Najnovije iskustvo, delom i lično

76

Pokazalo se da je najlakše bilo napisati knjigu o srpskim dobrovoljcima iz prekomorskih zemalja(130), a da je put do njenog objavljivanja vodio Sizifovim tragom. Najpre, Mihajlo Stojaković pokušao je da na finansijsku saradnju “privoli” Republički zavod za izdavanje udžbenika; poruka koju je primio na oko mesec dana pre no će umreti bila je deprimirajuća: Zavod nema nameru da se bavi izdavanjem knjige sa ratnom tematikom! Jednako nezainteresovana bila je i uprava Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912-1918, njihovih potomaka i poštovalaca iz Beograda, koja se, na jednoj sednici u Novom Sadu, u Arhivu Vojvodine, opravdala tvrdnjom da ona “za te svrhe” nema para; i inače za svoj rad dobija malo sredstava, pošto najveći deo novca iz republičkog buxeta izvlači Udruženje ratnika iz oslobodilačkih ratova od 1912. do 1920. godine čiji je predsednik “neki pukovnik Marković”. Ova izjava data je reda radi, samo da bi se tema potisla sa dnevnog reda, a pravi njen smisao može se razumeti tek iz činjenice da je, u međuvremenu, ta ista uprava izbegla da u svom Dobrovoljačkom glasniku štampa dva teksta istog autora: jedan o dobrovoljcima u Svetskom, a drugi o dobrovoljcima u Balkanskom ratu. Pokušaj da se i ono Markovićevo Udruženje navede da bude jedan od finansijera ili izdavača bio je zaludan, isto kao i slična ponuda beogradskom Društvu za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova 1912-1918. godine.

Nadu da bi ipak nešto moglo biti od knjige podgrejala je vest da je u Beogradu, u Vladi Republike Srbije, formiran Odbor za obeležavanje osamdesete godišnjice proboja Solunskog fronta (1998); na čelu tog Odbora našao se tadašnji potpredsednik Vlade Milutin Stojković, “u slobodnom vremenu” univerzitetski profesor. Znajući da bi knjiga o kojoj je reč biti jedini praktični prilog toj godišnjici, jer sve ostalo ima da se završi na svečarskim govorima, vencima, putovanjima i zdravicama, uspostavljena je telefonska veza sa potpredsednikovim kabinetom. Dan-dva kasnije preporučeno je da se zahtev “u tom smislu” uputi Ministarstvu za socijalni rad i boračka pitanja, pošto će se u vezi sa proslavom sve tamo dešavati. Ispostavilo se da je to Ministarstvo samo tehnički organizator, a da će se pare za Stojkovićev Odbor obezbeđivati preko Ministarstva kulture. Naravno, para ni tamo nije bilo, jer, kako reče jedan od ministrovih pomoćnika, nema ih ni za druge, neophodne delatnosti. Prevedeno na razumljiv jezik, to je značilo da knjiga o srpskim dobrovoljcima nije neophodna. Za svaki slučaj, pismo sa molbom za novčanu podršku knjizi upućeno je sutradan na ruke gospodina Milutina Stojkovića, potpredsednika Vlade; ostalo je bez odgovora.

Na kraju, pomoglo je nekoliko malih preduzeća, da li zbog toga što se nisu mogla braniti od nasrtaja da pomognu, da li zbog toga što su njihovi čelni ljudi imali razumevanja za brojne srpske ratne dobrovoljce koji su, sticajem raznih nesrećnih okolnosti, zalutali u novijoj istoriji sopstvenog naroda. I pomoglo je šezdesetak autorovih prijatelja, čijom je dobrotom prikupljena skoro polovina sume potrebne da se knjiga pečata.

Ni onda kad je obeležavana osamdeseta godišnjica vojničke pobede na Solunskom frontu, istini o srpskim dobrovoljcima, tim svetim srpskim ratnicima, nije se dalo da izbije na videlo. U jubilejnim septembarskim danima 1998. godine, dok se zvanična Srbija podsećala velikih srpskih (i savezničkih) pobeda na samom kraju Svetskoga rata, srpski dobrovoljci nisu pomenuti ni jednom jedinom rečju, čak ni kao “turisti u poseti” srpskom i balkanskom ratištu. Zbog toga, ostali su razočarani svi oni koji su verovali da bi neko zvaničan, makar i najstidljivije, mogao nagovestiti bar deo istine o srpskim dobrovoljcima.

