Век рата

Шахт је сву своју енергију посветио организовању финансијске подршке за човека који је, према договору између њега и његова блиског пријатеља Нормана, гувернера Енглеске банке, био решење за немачку кризу.

Од тога времена, уз мање прекиде, светске се залихе нафте налазе под чврстом англо-америчком хегемонијом. На сваку је претњу разбијања те хегемоније немилосрдно одговорено.

Био је то план организоване пљачке од стране међународне банкарске заједнице, коју су предводили Лондон и Њујорк. Била је то голема међународна кредитна пирамида.

Британској је политици равнотеже моћи свакако ишло на руку да Француска преузме улогу казнене експедиције која ће подјармити Немачку.

Ратенау није никада одбио захтеве Лондонског ултиматума за накнаду штете. Али је настојао изнаћи практична решења да би се ти захтеви испунили.

Није ни споменута чудна подударност да се скандал појавио управо у тренутку кад су Синклер и САД успеле да добију концесију на огромна нафтна богатства Бакуа и тиме предухитрила Детердинга и Британце.

Немачка и Русија су потписале билатерални споразум по којем Русија опрашта своје ратне штете Немачкој у замену за пристанак Немачке да прода индустријску технологију Совјетском Савезу.

Године 1912, уочи Великог рата, Енглеска је контролисала само 12% светске производње нафте, путем британских компанија. Године 1925. контролисала је већину будућих светских залиха нафте.

Узнемирени су се амерички нафтни и банкарски интереси бојали да је Британија била већ добрано на путу осигурања глобалног монопола над нафтом на уштрб Сједињених Држава.

Без суделовања Америке, министри чланица Савезничког врховног већа, састали су се око појединости које ће интересе свака поједина земља добити на подручју бившег Османлијског Царства.