Потреба градње бродарске и железничке инфраструктуре

650

Док је тако енглеска индустријска и финансијска политика, посебно након 1873. године, потицала заостајање у развоју индустријске технологије, Немачка је политика потицала сасвим супротан смер. До 1900. су године те разлике између тих двеју земаља биле свима видљиве. Али, у годинама пре 1914, све се већи јаз између Немачке и Енглеске огледао у погледу двеју посебних видова задивљујућег развоја немачке економије. Изнад свега се радило о појави Немачке као водеће модерне бродарске земље, која је у завршници постала претња деценијама дугој енглеској превласти на мору.

Све док Немачка није поседовала властиту модерну трговачку флоту и док није имала морнарицу која ће ту флоту штитити, та земља није била господар властите економије. Енглеска је и даље била владар светских океана и то је стање намеравала задржати. У тим је условима све већи број људи у Немачкој дизао глас против стања у којему ће немачки економски живот бити стално подложан манипулацијама стране бродарске моћи у погледу темељних услова међународне трговине, која је била од животнога интереса.

Године 1870. укупна је флота Немачког Рајха имала једва 640.000 тона. У то је време Немачка трговачка флота била пета по величини у свету, иза британске, америчке, француске и норвешке. До 1914. године Немачка је флота постала друга по величини у свету, одмах иза енглеске, и даље је напредовала.

Немачки је извоз 1870. године зависио о заштитним царинама и бродовима других земаља, посебно Енглеске. До 1914. године то се драстично променило. Већ 1901. године 52.000 бродова, с 9.000.000 тона носивости, испловљавало је из немачких лука, под немачком заставом. До 1909. године те су бројке нарасле на 65.000 бродова с укупно 13.000.000 тона носивости под немачком заставом. У то је време чак 70% укупне Немачке трговине зависило од мора. Јасно је да је контрола те трговине била од животне важности за економску сигурност Немачке. Али, такав развој догађаја није био с весељем дочекан у лондонским финансијским и бродарским круговима.

Истовремени је развој на пољу Немачке индустрије челика и машинства био изравно повезан с изградњом модерне трговачке флоте. Замена једара парним погоном и дрвених бродских трупова најпре гвозденим појачањем а касније челичним труповима, омогућила је Немачкој флоти
да постане већа и учинковитија. Године 1891. Немачка се флота могла похвалити трима паробродима с преко 7.000 тона носивости. Године 1914. под немачком је заставом пловило пет пароброда чија је носивост била изнад 20.000 тона, девет носивости између 15 и 20.000 тона и 66 носивости између 7.000 и 10.000 тона.

У то се време немачки поморски транспорт развијао невероватном брзином и учинковитости. Године 1914. два су велика предузећа – Хамбург-Американ и Норт Герман Лојд, држала око 40% укупне Немачке трговачке морнарице. Тајна спектакуларног развитка тога доба била је организација, економија размера и нагласак на изградњи најучинковитијих и најмодернијих бродова.

Један је француски посматрач тог доба, коментаришући невероватан успех немачког поморског транспорта у то време, рекао: “Управо та количина бродовља омогућује брзу амортизацију капитала и, као поседицу, ‘шкартирање’ бродова који су застарели, непрестано помлађивање пловила. У немачкој морнарици нећете наћи пловила стара тридесет или четрдесет година. Оно што немачка индустрија, тачније металургија, електротехника итд, уложе кроз стандардизирану производњу, то се немачкој трговачкој грани врати кроз учесталост и редовност пловидбе”. И додаје: “У случају Немаца, градња бродова не следи трговину, него иде испред ње и на тај је начин оживотворује”.

Након коначног припојења Хамбурга Немачком Рајху 1888. године, Хамбург и касније Бремен-Бремерхавен, постали су средишта изградње најмодерније и најучинковитије лучке опреме у целој Европи, што је у те северне луке привукло железнички транспорт већега дела средишње Европе, да би се бродовима одвозио на светска тржишта. Успоставом изградње инфраструктуре на државном нивоу, што је подстакло најјефтинији могући превоз, Немачка је, током једне и по деценије пре 1914. године, проширила своју бродарску присутност по целоме свету, чак и на традиционално монополистичка тржишта енглеског бродарства и британских колонија и на традиционално британске “интересне сфере”, попут Египта или чак Северне и Јужне Америке.

Године 1897, мало више од годину дана након што је Рајхстаг донео рестриктивне законе о финансијским шпекулацијама, адмирал вон Тирпиц је најавио први немачки програм за изградњу морнарице, који је Рајхстаг одобрио 1898. године, након којега је, 1900. године, донесен још један закон којим је удвостручен број бродова које је Немачка планирала да изгради.

Године 1906. Енглеска је изградњом брода Dreadnaught лансирала супериорну, нову класу ратних бродова с великим топовима. Тај је брод био бржи и носио је више наоружања од било којег ратног брода тога времена. Немачка је, као реакцију на енглески пројекат, донела мало публицирани закон који је налагао обнову Немачке морнаричке флоте сваких 20 година. 1909. године, на запрепаштење Британаца, Немачка је лансирала своју серију Насау која се састојала од четири брода који су били напреднији од Dreadnaught-а, а и те су бродове ускоро и британски и немачки бродоградитељи надмашили новим серијама, Super- Dreadnaught-има. Британија није ни у сну могла замислити да би Немачка могла изградити тако модерну флоту у властитим бродоградилиштима, у тако кратком времену. Током једног предавања на Оxфордском универзитету 1951. године, говорећи о позадини Првога светскога рата из 1914. године, Сир Левелин Вудворд је кратко изјавио: “Немачка је, као и свака друга сила, имала право градити флоту какву је хтела. У питању је сврсисходност и реалистичан прорачун. Немачка ратна флота није могла бити ништа друго до претња Великој Британији, водећој поморској сили.”

Око 1910. године некима је у Енглеској постало јасно да ће бити потребне драстичне мере да Енглеска изађе на крај с тим страшним Немачким економским напретком. Као што ћемо надаље видети, по први се пут нафта појавила као значајан чинилац у геополитичком планирању рата.

ИЗВОРВек рата
Претходни чланакБерлинска банкарска паника
Следећи чланакБритански адмирал види даље од уља за свеће