Pravni propisi protiv dobrovoljaca

87

Gašenje naslednog reda. Kad je Ministarstvo za agrarnu reformu Kraljevine SHS, pod brojem 3843 od 24. februara 1921. godine, donelo rešenje “da se ocu ili majci, zakonitoj ženi i maloletnoj deci i zakonitim naslednicima dodeljuje zemlja poginulih dobrovoljaca, kod oca ili majke, ako su im bili ranitelji” (168, broj 54 od 11. marta 1921), teško da je ikome bilo jasno kakve će posledice ono povući za sobom. Iz svega se moglo razabrati da će pravo poginulog dobrovoljca koristiti neki od njegovih zakonitih naslenika, pre svih otac ili majka, zakonita žena i maloletna deca, a samo se moglo nagađati da će otac ili majka imati pravo da dobiju zemlju namenjenu njihovom poginulom sinu-dobrovoljcu jedino pod uslovom da ih je sin pre rata izdržavao. Pominjanje “zakonitih naslednika” moglo je značiti da će se propisi o nasleđivanju primenjivati i na dobrovoljačku zemlju.

Ali, pokazalo se da je sve to bilo samo nagađanje.

Na slučaju Milutina Joksimova Nosovića, naseljenog u Stepanovićevu, u istom domaćinstvu sa sinom, snahom i dvema unukama, može se videti da je u zakonskoj odredbi o nasleđivanju dobrovoljačke zemlje nešto nedostajalo od samog početka: posle smrti Milutinove, koji je bio udovac i nadživeo svog sina, snaha Milica, rođena Svorcan, i unuke Bosiljka i Jela ostale su bez zemlje i kuće, “iz razloga što ne ispunjavaju uslove člana 3. st. 1, 2 i 3 Zakona o dobrovoljcima, jer snaha i unuci u smislu pomenutog zakona ne mogu biti naslednici svekra, odnosno dede”; one nisu imale pravo na nasleđe, jer im je muž, odnosno otac, kao “dopušteni” naslednik, umro prerano, pre nosioca dobrovoljačkog prava. Proističe iz toga da se naslednici umrlog dobrovoljca ne mogu pozivati na svoja nasledna prava, što, nažalost, u odnosima prema dobrovoljcima nije bio izuzetak. Razlog tome bio je pomalo neobičan: građansko pravo nije se moglo primenjivati na dobrovoljačku zemlju!

Sličnu sudbinu doživela je i “dobrovoljačka kompetencija” Đorđa J. Marića iz Slipčića kod Mostara, umrlog još dok je rat trajao, na koju su se naselili njegova majka Stana, sestra Savka i braća Danilo i Lazo. U vremenu kad su se tražila nova dobrovoljačka uverenja, saznalo se da je umrla i Stana. Za administraciju bilo je sve jasno, te je rešenjem Poljoprivrednog odeljenja Banske uprave Dunavske banovine, pod III broj 13038 od 20. marta 1937. godine, korišćenje Marićeve dobrovoljačke zemlje ukinuto: “S obzirom da je posle smrti pok. dobrovoljca zemlju uživala njegova majka Stana te pošto je ona umrla to se i red nasleđivanja predviđen u čl. 3 Zakona o dobrovoljcima ugasio i braća i sestre pok. dobrovoljca nemaju prava nasledstva ove zemlje pošto je istu za života uživala pok. Stana”. Sa drukčijim rešenjem nije se ni moglo računati, jer je parcela pokojne Stane tri dana ranije, 17. marta, bila oduzeta i isparcelisana u šest novih parcela. Žalbeni postupak u vezi sa naznačenim rešenjem vođen je i 1939. godine, a okončan je tako što je Đorđeva sestra Savka “proizvedena” u agrarnog interesenta sa pravom na nadeobu zemlje u Stepanovićevu, ali ne dobrovoljačke.

