Односи између насељеника и аграрне администрације нису били баш најбољи; били су понекад толико затегнути да је шеф Жупанијског аграрног уреда у Новом Саду у једном извештају од 12. октобра 1922. године добровољце оквалификовао као бунтовнике. Наиме, двадесетак дана раније дошао је из Београда добровољац Лука Богдановић, брат Душана Богдановића, правник по образовању, потоњи краљевски бележник, и добио добровољачку парцелу на Алпару. Не зна се због чега, али Богдановић је одмах дошао у сукоб с надзорником колоније; насељеници су стали на Богдановићеву страну и затражили од надзорника да напусти колонију. “Надаље сазваше збор 8. октобра свих колониста и ту закључише да се фузионирају аграрне заједнице са Марија мајура и Хенриха мајура, а да се код тога не држаху прописа трговачког закона”. Шеф Аграрног уреда захтевао је да одбори аграрних заједница поново одрже састанак а да на том састанку учествује и он. Насељеници су одбили тај предлог, тражећи да се одржи општа скупштина свих насељеника на овим четирима пустарама. Шеф Уреда одбио је њихов захтев, али је о целом сукобу одмах обавестио среског начелника у Новом Саду. У накнадном извештају Министарству аграрне реформе, он је написао и следеће:
“Пошто је познато и томе Министарству да су баш надзорници на овим колонијама врло савесни и вредни људи и да се само њима може захвалити да су ове колоније једне од најбољих у држави, то сам настојао да установим разлог зашто су сви колонисти до једног устали против ових људи и установио да се овде крије политичка позадина. Нека господа хтела би да буду посланици, а надзорници колонија припадају другој партији, па обећањима и роварењем створише и овде нека сељачка или боље рећи бољшевичка већа, који више не познају никаквих власти, нити хоће да им се покоравају, па и мени у лице рекоше да њима Жупанијски аграрни уред не импонује и да они имају већу власт која ће ово питање решити. Да се овом бољшевизму одмах стане на пут, предлажем да се коловођи Луки Богдановићу, као неземљораднику, одузме добровољачка парцела и да се његови помагачи одмах преместе на друге колоније изван Бачке, те ће одмах ред и мир на овим колонијама наступити, иначе прети погибељ да ће се и друге колоније овим заразити” (167, 198-199).
Не зна се како је цео спор окончан, али је уочљиво да су се надлежне државне (аграрне) службе више бавиле уклањањем оних који су у споровима учествовали, а мање отклањањем узрока због којих спорови избијали.
Отворене сумње. Није требало да прође много времена од доласка првих насељеника на поједине добровољачке колоније да би се у читав подухват почело отворено сумњати. Или, како то пише Застава, у свему се “поступало без плана, без љубави према Војводини и држави, без смисла за рад – и једино за страначки рачун. Тако су довели у Војводину као колонизаторе Личане. Замисао и намере су биле добре: треба помоћи Личанима, дати им земљу, – али грех је био њих насељавати у Војводини, где је земљорадња врло развијена, где треба да земљорадник има много знања, вештине и праксе, да би могао да се одржи и земљу да искористи. Личани, насељени у Војводини, нису били у стању да то изведу и зато су упропашћени и они, а и Војводина је пострадала, јер су велики комплекси земље остали необрађени, услед чега је продукција у Војводини испод сваког очекивања”.
Застава додаје да је таквих примедаба било и раније, да су стизале од стручних људи, од аграрних повереника, на пример, али да су све те “опомене биле безуспешне”. Није вредело било шта говорити, кажу, пошто је у такве ставове прво требало уверити Светозара Прибићевића и његовог брата Милана, онога који је једно време био главни агитатор за купљење српских добровољаца по Америци (168, 3. марта 1922).
Иако је радикалска Застава чврсто, доследно и упорно заступала добровољачке интересе, јер су и добровољци сматрани радикалима, не може се избећи закључак да је и она, супротстављена самосталним демократама Светозара Прибићевића, била уверена да ће Срби са западне стране, сви сврстани у Личане (као да се није знало за досељенике из других крајева), упропастити Војводину Српску. Не знамо да ли је и Васа Чубриловић позајмио Заставине тезе, или су се обоје нашли на таласу неког старијег “равничарског” идеолога, тек, и он је образлагао сличну “научну” логику за неке раније колонизације:
“Колонизација наших земаља од XV до XVIII века имала је мање-више увек привредни карактер. Планинске области динарског система дају главну масу колониста. По занимању они су претежним делом сточари. Стога, свако њихово насељавање у жупне, ратарске области, било је праћено опадањем пољопривредне производње у тим областима. Нараштаји су морали да прођу док би се ови сточари прилагодили новој средини и од сточарства прешли на ратарство. Често се дешавало да су пропадали у ратовима и болештинама пре но што су се прилагодили. На њихова места долазио је нови колониста из планина, наступао је процес новог прилагођавања, али је тиме следило и ново опадање производње у пољопривреди. Ишло је то тако вековима; овде лежи један од главних узрока заосталости цивилизације, а пре свега наше пољопривредне произ- водње, у великом делу наших земаља све до данас” (170, 799).
Дуго се међу староседеоцима “вртело” мишљење како су наши динарци “ленштине и нерадници”. Међутим, успешним развојем добровољачке колоније Степановићево, на којој су искључиво насељени динарци, таква схватања почела су да се постепено оповргавају. Прошавши обе Америке, делове Аустралије, северну и јужну Африку и скоро читаву Европу, срећући се са многим народима, ови горштаци видели су и научили како се обрађује земља на америчким фармама, како живе амерички радници у рудницима и у индустрији, како се експлоатише рад Црнаца; шта све дају колоније; како се организују штрајкови; многи од њих видели су руски “социјализам” и руску “револуцију”. И видели су, и у песму ставили, да у свету није све онако како су замишљали пре но су се тамо запутили:
“Кад сам био у родноме крају,
У ономе земаљскоме рају,
Увек ме је пуста жеља вукла
И у главу нека мис’о тукла:
Доћ’ овамо, па накопат злата,
Па се вратит’ на рођена врата.
А сад видим да сам погрешио
И планове своје помрсио.
Лепше ти је говеда чувати
И у дану једном ужинати,
Но под земљом вазда туговати”.
Све је то у великој мери утицало на развој њихове свести, све их је то очеличило у борби у којој су устрајали. Све им је то било и учитељ и путоказ у изградњи новог, сопственог добровољачког насеља на пустари Маријин Мајур, неколико година касније названој Степановићево.
Било је тако и у осталим добровољачким насеобинама.