“Двапут продали истога коња”

580

Кад су појединости споразума Сајкс – Пикот обелодањене, највећа су неугодност Британцима била истовремена и отворено противречна обећања која је Енглеска дала арапским поглаварима ради постизања арапске побуне против турске власти током рата.

Британија је задобила непроцењиву војну подршку арапских снага којима је заповедао шериф Хусеин ибн Али, хашемитски емир Меке и чувар светих муслиманских места Меке и Медине. Британија је уверила арапске снаге, које су служиле под заповедништвом Т. Е. Лоренса (“Лоренса од Арабије”), да ће за њихову помоћ у поражавању Турака Енглеска после рата осигурати пуни суверенитет и независност Арапа. Та су уверавања била садржана у низу писама која је написао Сир Хенри МекМахон, енглески високи повереник у Египту, шерифу Хусеину од Меке, који се у то време сам прогласио вођом Арапа.

Лоренс је био потпуно свестан британске преваре Арапа у то време. “Ризиковао сам превару”, признао је неколико година касније у својим мемоарима, “због уверења да је помоћ Арапа била неопходно потребна за нашу јефтину и брзу победу на Истоку, и да је боље да погазимо своју реч и победимо, него да изгубимо”. Надахнуће Арапа било је наше главно оруђе за добијање рата на Истоку. Зато сам их уверио да Енглеска држи своју реч у слову и духу. У том су уверењу обављали своје лепе задатке; али, наравно, уместо да будем поносан на оно што смо заједно урадили, био сам непрестано и крајње посрамљен.”

Један део те “јефтине и брзе победе” био је губитак 100.000 арапских живота. Али, Британија је убрзо изневерила своја обећања потезом којим је за своје интересе приграбила огромна нафтна и политичка богатства арапског Средњег истока.

Као сол на рану, кад је обелодањени споразум Сајкс – Пикот открио управо супротно обећање Француској на подручју Средњег истока, Велика Британија и Француска издале су нову Енглеско-француску декларацију 7. новембра 1918, четири дана пре европског потписивања примирја, тј. завршетка рата с Немачком. Нова је Декларација прокламовала да се Енглеска и Француска боре за “потпуно и коначно ослобођење народа тако дуго обесправљених од стране Турака и за успоставу националних влада и органа власти чија ће власт произлазити из воље и слободног избора домаћега становништва.”

Тај се племенити циљ није никада остварио. Кад су свечани завети из Версаја потписани, Британија је, са својом војском од око милион војника у том подручју, успоставила војну контролу и над француском зоном Средњег истока.

Дана 30. септембра 1918. Француска је већ пристала на британске услове за стварање онога што се звало “зонама привремене војне окупације”. По томе ће споразуму Британија окупирати турску Палестину, а тај ће се систем звати Управљање окупираном непријатељским територијом, заједно с осталим деловима британске сфере.

Свесни чињенице да Француска, после исцрпљујућега рата у Еуропи, није у стању пребацити значајније војне снаге у своја подручја Средњег истока, Британија је великодушно понудила да она, тј. Британија, преузме врховну војну управу над целим подручјем, а генерал Сир Едмунд Аленгв, главни командант египатских експедицијских снага, постао је де факто војни диктатор над целим арапским Средњим Истоком након 1918. године, укључујући и француску сферу. У једном приватном разговору у Лондону, у децембру 1918. године британски је премијер Лојд Џорџ рекао француском премијеру Клеменкеју да Британија жели да Француска припоји “Мосул Ираку и Палестину од Дана до Бирсхебе под британску управу”. Заузврат је Француској речено да су јој осигурана преостала права на подручје шире Сирије и половина удела у експлоатацији мосулске нафте, као и јамство британске подршке у Европи у послератном раздобљу, у случају да Француска буде икада морала “одговорити” на немачко деловање на Рајни.

Тај је интимни договор извршио припреме за дубоке и трагичне догађаје који ће се збити касније.

ИЗВОРВек рата
Претходни чланакЕнглески тајни рат на Истоку
Следећи чланакЧудно писмо Артура Белфоура лорду Ротшилду