Od ovih primera nije se mnogo razlikovao ni slučaj “dobrovoljačke kompetencije” Petra Teodorova Đakovića iz Novog Sada, umrlog pri kraju Svetskog rata. Pravo na korišćenje ove zemlje preuzela je Petrova majka Milica iz Novog Sada, dok je zemlju obrađivao Petrov brat Simeon. Tokom postupka za obnovu dobrovoljačkog uverenja, 1934. godine, umrla je i Milica. Simeon je posle majčine smrti zatražio da preuzme imovinu pokojnog brata, odnosno da se “utvrdi za subjekta agrarne reforme na parcelu koju je do tada” obrađivao. Odluka Komisije za agrarnu reformu bila je isključiva: “Pošto je izvidima ustanovljeno da je pok. dobrovoljac Đaković Petar umro 1918 god. na Solunskom frontu, to je zemlja dodeljena na uživanje njegovoj majci Milici, koja je umrla 1934 god. (prema izvodu iz matične knjige, umrla je 22. aprila 1936. godine – IP), to otpada nasledni red braće i sestara, te se molbi molioca ne može udovoljiti”. U skladu sa tim, zemlja je odmah oduzeta i “stavljena na raspolaganje još nepodmirenih dobrovoljaca”. Simeon se na takvu odluku žalio, ali bez “dobrovoljačkog” uspeha; njegova žalba bila je odbijena, ali mu je dat status mesnog agrarnog interesenta s osam članova porodice, na istoj parceli koju je do tada obrađivao i koja se, navodno, nije smela cepati. Ipak, 3. oktobra iste godine, Komisija za agrarnu reformu donela je odluku da se na zemlju Petra Đakovića premesti dobrovoljac Andrija Gligorov Popović iz Stepanovićeva, koji je do tada imao zemlju na tri mesta i podvodnu; Simeon je dobio Andrijinu zemlju, kao nagradu ili kaznu, ne zna se.

Testamenti bez vrednosti. Krajem 1936. godine Jovo M. Kuprešanin iz Stepanovićeva, “za svoga života još sačinio je pred javnim beležnikom Dr. Oreškovićem u Novom Sadu pravovaljanu oporuku pod br. 42/35 glasom koje je (kojom je – IP) svu svoju kako pokretnu tako i nepokretnu imovinu te eventualnu gotovinu sa potraživanjem koje se nađe u času njegove smrti ostavio u nasledstvo sa pravom vlasništva mldb. Jovanu Kuprešaninu, sinu pokojnikovog brata Milanka Kuprešanina iz Kruškovca, imenujući ga označenim testamentom svojim univerzalnim naslednikom. Istim testamentom odredio je (da) mldb. je dužan ud(ovu) doživotno odnosno do njene udaje izdržavati, i davati stan, što se ima i zemljišnoknjižno osigurati”.

Pozivajući se na propise o nasleđivanju dobrovoljačke zemlje, Komisija za agrarnu reformu nije priznala taj testament. Danilo Kuprešanin, zakonski zastupnik malodobnog Jovana, uložio je na takvu odluku barem dve žalbe, posle čega se Komisija, 10. februara 1937. godine, pod brojem 22817/36, obratila Kraljevskoj banskoj upravi sa stavom da “navodi ne mogu se supsumirati (podvesti – IP) pod propis čl. 3 Zakona o dobrovoljcima, gde je tačno određeno ko može biti naslednik dobrovoljca. Pošto je žena pokojnog Kuprešanin M. Jove ud. Antonija (rođena Kiralj, u pravoslavlju krštena Jovanka – IP) ostala u životu i utvrđena za naslednika, te se sin brata pokojnog Kuprešanin Jove ne može smatrati naslednikom na dobrovoljačku parcelu pa neka i postoji oporuka, s kojom oporukom Kuprešanin Jovo nije mogao slobodno disponirati, jer na dodeljenu parcelu još nije postao gruntovni vlasnik”. Kraljevska banska uprava delovala je brzo, rešavajući “da se žalba Kuprešanin Dana iz Stepanovićeva izjavljena protiv odluke Komisije u Novom Sadu br. 21402/36 g. kao neosnovana odbaci, a odluka Komisije kao pravilna osnaži”.

Sa gledišta Danila Kuprešanina sve to bilo je nepravilno, te se on narednih godina vrlo trudio da oteža život udovici Antoniji, toliko da su mu nadležne vlasti u nekoliko mahova pismeno zabranjivale da Antoniju ometa u korišćenju nasleđenog dobrovoljačkog poseda.