Черчил и Арапски уред

410

У марту 1921. Сир Винстон Черчил, министар спољних послова за колонијалне односе Британског краљевског величанства, позвао је 40-ак врхунских британских стручњака за Блиски исток у Каиро ради разматрања коначних политичких подела на новоосвојеним подручјима тога дела света. Од чланова тога скупа створено је Одељење за Средњи исток британског Министарства колонија (British Colonial Office Middle East Department), који је заправо наследио Арапски уред основан 1916., а на том су скупу били присутни сви врхунски британски арабисти, укључујући Черчиловог присног пријатеља Т. Е. Лоренса, Сир Персија Коха, Гертруде Бел и друге. По пројекту договореном у Каиру, Месопотамија је преименована у Ирак и дата сину хашемитског владара Хусеина ибн Алиа од Меке, Феисал бин Хусеину. Британске су краљевске ваздухопловне снаге биле стално стациониране у Бакуу, а управа је Фејсаловог Ирака стављена под стварну контролу службеника компаније Anglo-Persian Oil.

Кад је америчко Министарство спољних послова уложило службену представку у име америчког предузећа Стандард Оил, које је желело имати удела у концесијама на Средњем истоку, британски је министар спољних послова отресито одговорио, преко британског амбасадора у Вашингтону, 21. априла 1921. “да се америчким компанијама неће дати никакве концесије на британском Средњем Истоку.”

Санремски је споразум потпалио оштру битку између британских и америчких интереса за контролу светске нафте, битку која је беснела свих 1920-их година и играла одлучујућу улогу у обликовању америчких и британских дипломатских и трговинских односа према бољшевичком режиму у Совјетском Савезу у критичним првим годинама под Лењиновом влашћу и касније под Стаљиновом.

Узнемирени су се амерички нафтни и банкарски интереси бојали да је Британија била већ добрано на путу осигурања глобалног монопола над нафтом на уштрб Сједињених Држава. Детердингов је Royal Dutch Shell већ стегнуо гвоздени обруч око огромних нафтних концесија у холандској Источној Индији, у Персији, Месопотамији (Ираку) и на већини подручја Средњега истока.

Латинска је Америка тада постала поприште оштре борбе између британских и америчких интереса током 1920-их година.
Битка за контролу Мексика

Недуго након открића огромних залиха нафте у мексичком приобалном граду Тампико у Мексичком заливу 1910. године, амерички је предсједник Вилсон послао америчке трупе у Мексико. Стварни циљ није био поразити мексички режим као такав, него британске интересе који су стајали иза тога режима. Године 1912, користећи као изговор један мали инцидент у којем су амерички маринци били притворени док су били у луци Тампико, председник је Вилсон издао заповед америчкој морнаричкој флоти да заузме Вера Круз. Амерички су се маринци искрцали под паљбом и заузели мексичку царинарницу, у окршају у којему је погинуло 20 Американаца и 200 Мексиканаца.

Циљ им је био срушити режим генерала Викториана Хуерте, којег је на власт довела и финанцирала нафтна компанија Mexican Eagle Petroleum. Председник те компаније Витмен Персон, касније лорд Каудреј, био је извршилац енглеске нафтне политике, који је радио и за британску тајну службу и присно сарађивао с Детердингом и Шелом у придобијању мексичких нафтних потенцијала за британске интересе. До Вилсонове инвазије компанија Mexican Eagle успела је добити концесије за половину мексичке нафте.

С јасним изгледима за надолазећи рат с Немачком, Британија је тактично одлучила одмакнути се од Хуертова режима па је владу генерала Венустиана Каранза одмах признао, као закониту, председник Вилсон. Рокфелерова је компанија Стандард Оил снадбевала Каранзу оружјем и новцем, укључујући и 100.000 долара у готовини и велике кредите за гориво. Тако је америчка нафтна моћ отела Мексико британској нафтној сили. У то је време Тампико имао завидне изворе нафте у светским размерама, од којих је само један, Церо Азул црпео рекордних 200.000 барела нафте дневно.

Кад је потом Каранза одлучио деловати у обрану мексичких националних економских интереса, а не интереса америчких нафтних компанија, постао је мета јаке кампање у којој је Стандард Оил 1916. године финанцијски подупирао путујућег бандита Панча Вилу против Каранза.

Генерал Першинг је, управо пред амерички улазак у рат у Европи, послан с трупама у Мексико на кратак и неуспешан задатак. Како је улазак Америке у рат на страни Британије постао неизбежан, Британија и Америка узајамно су одлучиле бојкотовати Мексико под влашћу Каранза. На срећу Мексика ратне су обавезе дале Мексику предаха од англо-америчке борбе за нафту, тако да је Каранза остао председник до 1920, кад је, након Версаја, убијен.

Али је међу наслеђем које је Каранза оставио за собом био и први мексички државни Устав, донесен 1917, који је садржавао и један посебан чланак, Чланак 27, по којему је Држава имала “директно власништво над свим минералима, нафтом и свим угљеноводоницима, у чврстом, текућем или плиновитом стању”. Једини темељ на којему су странци могли добити концесије за експлоатацију нафте био је да у потпуности прихвате мексичке законе у свом пословању, без уплива страних влада. Без обзира на то, британски су и амерички интереси 1920-их година наставили оштру битку, иза кулиса, за мексичку нафту, а битка је трајала све до касних 1930-их година, кад је одлучна национализација све стране имовине од стране Карденасове владе навела британске и америчке нафтне моћнике да бојкотују Мексико следећих 40 година.

ИЗВОРВек рата
Претходни чланакЕнглеска креће у освајање нафте
Следећи чланакТајна британске контроле над нафтом