостатне индустрије и захтевала да Ирска остане у економском сужањству као житница која ће опскрбљивати Енглеску. Сада је и та житница била уништена успоставом слободне трговине.

Након 1846. хиндуски су сељаци из британске индијске колоније, који су радили за мизерне наднице, постали конкуренција британским и ирским земљорадницима на тржишту борбе за британског “потрошача”. Наднице су у Британији почеле падати упоредо с опадањем цене хлеба. Енглески је Закон о сиромашнима (Poor Laws) јамчио накнаду радницима који зарађују испод нивоа преживљавања, а мера за ту накнаду била је цена једног пшеничног хлеба. Тако је с падом цене хлеба опадао и животни стандард у Енглеској.
Опозив Закона о житу заправо је у целом Британском Царству широм отворио врата “политици јефтине радне снаге”. Након почетне поплаве ниских цена хране у Енглеској, у целој тој ситуацији профитирале су једино дивовске међународне лондонске трговинске куће и трговачке банке које су их финанцирале. Раслојавање је у британском друштву расло. Све се више одвајао мали број врло богатих од растуће масе врло сиромашних, као законита последица “слободне трговине”.

Е. Пешајн Смит, амерички економиста тога доба и оштар противник британске слободне трговине, овако је сажео последице хегемоније слободне трговине Британскога Царства над светском економијом 1850-их година: “То је политика која и још увек контролише законодавство Велике Британије. У пракси, она поима државу у целини као дивовског трговца који тргује с целим светом, који поседује огромне залихе робе; не за употребу, него за продају, настоји ту робу производити јефтино како би је продавала испод цене осталих трговаца; а на наднице које плаћа властитом народу гледа као на губитак профита државе.”

Пешајн Смит упоређивао је ту британску доктрину “државе као дивовског трговца”, идеју Адама Смита и других, с другим идејама националних економија које су се појављивале на европском континенту 1850-их година, посебно с немачком царинском унијом (Zollverein) и другим видовима политике националне економије Фридриха Листа.

“Њихову ће политику диктирати инстинкти произвођача а не потрошача. Њима ће укупна производња, а не постотак трговинског профита, бити показатељ националног бољитка. Тако су велике државе континенталне Европе – Француска, Русија и Немачке државе – уједињене у Zollverein или Царинску Унију, одбациле идеју која већ дуго влада у енглеској трговинској политици. Шта је Енглеска добила том политиком описао је један од њезиних учених и цењених писаца Џозеф Кеу Јосепх Каy, који о тој држави говори као о држави у којој је аристократија богатија и моћнија него у иједној другој држави на свету, у којој су сиромашни обесправљенији, беднији и бројнији у поређењу с другим слојевима, нерелигиознији и пуно необразованији од сиромашних слојева било које европске државе, а једини су изузетак нецивилизоване државе Русија, Турска, поробљена Италија, лоше вођен Португал и револуционаризирана Шпанија.”

Тако је 1851. године почела кампања за обликовање владајуће енглеске идеологије, уз примену неморално лажне малтузијанске тврдње о пренасељености, уместо да признају намерну политику премалих улагања у нове технологије производње. Тој је политичкој доктрини, која је рационализовала ту бруталну економску политику, дано име енглески либерализам. У бити, енглески је либерализам, како је био дефинисан крајем 19. века, оправдавао појаву све моћнијег империјалног елитног слоја, који је владао у име “примитивних необразованих маса” којима се није могло поверити да владају у своје властито име.

Али, главни је циљ либералне елите британске Владе и јавнога живота 19. века био очување и подржавање интереса искључиво приватне моћи. У другој половини 19. века та је приватна моћ била концентрисана у рукама малог броја банкара и институција лондонског Ситија.