Немачки “Wirtschaftswunder”

219

Након 1873. године растућа је разлика између уништене економије Британског Царства и новонасталих економија континенталне Европе, изнад свега Немачког Рајха, створила темеље за избијање Великог светског рата 1914. године. Нафта је већ имала средишњу улогу у том сукобу, до те мере да је мало ко изван уске елите лондонских и њујоршких банкара и финанцијера то схватао. Људи изван тога круга схватили су то много година касније.

Пред почетак последње деценије 19. века, британска је банкарска и политичка елита почела изражавати прве знакове узбуне због два посебна вида импресивног индустријског развоја у Немачкој. Први је био појава независне, модерне немачке трговачке и војне поморске флоте. Од 1815. године и Бечког конгреса, енглеска је морнарица била неупитан владар мора. Друга је стратешка узбуна зазвонила због амбициозног немачког пројекта градње железнице која би у завршници спајала Берлин с Багдадом, који је тада припадао Отоманском Царству.

На оба та подручја, поморској снази и изградњи железнице од Берлина до Персијског залива, нафта је била одлучујућа, иако скривена, покретачка снага и за енглеску и за немачку страну. Још увек можемо видети зашто су за англосаксонске кругове моћи, на прелазу века, та два догађаја била стварни casus belli.

Током 1890-их година британску је индустрију, количином и квалитетом технолошког развоја, претекла запањујућа појава индустријског и пољопривредног развитка у Немачкој. Док су Сједињене Државе биле увелико усресређене на унутрашњу експанзију након Грађанског рата, током последње деценије прошлога века на индустријски се развитак Немачке све више гледало као на “претњу” британској глобалној хегемонији.

Већ 1870-их година, деценије су поступног усвајања економских реформи Фридриха Листа, стварање модерне инфраструктуре железничког превоза и царинска заштита за растућу домаћу индустрију почела показивати запажене резултате, посебно у контексту политичког уједињења Немачког Рајха након 1871. године.

До око 1850-их година главна је карактеристика економске политике у Немачкој била имитирање наизглед успешног британског економског модела, а на немачким се свеучилиштима на економију слободне трговине британских економиста попут Адама Смита и Давида Рикардоа гледало као на Свето писмо. Али, након што је Енглеска 1870-их година запала у дуготрајну кризу, која је погодила и Немачку и Аустрију, Немачка је све више почела спознавати озбиљне недостатке верног слеђења “британског модела”. Како се Немачка у изградњи националне индустрије и пољопривредне производње све више окретала једном облику националне економске стратегије, а све више се удаљавала од британске “слободне трговине”, постигла је изванредне резултате.

Као показатељ тога одмака од енглеског модела, од 1850. године до пред Први светски рат, 1913., немачка се производња повећала пет пута. У истом се раздобљу производња по глави становника повећала за 250%. Народ је доживљавао раст животнога стандарда, јер су се плате у индустријској производњи реално удвостручиле између 1871. и 1913. године.

Али, средиште је немачке индустријске револуције било у великом напретку технолошкога развоја. Немачка је, на националном нивоу, успоставила систем техничких школа (Technische Hochschulen) и виших школа, по узору на француску Ecole Poly-technique, за образовање научних и инжењерских стручњака за потребе индустрије, као и систем “Handelshochschulen”, школа организованих уз подршку разних економских и индустријских комора, за образовање будућег пословног особља. Немачки универзитети су у изборима предмета ставили тежиште на природне науке. Машинство и наука у Немачкој почели су цветати. Уједно је основан и национални систем “Fachschulen”, школа за образовање стручних занатлија. Резултат је био огромно повећање технолошке способности немачког радног становништва након 1870-их година.

Још 1870-их година велика су британска индустријска предузећа засењивала своје младе конкуренте у Немачкој. Али то ће се значајно променити у следеће три до четири деценије. У деценијама пре 1914, у погледу горива за светску индустрију и транспорт, угаљ је био без премца. Године 1890. Немачка је произвела 88 милиона тона угља, док је Британија произвела више од двоструко, 182 милиона тона. До 1910. године Немачка је производња задивљујуће порасла на 219 милиона тона, док је енглеска производња у то време незнатно предњачила, 264 милиона тона.

У средишту немачког развоја био је челик, заједно с наглом појавом електричне енергије и хемијских постројења, који су били други по величини. Уз примену изума за производњу челика Гилхриста Томаса, који је користио руде из подручја Лорејн богате фосфором, Немачка се производња челика повећала 1.000 % у двадесет година, од 1880. до 1900, и у великој је мери претекла енглеску производњу челика. Још 1890. године Британија је предњачила пред Немачком по производњи сировог гвожђа, која је износила 7,9 милиона тона, наспрам немачких 4,6 милиона тона. Али, већ 1910. године немачка је производња сировог гвожђа била за 50 % већа од британске – 14,6 милиона тона наспрам 10 милиона тона. У исто време трошкови производње гвожђа у Немачкој су смањени на једну десетину трошкова из 1860-их година. Године 1913. Немачка је талила скоро двоструко више сировог гвожђа него британске ливнице.

Почетна је “покретачка снага” првога немачког “Wirtschaftswundera” била железничка инфраструктура, која је транспортовала тај растући ток индустријских добара. А почетна је експанзија немачкога железничког система почела 1840-их и 1850-их година, најпре под утицајем Листовог Zollvereina, а његов је национални план развоја железница, уз државну подршку развоју инфраструктуре, у потпуности удвостручио број километара изграђених железница од 1870. до 1913. године.

Након изума производње акумулиране електричне енергије и њезина преноса на велике удаљености, на подстицај Оскара Вон Милера и других, немачка је индустрија електричне енергије од својих почетака 1895., кад је упошљавала 26.000 људи, прерасла у индустрију која је, 1913. године, држала половину међународне трговине електричних добара. Немачка је хемијска индустрија, под вођством великих истражитеља попут Џустиса вон Лиебига и других, од индустрије која је била слабија од француске и енглеске, прерасла у водећу индустрију у свету по производњи аналинских боја, фармацеутских производа и умјетних гнојива.

Вон Лиебиг и други уводе научну хемију у пољопривреду па је и то у том раздобљу довело до огромнога пораста пољопривредне производње у Немачкој. Од стања које је у раним деценијама деветнаестога века било дословно очајно, с појавама глади и лоших жетава, кад је изгледало јефтиније увозити жито из Русије или чак Аргентине, Немачка је 1890-их година дошла до стања поновног увођења заштитне царине ради спречавања увоза јефтиног жита.

Механизација је у пољопривреди почела показивати знакове напретка. Број се жетелица од 20.000 из 1882. године повећао на 300.000 1907. године. Успркос често слабијем песковитом тлу, развој је вештачког ђубрива побољшао урод. Као резултат, урод се жита до П