Британско је царство изашло из преговора с Версајске конференције 1919. као водећа суперсила света, у сваком видљивом погледу. Међутим, једна мала појединост, која је током вођења рата од 1914.-1918. била гурнута у позадину, била је та да је Британија постигла победу позајмљеним новцем.
Амерички су штедни улози, који су досезали милијарде долара, у организацији Морганове компаније с Вал Стрита, J. P. Morgan & Co., одиграли одлучујућу улогу у британској победи. У време Версајске мировне конференције, 1919, Енглеска је била дужна Сједињеним Државама 4,7 милијарди долара ратнога дуга, домаћа јој је економија било у дубокој послератној кризи, индустрија у распаду, а инфлација је подигла цене на домаћем тржишту за 300% током четири ратне године. Британски се национални дуг повећао више од девет пута, за око 924%, од 1913. до свршетка рата 1918, и досегао у то време огромну бројку од 7,4 милијарде фунти.
Британско Царство је изашло као победник на версајским преговорима, а Сједињене Државе, или у најмању руку неки моћни међународни банкарски и индустријски кругови, појавили су се с јасним циљем да су они, а не више Британија, најмоћнија светска економска сила света почетком 1920-их година. Следећих се неколико година водила оштра и скоро крвава битка за премоћ између британских и америчких интереса у свету, ради решавања тога питања.
Почетком 1920-их година сва три стуба енглеске империјалне моћи: контрола над светским поморским путевима, контрола над светским банкарством и финансијама и контрола над стратешким сировинама, била је угрожена новонасталим америчким “интернационалистичким” системом. Како ју је годинама обучавао Лондон, та је америчка “англофилска” скупина одлучила да више неће бити послушни ученици Лондона. Током следеће деценије водила се оштра битка између заједничких и опречних циљева Британије и Сједињених Држава. У том је сукобу посејано семе Другог светског рата.
Улози су били огромни. Хоће ли Сједињене Државе избити на површину као водећа светска политичка велесила захваљујући свом економском статусу? Или ће, након Версаја, остати користан али видно млади партнер у англоамеричком кондоминију под превлашћу Британије? Другим речима, хоће ли након Версаја Лондон и даље бити седиште новога светскога царства или ће то постати Вашингтон? Године 1920. одговор на то питање још није био јасан.
Порука коју је 1921. године британски амбасадор у Вашингтону послао лондонском Министарству спољних послова, показује јачину те англо-америчке борбе за превласт: “Главна је амбиција ове реалистичне школе америчких политичара придобити Америци положај водеће државе света и водећи положај међу земљама енглеског говорног подручја. Да би то постигли, наканили су саградити најјачу ратну морнарицу и трговачку морнарицу. Такође су наканили спречити враћање наших дугова путем извоза наше робе у Америку и чекају прилику да нас третирају као вазалну државу све док не вратимо своје дугове”.
Од 1870-их година Сједињене Државе су биле најважније британско инострано инвестицијско тржиште, путем изградње железница и других инвестиција, преко односа које је Британија изградила с одабраним њујоршким банкарским кућама. У складу с тиме, у октобру 1914, британско Министарство рата одаслало је посебног представника у неутралну Америку да договори куповину ратног материјала и других виталних производа за, како се тада чинило, релативно кратак рат.
У јануару 1915, четири месеца након почетка Великог рата, британска је Влада именовала једну приватну њујоршку банкарску кућу, J. P. Morgan & Co., својим ексклузивним заступником за куповину свега потребног ратног материјала у неутралним Сједињеним Државама. Морган је такође именован за ексклузивног заступника Британије за све новчане ратне кредите које је Британија узимала од америчких банака. Убрзо је Британија заузврат постала и јамцем за куповину укупног ратног материјала за све кредите Француске, Италије и Русије, за потребе рата против немачко – аустријских сила у Европи. Била је то дивовска пирамида кредита, на чијем је врху седела утицајна америчка кућа Морган. Никада се раније у историји једна једина банкарска кућа није коцкала на тако велике и глобално рискантне улоге.
Британско Царство и сама Британија били су практично у банкроту у тренутку избијања рата 1914. године, као што смо већ видели. Али, британски су финансијски службеници веровали у подршку Сједињених Држава и англофилских кругова њујоршког банкарства.
