Može li se nepravda otkloniti

67

Pritisnuta velikim brojem zahteva malobrojnih preživelih (a ostarelih) srpskih dobrovoljaca, Skupština Republike Srbije donela je 26. novembra 1990. godine Zakon o prestanku važenja Zakona o postupanju sa napuštenom zemljom kolonista u Autonomnoj Kosovsko-metohijskoj oblasti (Službeni glasnik RS br. 16/90). Nešto kasnije, i ovoga puta po zahtevu preživelih dobrovoljaca, Zakonom o lik- vidaciji agrarne reforme vršene do 6. aprila 1941. godine na velikim posedima u Autonomnoj Pokrajini Vojvodini pozabavio se Ustavni sud Republike Srbije, da bi na sednici održanoj 24. septembra 1992, izrekom utvrdio da njegovi članovi 2, 3. i 4. nisu u saglasnosti s Ustavom. Obraz- loženje ove odluke, objavljene u Službenom glasniku Republike Srbije broj 81 od 13. novembra 1992. godine, glasi:

“Rešenjem Ustavnog suda broj IU-238/89 od 16. maja 1991. godine pokrenut je postupak za ocenu ustavnosti čl. 2, 3. i 4. Zakona, navedenog u izreci.

Rešenje je dostavljeno na odgovor Narodnoj skupštini u junu 1991. godine, ali odgovor nije dobijen.

U toku postupka pred Ustavnim sudom utvrđeno je sledeće:

Članom 2. Zakona predviđeno je da lica koja su u svojstvu agrarnih subjekata dobila zemlju i uvedena u posed do 6. aprila 1941. godine smatraju se vlasnicima dobijenog zemljišta, bez obzira da li je to zemljište upisano u zemljišnim knjigama na njihova imena, ako to zemljište sami obrađuju. Prema članu 3. Zakona, lica koja su do 6. aprila 1941. g. sama obrađivala dobijeno zemljište, pa su usled rata bila prinuđena da to zemljište napuste, smatraće se vlasnicima dobijenog zemljišta, ako se u roku od šest meseci po objavljivanju Zakona nasele na dobijenom zemljištu. U smislu člana 4. Zakona zemljište, koje je u zemljišnim knjigama upisano na ime Kolonizacionog fonda, smatra se vlasništvom onih agrarnih subjekata, kojima je bilo dodeljeno, ako su na tome zemljištu naseljeni i sami ga obrađuju.

S obzirom da u smislu člana 22. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije rok za usklađivanje republičkih zakona sa Ustavom Republike Srbije još nije istekao, osporeni Zakon, kao važeći, podleže oceni u odnosu na Ustav SR Srbije iz 1974. godine sa Amandmanima.

Ustavni sud je ocenio da odredbe čl. 2, 3. i 4. Zakona nisu u saglasnosti sa Ustavom iz sledećih razloga:

Osporeni Zakon utvrđuje uslove za sticanje prava svojine, ali na takav način, koji podrazumeva prestanak ranije stečenih prava na zemljištu, bilo da je to zemljište upisano u zemljišne knjige ili ne i to bez ikakve naknade.

Uslovi za sticanje prava svojine prema osporenom Zakonu su – da bivši subjekti sami obrađuju zemlju (član 2), da se u određenom roku nasele (član 3), a ako je zemljište bilo vlasništvo Kolonizacionog fonda i dodeljeno agrarnim subjektima, tada treba da su na ovom zemljištu naseljeni i sami ga obrađuju (član 4). Članom 80. Ustava SR Srbije i Amandmana XX tačka 2 zemljoradnicima je zajemčeno pravo svojine na obradivo poljoprivredno zemljište u određenoj površini. Prema Ustavu SR Srbije, svojina na poljoprivrednom zemljištu nije uslovljena time da građanin zemlju sam obrađuje, odnosno da na zemlji bude naseljen, što znači da ni u važećem zakonu takvi uslovi za sticanje prava svojine ne mogu postojati, bez obzira kada je zakon donet, što je razlog nesaglasnosti osporenog Zakona sa Ustavom.