A istina o njima jeste neumoljiva: u oslobodilačkim ratovima 1912–1918. godine, u sastavu srpske i crnogorske vojske učestvovalo je najmanje 321.300 dobrovoljaca: u balkanskim ratovima ne manje od 106.900 i u Svetskom ratu najmanje 214.400 dobrovoljaca. Ova druga cifra ne odstupa mnogo od one koju su hrvatske novine pominjale nepunih pet godina po svršetku Velikog rata i za koju se još tada verovalo da će je Ministarstvo za socijalnu politiku “pokriti” dobrovoljačkim uverenjima.

I, ponavljamo, u toj samo naizgled visokoj cifri nema 5.402 dobrovoljca “iz bataljona Rusa”, 306 Čeha i “Rusa poginulih na Vlasini” koje general Dušan P. Trifunović, ministar vojni, pominje u Narodnoj skupštini obrazlažući Zakon o dobrovoljcima (168, broj 261 od 14. novembra 1926). Nema u njoj ni ratnika iz takozvanog Murmanskog odreda. Nema ni onih Pomoravaca za koje jedan francuski oficir piše da je “svaki… istovremeno i nedostižni i nevidljivi vojnik”, te da se neprijatelji “u panici jedva spasavaju… od ustanika koji su se ugnezdili na liticama i koji su bili nemilosrdni”. I nema onih “oko 25.000 zarobljenika iz Italije pripravnih da stupe u dobrovoljce”, koje engleski general Planket pominje u razgovoru sa generalom D’Epereom, a koje Italijani “u manjim skupovima upotrebljavaju na raznim odsecima fronta u italijanskoj uniformi i pod njihovim zapovedništvom” ili ih razmenjuju za svoje sunarodnike u austrijskom ropstvu i šalju u čehoslovačku legiju i u rumunske “izvidničke čete” (35, 78).

Ima u svemu i nečeg utešnog. Verni poštapalici da “u svakom zlu ima i nečeg dobrog”, optimisti će reći da je mnogo i ono što se desilo; u Brozovo vreme Solunski front nije se smeo ni pomenuti, još manje da, na primer, neka visoka ličnost iz srpske politike javno skokne do Krfa.

Mada sve može ostati po starom. Iako bi se, po pretpostavci, moglo očekivati da će obnovljeno beogradsko Udruženje ratnih dobrovoljaca 1912-1918, njihovih potomaka i poštovalaca nastojati da otkloni sve nepravde nanošene srpskim dobrovoljcima tokom prethodnih decenija, i između dvaju svetskih ratova, i tokom Drugog svetskog rata, i u našem vremenu, do dana današnjeg, tako se nešto, sudeći po onome kako stvari sada stoje, neće uskoro desiti.

Najpre, Udruženje je i dalje vrlo gadljivo na oznaku srpsko; ako je između 1919. i 1941. godine srpski narod u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, docnije u Kraljevini Jugoslaviji, bio pod hrvatskom okupacijom (isto kao i u Brozovom vremenu, kad, “zahvaljujući podršci ondašnjeg predsednika Skupštine grada Beograda Branka Pešića, na Vidovdan 1969. godine dobija dozvolu za rad pod imenom »Udruženje dobrovoljaca 1912-1918«), zbog čega je reč srpsko bila omražena, sada se i dobrovoljački pokret 1912-1918, i dobrovoljačko udruženje, mogu nazvati pravim imenima: Srpski dobrovoljački pokret i Udruženje srpskih dobrovoljaca; po istom receptu po kome su dobrovoljci u Španskom građanskom ratu (iz Kraljevine Jugoslavije) bili samo i jedino španski dobrovoljci; naročito u godinama Brozove vladavine.

A potom, čelnicima istog Udruženja “ne dopada se” da broj dobrovoljaca izdignu na više od četrdesetak hiljada, koliko ih je u Udruženju bilo učlanjeno uoči Drugog svetskog rata, a ni na pamet im ne pada da se pozabave stvarnim razlozima zbog kojih je srpski dobrovoljački pokret doživeo svoju tragičnu sudbinu.