Улога је Моргана и њујоршке финансијске заједнице била од огромне важности за ратне циљеве сила Антанте. По једном ексклузивном договору, укупна набавка америчког наоружања, ратног материјала, као и потребних количина жита и осталих намирница за Британију, Француску и друге савезничке силе у Европи ишла је преко куће Морган. Морган је користио и своју лондонску подружницу, Morgan Grenfell & Co., чији је старији партнер Е. Ц. Гренфел био директор Енглеске банке и близак пријатељ британског министра финансија Ловда Џорџа. Морганов је уред у Паризу, Morgan Harjes & Cо., углавном затварао круг у Европи.
Таква је моћ у рукама једне једине финансијске куће, кад се узме у обзир досег британских ратних потреба, била без преседана.
Морган је, с повластицом искључивог заступника за целу скупину земаља Антанте, постао стварним арбитром будуће америчке индустријске и пољопривредне извозне економије. Морган је одлучивао ко хоће а ко неће добити високо профитабилне и позамашне наруџбе за потребе рата против Немачке.
Куће попут DuPont Chemichals прерасле су у мултинационалне дивове захваљујући својим привилегованим везама с Морганом. Морганови “пријатељи” били су произвођачи оружја Ремингтон и Винчестер. На Средњем су западу Сједињених Држава нарасле и велике трговинске компаније житом, које су храниле Морганове купце у Еуропи. Били су то инцестоидни односи јер је већина кредита које је Морган приватно узимао за Британце и Французе добијена од подружница ДуПонта и пријатеља, као противуслуга за улазак на огромно европско тржиште оружја.
Улога је те приватне банкарске куће била невероватна, тим више што је у то време Бела Кућа под вођством предсједника Вудрова Вилсона прокламисала строгу неутралност.
Али та је неутралност постала танано прекривена превара јер су током следећих година милијарде долара виталних ратних материјала и кредита отпловљавале на британску обалу. Као једини представник Морган је узимао провизију од 2% на нето цену свих одасланих добара. Посао је тако нарастао да је Морган ангажовао Е. Р. Стетиниуса, који ће касније постати амерички министар спољних послова, као свога старијег партнера да води ратне набавке тога посла који је постајао колосалан.
Сва је та делатност је строго кршила међународни закон у погледу неутралних земаља, који је забрањивао зараћеним странама градњу база за снадбевање у неутралним земљама. У једној је каснијој истрази америчког Сената сам Морган оптужен за прекомерну зараду и за усмеравање послова набавке ратних потрепштина на оне фирме у којима су његови партнери имали интересе. До године 1917. британско је Министарство рата одаслало наруџби у укупној вредности од више од 20.000.000.000 долара, све преко куће Морган. У тај износ нису укључени директни кредити које су подигле Британија, Француска и њихове савезнице, опет преко Моргана и његова њујоршког финансијског концерна.
Године 1915. амерички је министар финансија МекАду успео уверити нервознога председника Вилсона да су ти приватни амерички кредити потребни ради “одржавања америчког извоза”. Извоз је настављен. 1915. године амерички се извоз у Британију повећао за 68% у односу на 1913. годину. До америчког уласка у рат 1917. на страни Британије силе Антанте подигле су кредита у износу од око 1.250.000.000 долара од Приватних кућа Морган, Ситибенк и других великих њујоршких инвестиционих кућа, што је била застрашујућа свота у то време. Морганов однос с финансијским моћницима новоосноване Њујоршке банке за федералне резерве (New York
Federal Reserve Bank), под вођством некадашњег Моргановог банкара, гувернера Бенџамина Стронга, био је од пресудне важности за успешно мобилисање приватне финансијске моћи. Чак је и у тим условима томе рискантном пословању неколико пута запретила пропаст.
Претња од британског слома у јануару 1917, након што је Русија иступила из рата због ратом изазване привредне исцрпљености, била је више него довољан подстицај Моргану и његовом њујоршком финансијском кругу да предузме здружену пропаганду и друга средства.
Учинили су то уз помну подршку највиших службеника британске тајне службе и пријатељских америчких новина, након чега је постало јасно да ништа до америчког уласка у рат неће спречити опасност која је у Европи претила Моргану и његовим европским партнерима. Побринули су се да Америка уђе у рат на “правој” страни, у одбрану британских интереса. Да нису
успели, Morgan & Co., као и Британија, били би 1917. суочени с потпуном финансијском пропашћу.
