Д’Арси схвата тајну горућих стена

181

До 1905. године британске су тајне службе и Влада коначно схватили стратешку важност новог горива. Британски је проблем био у томе што Британија није имала властите нафте. Морала се за снадбевање нафтом ослањати на Америку, Русију и Мексико а то је стање било неприхватљиво за мирнодопска времена и немогуће у случају већега рата.

Претходне је године, 1904, капетан Фишер унапређен у првог господара мора, врховног команданта британске морнарице. Одмах је основао одбор са задатком да “размотри и препоручи начин на који ће британска морнарица осигурати снадбевање нафтом”.

Британска је присутност у Персији и у Арапском заливу, који је тада још био део Османлијског Царства, била у то време прилично ограничена. Персија није била формални део Британског Царства. Неколико је година Британија држала конзулате у Буширеу и Бандар Абасу, као и бродове своје морнарице у Персијском заливу, како се друге земље не би почеле бавити мишљу да зађу у стратешке воде које су биле тако близу најдрагоценијем британском извору пљачке – Индији. Године 1892. лорд Курзон, касније краљевски намесник за Индију, пишући о Персији, рекао је: “Давање неке луке у Персијском заливу Русији, од било које силе, сматраћу намерном увредом Великој Британији и окрутним нарушавањем статуса кво, као и изазивањем међународног рата”.

Али 1905. године Влада Њезиног величанства посредством злогласног британског “аса шпијуна” Сиднеја Рејлија прибавила је изванредно значајно искључиво право на пределима за које се тада веровало да садрже огромне нетакнуте залихе нафте на Блиском истоку. Почетком 1905. године Обавештајна служба Њезина величанства послала је Рејлија (чије је право име било Сигмунд Георгијевич Росенблум, рођен у Одеси у Русији), на задатак да од ексцентричног аустралијског геолога аматера и инжењера по имену Вилијам Нокс д’Арси изнуди права на експлоатацију минералних добара Персије.

Д’Арси, одани хршћанин који је дубоко проучавао историју, био је уверен да приче о “стубовима ватре” на светим местима старога персијског бога ватре Ормузда долазе од свештеника Зороастера који пале напхта – уље – које истиче из стена на тим посебним местима. Провео је године лутајући пределима на којима су некада били стари персијски храмови тражећи нафту. Пуно је пута путовао у Лондон како би осигурао финанцијску подршку за своја истраживања, а помоћ британских банкара је бивала све мања.

Негде 1890-их година нови је персијски краљ Реза Кан Пахлави, човек који је одлучио модернизовати подручје данас познато као Иран, посетио Д’Арсија, као инжењера који је темељито познавао Иран, и замолио га да помогне Персији у градњи железница и увођењу индустрије.

Године 1901, у знак захвалности за услуге које је пружио Персији, шах му је за награду дао “ферман”, тј. краљевску повластицу, која је Д’Арсију дала “потпуну власт и неограничену слободу, на рок од шездесет година, да по властитој вољи копа, буши и рије по персијском подземљу; као резултат његовог рада сва подземна добра која нађе, без изузетка, биће његово неотуђиво власништво”.

Д’Арси је платио износ у вредности од 20.000 долара у готовини и сагласио се да ће плаћати шаху 16% “тантијема” од продаје укупне нафте коју пронађе. Тако је тај ексцентрични Аустралијанац придобио један од највреднијих законских докумената тога времена, који је јамчио њему и “свим његовим наследницима, опуномоћеницима и пријатељима” искључиво право на експлоатацију нафтних потенцијала Персије до 1961. године. Његово се прво успешно откриће нафте догодило у области Шуштар, северно од Персијског залива.

Сидни Рејли је успео да пронађе Д’Арсија 1905. године, у тренутку кад се Д’Арси спремао, пре повратка у родну Аустралију, потписати заједнички пројекат за истраживање нафте с Французима, преко паришке банкарске групе Ротшилд.

Рејли је прерушен у свештеника и лукаво глумећи Д’Арсију јако побожног човека, наговорио Д’Арсија да своја искључива права на персијске залихе нафте препусти, уговором, једној британској компанији за коју је тврдио да је добро “хришћанско” предузеће, тј. Anglo-Persian Oil Company. Британска је влада довела шкотског финансијера Лорда Страткона, као главног деоничара компаније Англо-Персиан, а стварна је улога Владе у тој компанији затајена. Тако је Рејли осигурао Британији први велики извор нафте.