Англоамеричка црвена црта

460

Али, до тада је била разрешена битка англо-америчких сила за превласт на пољу светских финансија и економије. Нафтни су ратови, који су потресали свет више од једне деценије, коначно разрешени “обуставом ватре”, која је резултирала стварањем несхватљиво моћног англо-америчког нафтног картела, касније названог “Седам сестара”. Тај је мировни споразум службено постигнут 1927, у Акнакарву, шкотском дворцу Сир Хенрија Детердинга из Шела. Састали су се Џон Кедмен, представник компаније британске Владе Anglo-Persian Oil Co. (British Petroleum) и Волтер Тигл, као председник Рокфелеровог Standard Oila из Њу Џерсија (Exxon), наводно ради лова на тетребе, а уствари зато да оснују најмоћнији економски картел у модерној историји. Седам сестара је постало уствари једна институција.

Њихов је тајни савез у службеном облику изгледао као “Споразум чланица из 1928.” или “Споразум из Акнакарвија”.

Британски су се и амерички магнати договорили прихватити постојећу поделу тржишта и удела, тајно утврђивати светску картелску цену нафте и окончати деструктивну конкуренцију и рат цена последње деценије.

Њихове су владе исте те године само потврдиле тај приватни договор, који је добио име “Споразум црвене црте”. Од тога времена, уз мање прекиде, светске се залихе нафте налазе под чврстом англо-америчком хегемонијом. На сваку је претњу разбијања те хегемоније немилосрдно одговорено, као што ћемо видети касније.

Године 1927. Британија и ослабљена Француска пристале су припустити Американце на Средњи исток и у том су смислу ревидирале своје тајне споразуме из времена рата. Повучена је црвена црта од Дарданела преко Палестине до Јемена, па опет натраг према горе кроз Персијски залив, која је обухватала Турску, Сирију, Либан, Саудијску Арабију, Јордан, Ирак и Кувајт. Унутар те црте, нафтни су моћници трију земаља разрадили гвоздену поделу територија, која је углавном одржана до дана данашњега. У Ираку: компаније Anglo-Persian, Royal Dutch Shell и француска Compagnie Francaise des Petroles, којој је раније “дат” удео Дојче Банке у компанији Turkish Petroleum Gesellschaft из 1914, заједно с групацијом Рокефелер, добиле су “концесије” од Ирака за искључиву експлоатацију ирачке нафте на рок од 75 година. Кувајт је дат компанији Anglo-Persian и компанији Gulf Oil, која је припадала америчкој породица Мелон.

До 1932. године свих је седам великих компанија у англо-америчкој сфери – Esso (Standard of N. J.), Mobil (Standard of N. Y.), Gulf Oil, Texaco, Standard of California (Chevron), kao и Royal Dutch Shell и Anglo-Persian Oil Co. (British Petroleum) – припадало картелу из Акнакарвија.

Картел је потом осмислио стратегију свог односа према компанијама које нису у картелу, такозваним “аутсајдерима”. Према условима њиховог договора “подразумева се да је пожељно претворити неконтролисане нечланове у контролисане чланове; у складу с тим, куповина од стране “чланица” (тј. компанија које припадају картелу из Акнакарвија – напомена издавача) оних који су изван “чланства” мора се препоручити као допринос побољшању стабилности тржишта.” Картел је такође био приправан обрачунати се и с оним аутсајдерима који су били мање послушни, као што ћемо ускоро видети.

У нафти су се дефинитивно учврстиле тетиве англо-америчких “посебних односа”. Пут је био чист за велике нове подухвате.

ИЗВОРВек рата
Претходни чланакСтварни узроци веимарске хиперинфлације
Следећи чланакДетердингов, Монтагу Норманов и Шахтов “пројекат Хитлер”