На срећу за Моргана и за Лондон немачки је генерал Ерих Лудендорф осигурао основу за спречавање финансијског краха англо-америчких интереса. У фебруару 1917. Немачка је објавила неограничен подморнички рат, као покушај да, између осталога, пресече пут америчким танкерима који су британске савезнике у Европи опскрбљивали нафтом. Потонуће америчких бродова било је изговор који је новинама повезаним с Морганом био довољан да затраже крај америчке неутралности.
Кад је Конгрес Сједињених Држава објавио рат против Немачке, 2. априла 1917., њујоршки су финансијски кругови, уз подршку гувернера Њујоршке банке за федералне резерве Стронга, предузели највећу финансијску операцију у историји.
Да предсједник Вудров Вилсон није био присиљен потписати Закон о федералним резервама (Federal Reserve Act), 23. децембра 1913., питање је би ли Сједињене Државе икада ставиле у погон толика средства за један рат у Европи. Да није било тога новог закона, питање је би ли и Британија у августу 1914. предузела тако смеле потхвате против супарничких царстава на европском континенту. Кућа Морган и моћни међународни финансијски интереси лондонског Ситија одиграли су пресудну улогу у стварању Система федералних резерви Сједињених Држава, у месецима пре самог избијања европског рата.
Потпуно супротно од Немачке, чији је Рајхстаг 1890-их година строго ограничио финансијске шпекулације, скупину која је 1913. године обликовала Закон о федералним резервама чинили су, до задњег човека, елитни кругови куће Морган, а све у корист новонастајуће улоге Њујорка као међународнога седишта капитала. Њујоршки су банкари почињали усвајати стил британских империјалних финансијских кругова.
У августу 1917. Федералне резерве су подузеле продају Кредита за слободу (Liberty Loans) и обвезница ради финанцирања ратних трошкова америчке владе. Америчке су обвезнице, које су у то време продаване приватним инвеститорима у тој великој мобилизацији “патриотизма”, продаване преко Моргана и водећих њујоршких инвестиционих кућа. Укупна вредност тих Кредита за слободу и обвезница износила је застрашујућих 21.478.000.000 долара до јуна 1919. Никада раније у историји нису мобилисана тако велика средства у тако кратком времену. Морганова је провизија била уистину позамашна.
Године 1920. Морганов је партнер Томас W. Ламонт с очитим задовољством приметио да су, као резултат четверогодишњега рата и уништења светских размера, “национални дугови у свету порасли за 210.000.000.000 долара или за око 475% у последњих шест година и да је, као природна последица, вишеструко порасла разноликост државних обвезница и број њихових купаца”. Ламонт је додао: “Ти су резултати видљиви на свим инвестиционим тржиштима света, али вероватно нигде у тако великој мјери као у Сједињеним Државама.”
Сад кад су Морган и с њим повезани инвестициони кругови Њујорка окусили улогу водеће светске финансијске силе, чинило се да су спремни учинити све како би ту улогу и задржали.
Морганови су људи, укључујући Томаса Ламонта и пајташа с Вол Стрита Бернарда Баруша, били за столом версајских седница иза затворених врата на којима је направљен “рачун” за Велики рат. Заједнички су установили посебну сталну Комисију за ратне штете да утврди тачне износе које ће Немачка платити за ратне штете силама Антанте.
Као добри конзервативни банкари, Морган и његови пријатељи нису могли допустити да се ратни дугови британске Владе и савезничких сила једноставно забораве у еуфорији мира, премда су неки чланови британске Владе, А. Ј. Белфоур и други, били наслутити да би се таква великодушност могла догодити. Morgan & Co. потихо су пребацили своје приватне кредите дате британској Влади на општи дуг америчке државне благајне, чим су Сједињене Државе службено ушле у рат, и тиме уствари британски дуг пребацили на терет америчких пореских обвезника после рата. Успркос томе, Морганови су се интереси побринули да добију велик залогај из послератне версајске ратне одштете. Како је амерички ратни дуг премашивао све своте до тада познате у историји Сједињених Држава, замаглила се разлика између Морганових интереса и интереса америчке државе. Америчка се Влада све више претварала у инструмент за јачање нове моћи њујоршких међународних банкарских кућа.