Uslovi za naseljavanje

63

Videli smo, ministar za agrarnu reformu doneo je 27. avgusta 1920. godine naredbu o privremenom naseljavanju dobrovoljaca “u jednu snošljiviju situaciju od ove u kojoj se sada bez zemlje i bez sredstava za život nalaze” (167, 159). Ubrzo, 24. decembra 1920, objavljena je Uredba o kolonizaciji i naseljavanju severnih krajeva, tako da se od samog početka 1921. godine moglo pristupiti obimnijoj kolonizaciji ratnih dobrovoljaca i kolonista. Uredbom je bilo predviđeno da svaki ratni dobrovoljac dobije po 5 hektara, odnosno 8 kj i 1.100 kv hv obradive zemlje. (Domaća sirotinja dobijala je jedno katastarsko jutro po odraslom članu domaćinstva, a po detetu pola jutra). U početku, ova zemlja dodeljivana je na privremeno jednogodišnje uživanje, a docnije na četiri godine. Taj rok se stalno pomicao, sve dok nije donesen Zakon o agrarnoj reformi i kolonizaciji.

Dobrovoljci su se naseljavali u vrlo teškim uslovima, pri čemu Županijski agrarni ured u Novom Sadu nije vodio nikakve zvanične evidencije o naseljeničkom stanovništvu, naročito ne o brojnosti pojedinih porodica. Država je pomagala naseljavanje dajući besplatan podvoz i prevoz pokućstva i stoke. Naredbom Ministarstva za agrarnu reformu bilo je predviđeno da će ono, Ministarstvo, snositi troškove preseljavanja privremenih kolonista, članova njihovih porodica i njihovog imetka, ako u mestu za privremeno naseljavanje ima podesnih zgrada za smeštaj kolonista. Nekoliko dana po objavljivanju ove naredbe, ministar je izdao uputstvo za njeno izvršenje. Ovo su neke od njenih najznačajnijih odredaba:
a. Naseljavaće se samo dobrovoljci koji su ratovali na Solunskom frontu, sve dok se njihov broj ne iscrpe;
b. svaki dobrovoljac dužan je da svoj borački, odnosno neborački status dokaže uverenjem Ministarstva za socijalnu politiku. Umesto formalnog uverenja bio je dovoljan kratak izveštaj tog Ministarstva s odgovorima na pitanja Ministarstva za agrarnu reformu, ili njegovih organa, o tome da li je izvesno lice dobrovoljac. Ipak, do 1. aprila 1921. godine dopušta se dobrovoljcima da se legitimišu i objavama vojnih vlasti. Posle toga roka svi dobrovoljci dužni su da pribave uverenje Ministarstva za socijalnu politiku;
v. svaki dobrovoljac dužan je uverenjem nadležnih vlasti dokazati da je po zanimanju zemljoradnik ili seoski zanatlija (167, 159).

Rešenjem ministra za agrarnu reformu od 27. septembra 1920. godine odobreno je da se žandarmima-dobrovoljcima daje zemlja u privremeni zakup i odobrava naseljavanje ako su ranije, u mestima iz kojih potiču, bili zemljoradnici koji uopšte nemaju zemlje ili je imaju nedovoljno za izdržavanje svoje i svoje porodice, ako su u stanju da dobijenu zemlju obrađuju sa članovima svoje porodice (167, 160).

Uredbom o delimičnoj eksproprijaciji zemljišta velikih poseda za javne interese, kolonizaciju i izgradnju radničkih i činovničkih stanova i vrtova, datom 12. februara 1920. godine, bilo je predviđeno da svi naseljenici koji su dobili zemlju moraju na dobijenoj potkućnici, površine oko pola jutra, sagraditi kuće u roku od tri godine posle uvođenja u posed. Ukoliko to ne učine u predviđenom roku, gube pravo vlasništva na eksproprisano zemljište, a ono se vraća na raspolaganje Ministarstvu za agrarnu reformu (167, 156-157).

