Услови за насељавање

64

Видели смо, министар за аграрну реформу донео је 27. августа 1920. године наредбу о привременом насељавању добровољаца “у једну сношљивију ситуацију од ове у којој се сада без земље и без средстава за живот налазе” (167, 159). Убрзо, 24. децембра 1920, објављена је Уредба о колонизацији и насељавању северних крајева, тако да се од самог почетка 1921. године могло приступити обимнијој колонизацији ратних добровољаца и колониста. Уредбом је било предвиђено да сваки ратни добровољац добије по 5 хектара, односно 8 кј и 1.100 кв хв обрадиве земље. (Домаћа сиротиња добијала је једно катастарско јутро по одраслом члану домаћинства, а по детету пола јутра). У почетку, ова земља додељивана је на привремено једногодишње уживање, а доцније на четири године. Тај рок се стално помицао, све док није донесен Закон о аграрној реформи и колонизацији.

Добровољци су се насељавали у врло тешким условима, при чему Жупанијски аграрни уред у Новом Саду није водио никакве званичне евиденције о насељеничком становништву, нарочито не о бројности појединих породица. Држава је помагала насељавање дајући бесплатан подвоз и превоз покућства и стоке. Наредбом Министарства за аграрну реформу било је предвиђено да ће оно, Министарство, сносити трошкове пресељавања привремених колониста, чланова њихових породица и њиховог иметка, ако у месту за привремено насељавање има подесних зграда за смештај колониста. Неколико дана по објављивању ове наредбе, министар је издао упутство за њено извршење. Ово су неке од њених најзначајнијих одредаба:
а. Насељаваће се само добровољци који су ратовали на Солунском фронту, све док се њихов број не исцрпе;
б. сваки добровољац дужан је да свој борачки, односно неборачки статус докаже уверењем Министарства за социјалну политику. Уместо формалног уверења био је довољан кратак извештај тог Министарства с одговорима на питања Министарства за аграрну реформу, или његових органа, о томе да ли је извесно лице добровољац. Ипак, до 1. априла 1921. године допушта се добровољцима да се легитимишу и објавама војних власти. После тога рока сви добровољци дужни су да прибаве уверење Министарства за социјалну политику;
в. сваки добровољац дужан је уверењем надлежних власти доказати да је по занимању земљорадник или сеоски занатлија (167, 159).

Решењем министра за аграрну реформу од 27. септембра 1920. године одобрено је да се жандармима-добровољцима даје земља у привремени закуп и одобрава насељавање ако су раније, у местима из којих потичу, били земљорадници који уопште немају земље или је имају недовољно за издржавање своје и своје породице, ако су у стању да добијену земљу обрађују са члановима своје породице (167, 160).

Уредбом о делимичној експропријацији земљишта великих поседа за јавне интересе, колонизацију и изградњу радничких и чиновничких станова и вртова, датом 12. фебруара 1920. године, било је предвиђено да сви насељеници који су добили земљу морају на добијеној поткућници, површине око пола јутра, саградити куће у року од три године после увођења у посед. Уколико то не учине у предвиђеном року, губе право власништва на експроприсано земљиште, а оно се враћа на располагање Министарству за аграрну реформу (167, 156-157).

(Доцније, маја 1937. године, због сталних захтева за градњом кућа, али и повремених приговора због померених међа, Комисија за ликвидацију аграрне реформе за подручје Дунавске бановине потрудила се да у читаву ствар уведе административни ред. “Приликом рада на колонији Степановићеву установљено је да поједини интересенти не уживају кућне плацеве… према ранијим надеобама и према индивидуалном исказу ове Комисије. Ради тога Комисија је приликом свог уредовања у општини Степановићеву извршила идентификацију кућних плацева… како би се по завршетку тех- ничког елабората могла донети правилна експропријациона одлука која ће бити у складу са фактичним стањем. На колонији Степановићево добровољци уживају кућне плацеве преко својих добровољачких-борачких компетенција, те су исти дужни ово земљиште откупити било путем факултативног откупа, било путем експропријационих одлука према Закону о ликвидацији аграрне реформе”).

Од 1921. до 1923. године добровољци су се упорно трудили да набаве запрежну стоку и пољопривредне справе, да засеју сваку њиву и да овладају основним вештинама потребним за обраду земље. Извесну помоћ у том смислу пружио им је и Аграрни уред у Новом Саду, тако што је донео решење о конфискацији пољопривредног инвентара затеченог на пустарама; инвентар је делом продат добровољцима а делом им је поклоњен. До стоке за вучу тешко је било доћи. Тако, на пример, да би се могао купити пар волова (за 12.000 круна), или пар коња (за 30.000 круна), морало се удружити по неколико добровољачких породица. Плугове и ситнији алат добијали су бесплатно или по минималној цени. Ово им је омогућавало да већ 1922. године отпочну са самосталном обрадом својих парцела. У то су почела да пристижу и деца, те је требало и њима посвећивати дужну пажњу. У прво време, нажалост, многа новорођенчад нагло су умирала, јер су хигијенски и сви други животни услови на пустарама били врло тешки. Према увиду Жупанијског аграрног уреда у прилике на Бођанској пустари и у Вајској, “кућевни живот колониста је доста занемарен, јер мало пазе на чистоћу и ред на колонијама, чему су много криве управе аграрних заједница и слабост надзорника колонија, те је потребно позвати среска начелства као полицијско-здравствене власти да присилним мерама заведу чистоћу и ред и отклоне опасност пожара на колонијама” (167, 217). Само у једној бившој грофовој кући становало је осамнаест породица, а од укупно 465 становника на пустари, године 1923. многи су становали по шупама, магацинима и стајама; нико од њих није имао више од једне непатосане просторије. Усто, младе мајке, све редом неписмене и без оне уобичајене помоћи искуснијих жена у старом крају, нису се најбоље ни сналазиле у одгајању деце. По много чему, стање је било слично и на Маријином мајуру али и на другим бројним добровољачким колонијама по Банату и Бачкој.

Добровољачке породице смештане су неретко и у свињце. О томе сведочи др Јован Поповић, срески лекар из Новог Сада. Добровољце насељене на Маријином мајуру, по сопственом казивању, Доктор Јова срео је први пут с раног пролећа 1921. године, за време једне велике снежне лапавице:

“Е, таквог једног дана стадоше пред моју кућу једна кола. Нису наша бачка кола. Није ни човек Бачванин. А понајмање је бачванска запрега. Спрегнута је једна кљусина с магаретом. Да пођемо! Возимо се подоста јер је кљусина била тешка, а магаре кратких корака. Ногу пред ногу. Кад ће само стићи на »Хе