Гашење наследног реда. Кад је Министарство за аграрну реформу Краљевине СХС, под бројем 3843 од 24. фебруара 1921. године, донело решење “да се оцу или мајци, законитој жени и малолетној деци и законитим наследницима додељује земља погинулих добровољаца, код оца или мајке, ако су им били ранитељи” (168, број 54 од 11. марта 1921), тешко да је икоме било јасно какве ће последице оно повући за собом. Из свега се могло разабрати да ће право погинулог добровољца користити неки од његових законитих насленика, пре свих отац или мајка, законита жена и малолетна деца, а само се могло нагађати да ће отац или мајка имати право да добију земљу намењену њиховом погинулом сину-добровољцу једино под условом да их је син пре рата издржавао. Помињање “законитих наследника” могло је значити да ће се прописи о наслеђивању примењивати и на добровољачку земљу.
Али, показало се да је све то било само нагађање.
На случају Милутина Јоксимова Носовића, насељеног у Степановићеву, у истом домаћинству са сином, снахом и двема унукама, може се видети да је у законској одредби о наслеђивању добровољачке земље нешто недостајало од самог почетка: после смрти Милутинове, који је био удовац и надживео свог сина, снаха Милица, рођена Сворцан, и унуке Босиљка и Јела остале су без земље и куће, “из разлога што не испуњавају услове члана 3. ст. 1, 2 и 3 Закона о добровољцима, јер снаха и унуци у смислу поменутог закона не могу бити наследници свекра, односно деде”; оне нису имале право на наслеђе, јер им је муж, односно отац, као “допуштени” наследник, умро прерано, пре носиоца добровољачког права. Проистиче из тога да се наследници умрлог добровољца не могу позивати на своја наследна права, што, нажалост, у односима према добровољцима није био изузетак. Разлог томе био је помало необичан: грађанско право није се могло примењивати на добровољачку земљу!
Сличну судбину доживела је и “добровољачка компетенција” Ђорђа Ј. Марића из Слипчића код Мостара, умрлог још док је рат трајао, на коју су се населили његова мајка Стана, сестра Савка и браћа Данило и Лазо. У времену кад су се тражила нова добровољачка уверења, сазнало се да је умрла и Стана. За администрацију било је све јасно, те је решењем Пољопривредног одељења Банске управе Дунавске бановине, под III број 13038 од 20. марта 1937. године, коришћење Марићеве добровољачке земље укинуто: “С обзиром да је после смрти пок. добровољца земљу уживала његова мајка Стана те пошто је она умрла то се и ред наслеђивања предвиђен у чл. 3 Закона о добровољцима угасио и браћа и сестре пок. добровољца немају права наследства ове земље пошто је исту за живота уживала пок. Стана”. Са друкчијим решењем није се ни могло рачунати, јер је парцела покојне Стане три дана раније, 17. марта, била одузета и испарцелисана у шест нових парцела. Жалбени поступак у вези са назначеним решењем вођен је и 1939. године, а окончан је тако што је Ђорђева сестра Савка “произведена” у аграрног интересента са правом на надеобу земље у Степановићеву, али не добровољачке.
Од ових примера није се много разликовао ни случај “добровољачке компетенције” Петра Теодорова Ђаковића из Новог Сада, умрлог при крају Светског рата. Право на коришћење ове земље преузела је Петрова мајка Милица из Новог Сада, док је земљу обрађивао Петров брат Симеон. Током поступка за обнову добровољачког уверења, 1934. године, умрла је и Милица. Симеон је после мајчине смрти затражио да преузме имовину покојног брата, односно да се “утврди за субјекта аграрне реформе на парцелу коју је до тада” обрађивао. Одлука Комисије за аграрну реформу била је искључива: “Пошто је извидима установљено да је пок. добровољац Ђаковић Петар умро 1918 год. на Солунском фронту, то је земља додељена на уживање његовој мајци Милици, која је умрла 1934 год. (према изводу из матичне књиге, умрла је 22. априла 1936. године – ИП), то отпада наследни ред браће и сестара, те се молби молиоца не може удовољити”. У складу са тим, земља је одмах одузета и “стављена на располагање још неподмирених добровољаца”. Симеон се на такву одлуку жалио, али без “добровољачког” успеха; његова жалба била је одбијена, али му је дат статус месног аграрног интересента с осам чланова породице, на истој парцели коју је до тада обрађивао и која се, наводно, није смела цепати. Ипак, 3. октобра исте године, Комисија за аграрну реформу донела је одлуку да се на земљу Петра Ђаковића премести добровољац Андрија Глигоров Поповић из Степановићева, који је до тада имао земљу на три места и подводну; Симеон је добио Андријину земљу, као награду или казну, не зна се.
Тестаменти без вредности. Крајем 1936. године Јово М. Купрешанин из Степановићева, “за свога живота још сачинио је пред јавним бележником Др. Орешковићем у Новом Саду правоваљану опоруку под бр. 42/35 гласом које је (којом је – ИП) сву своју како покретну тако и непокретну имовину те евентуалну готовину са потраживањем које се нађе у часу његове смрти оставио у наследство са правом власништва млдб. Јовану Купрешанину, сину покојниковог брата Миланка Купрешанина из Крушковца, именујући га означеним тестаментом својим универзалним наследником. Истим тестаментом одредио је (да) млдб. је дужан уд(ову) доживотно односно до њене удаје издржавати, и давати стан, што се има и земљишнокњижно осигурати”.
Позивајући се на прописе о наслеђивању добровољачке земље, Комисија за аграрну реформу није признала тај тестамент. Данило Купрешанин, законски заступник малодобног Јована, уложио је на такву одлуку барем две жалбе, после чега се Комисија, 10. фебруара 1937. године, под бројем 22817/36, обратила Краљевској банској управи са ставом да “наводи не могу се супсумирати (подвести – ИП) под пропис чл. 3 Закона о добровољцима, где је тачно одређено ко може бити наследник добровољца. Пошто је жена покојног Купрешанин М. Јове уд. Антонија (рођена Кираљ, у православљу крштена Јованка – ИП) остала у животу и утврђена за наследника, те се син брата покојног Купрешанин Јове не може сматрати наследником на добровољачку парцелу па нека и постоји опорука, с којом опоруком Купрешанин Јово није могао слободно диспонирати, јер на додељену парцелу још није постао грунтовни власник”. Краљевска банска управа деловала је брзо, решавајући “да се жалба Купрешанин Дана из Степановићева изјављена против одлуке Комисије у Новом Саду бр. 21402/36 г. као неоснована одбаци, а одлука Комисије као правилна оснажи”.
Са гледишта Данила Купрешанина све то било је неправилно, те се он наредних година врло трудио да отежа живот удовици Антонији, толико да су му надлежне власти у неколико махова писмено забрањивале да Антонију омета у коришћењу наслеђеног добровољачког поседа.