(Docnije, maja 1937. godine, zbog stalnih zahteva za gradnjom kuća, ali i povremenih prigovora zbog pomerenih međa, Komisija za likvidaciju agrarne reforme za područje Dunavske banovine potrudila se da u čitavu stvar uvede administrativni red. “Prilikom rada na koloniji Stepanovićevu ustanovljeno je da pojedini interesenti ne uživaju kućne placeve… prema ranijim nadeobama i prema individualnom iskazu ove Komisije. Radi toga Komisija je prilikom svog uredovanja u opštini Stepanovićevu izvršila identifikaciju kućnih placeva… kako bi se po završetku teh- ničkog elaborata mogla doneti pravilna eksproprijaciona odluka koja će biti u skladu sa faktičnim stanjem. Na koloniji Stepanovićevo dobrovoljci uživaju kućne placeve preko svojih dobrovoljačkih-boračkih kompetencija, te su isti dužni ovo zemljište otkupiti bilo putem fakultativnog otkupa, bilo putem eksproprijacionih odluka prema Zakonu o likvidaciji agrarne reforme”).

Od 1921. do 1923. godine dobrovoljci su se uporno trudili da nabave zaprežnu stoku i poljoprivredne sprave, da zaseju svaku njivu i da ovladaju osnovnim veštinama potrebnim za obradu zemlje. Izvesnu pomoć u tom smislu pružio im je i Agrarni ured u Novom Sadu, tako što je doneo rešenje o konfiskaciji poljoprivrednog inventara zatečenog na pustarama; inventar je delom prodat dobrovoljcima a delom im je poklonjen. Do stoke za vuču teško je bilo doći. Tako, na primer, da bi se mogao kupiti par volova (za 12.000 kruna), ili par konja (za 30.000 kruna), moralo se udružiti po nekoliko dobrovoljačkih porodica. Plugove i sitniji alat dobijali su besplatno ili po minimalnoj ceni. Ovo im je omogućavalo da već 1922. godine otpočnu sa samostalnom obradom svojih parcela. U to su počela da pristižu i deca, te je trebalo i njima posvećivati dužnu pažnju. U prvo vreme, nažalost, mnoga novorođenčad naglo su umirala, jer su higijenski i svi drugi životni uslovi na pustarama bili vrlo teški. Prema uvidu Županijskog agrarnog ureda u prilike na Bođanskoj pustari i u Vajskoj, “kućevni život kolonista je dosta zanemaren, jer malo paze na čistoću i red na kolonijama, čemu su mnogo krive uprave agrarnih zajednica i slabost nadzornika kolonija, te je potrebno pozvati sreska načelstva kao policijsko-zdravstvene vlasti da prisilnim merama zavedu čistoću i red i otklone opasnost požara na kolonijama” (167, 217). Samo u jednoj bivšoj grofovoj kući stanovalo je osamnaest porodica, a od ukupno 465 stanovnika na pustari, godine 1923. mnogi su stanovali po šupama, magacinima i stajama; niko od njih nije imao više od jedne nepatosane prostorije. Usto, mlade majke, sve redom nepismene i bez one uobičajene pomoći iskusnijih žena u starom kraju, nisu se najbolje ni snalazile u odgajanju dece. Po mnogo čemu, stanje je bilo slično i na Marijinom majuru ali i na drugim brojnim dobrovoljačkim kolonijama po Banatu i Bačkoj.

Dobrovoljačke porodice smeštane su neretko i u svinjce. O tome svedoči dr Jovan Popović, sreski lekar iz Novog Sada. Dobrovoljce naseljene na Marijinom majuru, po sopstvenom kazivanju, Doktor Jova sreo je prvi put s ranog proleća 1921. godine, za vreme jedne velike snežne lapavice:

“E, takvog jednog dana stadoše pred moju kuću jedna kola. Nisu naša bačka kola. Nije ni čovek Bačvanin. A ponajmanje je bačvanska zaprega. Spregnuta je jedna kljusina s magaretom. Da pođemo! Vozimo se podosta jer je kljusina bila teška, a magare kratkih koraka. Nogu pred nogu. Kad će samo stići na »Henriku« udaljenu od sela (od Starih Šova – IP) 5 km i kad vratiti, a kod kuće ostala još masa bolesnika. Tim je bilo više vremena za razgovor. Oni su dobrovoljci, koloniste, mahom iz Like i Hercegovine. Došli su na bivše Kotekovo imanje. Tu su dobili parcele i gola kućišta. Ima nešto biroških stanova, magacina i štala. Vreme je zimsko pa im, vele, nije lako.