Енглеска креће у освајање нафте

433

Тинта се на Версајском споразуму још није ни осушила кад су моћни амерички нафтни интереси компанија Rockefeller Standard Oil схватили да су их њихови британски савезници лукаво истиснули из расподеле ратнога плена.

На новозацртаним су подручјима Средњег Истока, као и на тржиштима послератне Европе, завладали интереси британске Владе преко њезина тајног поседовања предузећа Royal Deutch Shell и Anglo-Persian Oil Company.

У априлу 1920, без суделовања Америке, у Сан Рему у Италији састали су се министри земаља чланица Савезничког врховног већа, да разраде појединости о томе које ће интересе свака поједина земља добити на подручју бившег Османлијског Царства. Британски премијер Лојд Џорџ и француски Премијер Александар Милеранд саставили су Споразум из Сан Рема, по којему је Француска добила 25% нафте коју Британија експлоатише у Месопотамији (Ираку), а у исто је време договорено да ће Месопотамија постати Британским мандатом под окриљем новоосноване Лиге народа.

Французима је дат удео од 25% деоница у старом предузећу Turkish Petroleum Gesellschaft, који је некад припадао немачкој Дојче банци, а тај је удео “добијен” од Немаца у Версају, као део ратног плена. Контрола над преосталим делом од 75% концесије непрегледне месопотамске нафте била је директно у рукама британске Владе посредством предузећа Anglo-Persian Oil Company и Royal Dutch Shell. Француска је Влада следеће године основала ново државно предузеће, Compagnie Franc, aise des Petroles (CFP), под вођством француског индустријалца Ернеста Мерциера, ради унапређивања својих интереса у Месопотамији.

Сир Хенри Детердинг, натурализирани британски држављанин, који је био на челу Royal Dutch Shell-а и у том својству служио као особа од посебног поверења у британској тајној служби, осигурао је битну контролу над огромним нетакнутим залихама нафте у Мосулу и Месопотамији тако што је Француској обећао, за њезине потребе, удео у суседној француској Сирији.

Сам Споразум из Сан Рема био је дело Сир Џона Кедмена, који је у то време био на челу Империјалног одбора за нафтну политику (Petroleum Imperial Policv Committee), а касније на челу компаније Anglo-Persian Oil, која је била у рукама британске Владе. Кедмен и Детердинг су сами саставили Санремски споразум. Не изненађује чињеница да је њиме увелико ојачана хегемонија британске Владе над нафтом.

По Споразуму из Сан Рема Британија је “дала” Француској 25% од укупне нафте извађене у Месопотамији. Француска је заузврат дала великодушна права британским нафтним компанијама да руководе нафтоводом који је пролазио кроз француску Сирију до нафтне луке на Медитерану. Нафтовод и све што је било с њим повезано било је ослобођено француског пореза. Кедмен је израчунао да ће непостојање довољних француских нафтних капацитета уствари осигурати британски монопол над надолазећим нафтним богатствима на целом Средњем истоку. Санремски је споразум имао и једну клаузулу која је Британији давала могућност да са својих подручја одстрани све стране концесије.

Осим тога, Сан Ремо је потврдео и споразум по којем ће Француска ускладити своју политику с Енглеском у погледу својих нафтних односа и с Румунијом и с бољшевичком Русијом. Последице ће овога споразума ускоро постати јасне. У ситуацији кад је Француска била економски далеко исцрпљенија ратом него Британија, Санремски је споразум изгледао као државни удар од стране Лондона, који је требао прибави подршку Француске за глобални нафтни доминион концентрисан око нафтних богатстава арапског Средњег Истока, дела старог Османлијског Царства.

ИЗВОРВек рата
Претходни чланакЊујоршке банке постају претња лондонском Ситију
Следећи чланакЧерчил и Арапски уред