Британски адмирал види даље од уља за свеће

172

Године 1882. црни тешки муљ који данас зовемо нафтом није имао никакве тржишне вредности, осим као гориво за нове минералне уљне свеће, новост коју је у Берлину изумео немачки произвођач свећа Стохвасер. То се гориво тада звало “камено уље”, јер је цурело из стена у неким нафтним подручјима попут Титусвилеа у Пенсилванији, Бакуа у Русији или у Галицији, која је сада делом Пољске. 1870. године Џон Д. Рокфелер основао је предузеће Standard Oil Co, ради покривања тог тржишта уљних свећа и разних уљних “лекарија” у Сједињеним Државама. Мотор на унутрашње сагоревање још није био унео револуцију у светску индустрију.

Али, постојао је барем један човек који је схватио војно-стратешку важност нафте за превласт на светским морима у будућности. Почевши у септембру 1882. године, у облику јавног обраћања, британски је адмирал лорд Фишер, тада капетан Фишер, настојао доказати свима у британској Влади који су га били вољни слушати да Британија мора у своју морнаричку флоту уместо погона на угаљ увести погон на нафту. Од 1870. године руски су пароброди на Каспијском језеру користили тешко нафтно гориво које су Руси звали “мазут”. Фишер и још неколико далековидних појединаца почели су пропагирати увођење тог новог горива. Упорно је тврдио да ће погон на нафту омогућити Британији да задржи одлучујућу стратешку предност за надмоћ на мору у будућности.

Фишер је добро познавао квалитативну надмоћ нафте као горива над угљом и знао је да размишља исправно. Ратни брод с дизел мотором на нафтни погон не испушта надалеко видљив дим, док се дим с брода на угаљ види и на удаљености од 10 километара. Док је броду на угаљ потребно 4 до 9 сати да постигне пуну брзину, нафтном је мотору требало само 30 минута, а најјачу је снагу могао постићи за 5 минута. За осигурање нафтног горива за један ратни брод био је потребан рад 12 људи по 12 сати. Да би се постигла једнака енергија за брод на угаљ, био је потребан рад 500 људи по 5 дана. Да би се постигла једнака коњска снага, за брод на нафтни погон била је потребна једна трећина тежине мотора и скоро једна четвртина дневне тонаже горива, што је критичан чинилац за неку флоту, било трговачку или војну. Промер деловања флоте на нафтни погон био је до четири пута већи од промера деловања неког брода на угаљ једнаке носивости.

Али у то су време Фишера његове колеге сматрали ексцентричним сањаром.

У међувремену, 1885. године, немачки је инжењер Готлиб Даимлер изумео први у свету мотор на нафтни погон за покретање путног возила. Иако се на аутомобил све до прелаза века гледало као на играчку крајње богатих, многи су, осим адмирала Фишера и његовог круга, почели шире схваћати привредне потенцијале нафтне ере.