Конференција у Ђенови

592

16. априла 1922. у ђеновском хотелу Вила де Алберти Немачка је делегација на Конференцији о послератној међународној економији испустила бомбу чији су таласни удари допрли преко Атлантика на другу обалу. Била је то политичка бомба. Немачки министар спољних послова, Волтер Ратенау, обзнанио је окупљеним министрима других земаља, у присутности руског министра спољних послова Чичерина, да су Немачка и Русија потписале билатерални споразум по којему се Русија сагласила опростити своје ратне штете Немачкој у замену за пристанак Немачке да, између осталог, прода индустријску технологију Совјетском Савезу.

Споразум из Рапала, како је назван, према једном селу близу Ђенове где су га Немци и Совјети окончали, шокирао је изасланике у Вила де Алберти. Што је најважније, довео је до тренутне паничне реакције, посебно међу британским и француским изасланицима.

Ђеновска је конференција сазвана на захтев Британије, како би се постигло неколико стратешких циљева за Британију у постверсајском раздобљу раних 1920-их година. Планирани јој је задатак био поставити темеље за поновну успоставу међународног златног стандарда из предратних времена, са седиштем у Лондону. Друго, позивањем бољшевичке Русије (која је била изопштеник у међународној заједници откако је нова бољшевичка влада самоиницијативно поништила све дугове царске Владе), Британци су канили искористити ту конференцију за поновну успоставу дипломатских односа са Совјетском Русијом. Занимљиво је да су Британци успели уверити америчку Владу да не суделује на ђеновској конференцији на службеном нивоу, што је оставило још више простора превласти Британије на Конференцији.

Британски заокрет према Москви није био мален потез. Поновном се успоставом дипломатских односа намеравало отворити врата уносним трговинским пословима, који би омогућили Royal Dutch Shell-у и British Petroleum-у контролу над руским ратом уништеним нафтним пољима у Бакуу.

Док је с једне стране тајно финансирао белоруску контрареволуцију, која је започела 1918. године, заједно с министром колонија Винстоном Черчилом, директор Шела Детердинг потихо је отишао у Француску и од Француза купио концесије на нафту Бакуа из времена пре руске револуције, предвиђајући неизбежан крах економски изолованог и ратом јако уништеног совјетског режима.

Било је то време познате Завере Локхарт, у којој су британски изасланик у Москви Сир Робин Брус Локхарт, као и Сидни Рејли, у одсутности, осуђени на смрт, због тога што су у августу 1918. покушали извести атентат на Лењина. Било је то уједно и време кад су Британци и савезници искрцали своје војне снаге у Архангелску. У време док је Черчил био министар колонија, британска је политика подржавала руску Владу у изгнанству, на челу које је био сумњиви Борис Савинков, бивши министар рата у несретном режиму Керенскога. Савинков је у то време био зависник о морфијуму. Уз подршку Черчила и британске владе, Детердинг (Шел) је још 1920. године доставио велике своте новца белоруској контрареволуцији под вођством генерала Врангела и Деникинеа, адмирала Колчака и других. Детердинг је основао предузеће Anglo-Caucasian Company, предвиђајући да ће баш он приграбити нафтна богатства Бакуа. У једном је тренутку Детердинг, који је постајао све очајнији, доставио новац за оснивање сепаратистичког покрета у Бакуу, који је, када преузме власт, требао одобрити нафтне концесије Детердингу.

Четири године настојања, тајних и отворених, да се сруши нови бољшевички режим, нису дале резултата. Године 1922. Британци су променили тактику, с циљем да пресеку оно што је Лондон видео као прагматичнију, уствари очајничку, економску политику која је долазила из Лењинове Москве, преко Новог економског програма из 1921. године.

ИЗВОРВек рата
Претходни чланакТајна британске контроле над нафтом
Следећи чланакСинклер и америчка понуда