Zakon utvrđuje uslove za sticanje prava svojine za ona lica koja su u svojstvu agrarnih subjekata dobila zemlju do 6. aprila 1941. godine, a ne razgraničava ih na one koji su do tada već stekli pravo svojine na to zemljište i na one koji nisu, što faktički znači da su osporenim odredbama ponovo određeni uslovi za sticanje prava svojine i za one koji su do 6. aprila 1941. godine bili vlasnici zemljišta koje im je dodeljeno. To takođe znači gubitak prava svojine ukoliko se ovi uslovi ne ispune i to bez ikakve naknade. Iako Zakon izričito ne predviđa i ne uređuje prestanak prava svojine na nepokretnostima, ovakvo normiranje to podrazumeva i omogućuje, čak i u odnosu na one koji su svoju zemlju napustili prinudno u ratnim okolnostima. To se odnosi i na one agrarne subjekte, koji nisu bili formalno zemljišno-knjižni vlasnici zemljišta koje im je dodeljeno do 6. aprila 1941. godine, ali su ga držali u posedu i obrađivali kao savesni držaoci i pretpostavljeni vlasnici, jer im je zemljište dodeljeno legalno, aktom državnog organa. Time su osporene zakonske odredbe u nesaglasnosti sa članom 82. Ustava SR Srbije, kojim je predviđena mogućnost oduzimanja, odnosno ograničenja prava svojine na nepokretnostima samo uz naknadu i u slučaju kada to zahteva opšti interes. Iz navedenih razloga na osnovu člana 46. tačka 1. Zakona o postupku pred Ustavnim sudom i pravnom dejstvu njegovih odluka (Službeni glasnik Republike Srbije, broj 32/91) odlučeno je kao u izreci.

Na osnovu člana 130. Ustava Republike Srbije čl. 2, 3. i 4. osporenog Zakona prestaju da važe danom objavljivanja ove Odluke u Službenom glasniku Republike Srbije”.

Kad je već pominjani Mihajlo Stojaković zatražio od Ministarstva finansija Republike Srbije da se najkasnije do 1. februara 1993. donese odgovarajući zakonski propis o vraćanju nepravedno i neustavno oduzete dobrovoljačke zemlje, bio je 10. februara iste godine obavešten o onome što je već znao: odlukom Ustavnog suda Srbije jesu stavljeni van snage članovi 2, 3. i 4. Zakona o likvidaciji agrarne reforme vršene do 6. aprila 1941, ali da “pravne posledice dejstva navedenog zakona na građane kojima je po navedenom osnovu oduzeta imovina nisu otklonjene, tako da za sada ne postoje pravne mogućnosti za povratak navedene imovine” (188, 94).

I tako, još jednom se potvrdilo, vrlo uverljivo, da zabluda o pravu nikome ne koristi.

Srpski dobrovoljci u “srpskom” Rečniku. Ako kao nesumnjivu prihvatimo formulaciju da je rečnik knjiga u kojoj su reči jednog jezika izložene azbučnim (abecednim) redom, s tumačenjima njihovih značenja ili s prevodom na strani jezik, onda nam najpoznatija takva srpska knjiga i svi njeni primeri ne ostavljaju mnogo prostora za jezičko tumačenje nekih pojava vezanih za Solunski front (63, knjiga prva 701-702; knjiga peta 916-917):

dobrovoljac, onaj koji nije obveznik nego dobrovoljno sudeluje, učestvuje u ratu; dobrovoljni učesnik u kakvoj akciji. – Otišao (u Španiju) kao dobrovoljac u republikansku vojsku. Andrić, Ivo. U Dubrovniku prikazivahu dobrovoljci drame. Šenoa, August. Bio je po struci lekar, a pedagog dobrovoljac i samouk. Bosanska Vila 1909
Izr. j e d n o g o d i š nj i – onaj koji je u Austro-Ugarskoj kao svršeni srednjoškolac služio u vojsci skraćeno vreme od godinu dana.

dobrovoljački, koji se odnosi na dobrovoljce. – Za vreme rata on je prikupio dobrovoljačku četu i hrabro se borio protiv Turaka. Domanović, Radoje. Brezovački bio je najplodniji dramatik zagrebačkog bogoslovskoga dobrovoljačkoga kazališta. Barac, Antun.

solunac i solunaš, borac sa solunskog fronta. – Znalo (se) da je Persić… toliko cenjeni solunac, u stvari bio vrdalama i zabušant. Radić, Dušan.

solunašenje, od solunašiti. Pomisli mirno, pre no što stiže da zabrani sebi to unutrašnje… solunašenje. Neka ga, neka se iživljuje. Davičo, Oskar.

solunašiti, isticati svoje zasluge u ratu. V. pr. uz solunašenje.

solunaški, koji se odnosi na solunaše. – Odlučiše se svi zajedno da žive… bez uspomena, bez solunaške bahate uobraženosti. Davičo, Oskar.