Malo jeste dobrovoljac, malo nije

57

Postupak za poništavanje dobrovoljačkog svojstva određenom dobrovoljcu bio je zakonski zasnovan i vođen je na osnovu Zakona o dobrovoljcima od 31. avgusta 1928. i njegovim iz- menama od 18. septembra 1930. godine. Ključnu tačku tog zakonskog teksta predstavljala je odredba da svi dobrovoljci moraju dokazivati svoje dobrovoljačko svojstvo tako što će od Ministarstva vojnog zatražiti novo dobrovoljačko uverenje. A u tom postupku moglo se smatrati normalnim da neki davno “potvrđeni” dobrovoljac ostane bez novog uverenja. Tako nešto desilo se i Miloradu M. Todoroviću iz Rakovca, koji je nadeljen dobrovoljačkom zemljom u Stepanovićevu. Todorović je, naime, u skladu sa navedenim Zakonom zatražio da mu se izda novo dobrovoljačko uverenje, ali je rešenjem Ministarstva Vojske i Mornarice Đ.D. br. 10540 od 22. novembra 1934. godine bio odbijen. Da li zbog toga što je već tada bio bolestan, ili zbog toga što se, nedovoljno pismen, nije mogao nagađati s administracijom, ili možda zbog oboje, Todorović je prekinuo prepisku. Nepune dve godine kasnije, 8. avgusta 1936. godine, on je umro.

Već sredinom septembra, jedan od dobrovoljaca koji je čekao na dobrovoljačku parcelu prijavio je Kraljevskoj banskoj upravi u Novom Sadu da je “nepriznati mesni dobrovoljac” Milorad Todorović umro, te je zatražio da se upražnjena parcela dodeli njemu. Postupak je tako započet, a od Todorovićevih naslednika zatraženo je da pruže dokaze o svom pravu na nasleđe. Pošto je Komisija za likvidaciju agrarne reforme već krajem aprila 1937. godine brisala Milorada Todorovića iz spiska nadeljenih, Miloradov sin Dimitrije uložio je žalbu na to rešenje. Suština njegove žalbe bila je sadržana u navodu da je Milorad Todorović “godine 1920, 6 novembra, dobio… po Ministarstvu Vojske i Mornarice odnosno Ministarstvu za Socijalnu politiku i Invalide Beograd uverenje dobrovoljačko kojim se priznaje da je moj otac dobrovoljac borac a prema spisku dobrovoljaca zavedenog pod brojem F.Đ. 11401” i da “uverenje nosi broj 50.919”. Sasvim razložno, u žalbi je postavljeno pitanje “na osnovu čega i na koji način je moj otac brisan iz spiska dobrovoljaca a i da kasnije u spiskovima dobrovoljačkim nije pronađen kod Ministarstva Vojske i Mornarice u Beogradu kada je mogao 1920 godine u spisku se pronaći da je… stvarno dobrovoljac-borac”. S tim u vezi, on traži od Komisije za likvidaciju agrarne reforme da se ona “obrati Ministarstvu i da se spisak o kojim je reč pronađe i pod tim brojem vidi tko je od dobrovoljaca upisan”.

Dotle, Komisija je obavila konsultacije sa Đeneralštabnim odeljenjem Ministarstva vojske i mornarice i od njega, pod brojem Đ.D. 2209 od 12. aprila 1937. godine, saznala ono što se i ranije znalo: “Imenovani je rešenjem ĐD br. 10540 od 22. XI. 1934. godine odbijen od dobrovoljačkog potraživanja t.j. nije priznat za dobrovoljca”. Naravno, ni rečju nije pomenut prvobitni dobrovoljački spisak.

Dalje je sve išlo po automatizmu: donesena je odluka kojom se Miloradu Todoroviću iz Rakovca oduzima “dobrovoljačko-boračka kompetencija na posedu Šenborn Palavičino u k.o. Stepanovićevo… od 8 kj.1100 kv.hv”, a on “briše… iz spiska nadeljenih dobrovoljaca iz razloga jer je umro, a njegovo dobrovoljačko svojstvo nije priznato rešenjem Ministarstva Vojske i Mornarice”. Bez ikakvog rezultata ostala je i naknadna žal- ba Miloradove udovice Ljubice; sve se završilo u okviru Kraljevske banske uprave Dunavske banovine i njene Komisije za likvidaciju agrarne reforme, pošto je 26. novembra 1937. godine toj Komisiji naloženo da “saopštite Todorović ud. Ljubici uz potpis na ovom aktu, da se odbija od njenog traženja a iz razloga, što je ovaj predmet okončan odlukom ove Uprave III Br.22575/37.g. i što je sa predmetnom agrarnom zemljom već disponirano prema odobrenju G. ministra poljoprivrede Br.39524/VIa/37. g. od 31. maja 1937.g.”

U svemu tome, za državnu administraciju bilo je sasvim nebitno što su i Milorad Todorović i njegovi naslednici svojim zahtevima prilagali dobrovoljačko uverenje iz 1920. godine. A tamo, pisalo je da Ministarstvo za socijalnu politiku i invalide, putem svog Odseka za Dobrovoljce, pod br. 50919 od 6. novembra 1920. godine, “na molbu Milorada Todorovića iz Rakovca sreza Iriškog, okruga Sremskog a na osnovu čl. 2 Uredbe o dobrovoljcima i dobrovoljačkih spiskova Ministarstva Vojnog koji se nalaze pri ovom Ministarstvu, izdaje… UVERENJE da je Milorad Todorović iz Rakovca sreza Iriškog okruga Sremskog zaista dobrovoljac prema izvešt(aju) Min(istarstva) Vojnog pod brojem F.Đ. 11401. kao dobrovoljac borac, te stoga ima pravo na koristi predviđene Uredbom o dobrovoljcima od 18 decembra 1919 god”.

Vidljivo je iz svega da ni Kraljevska banska uprava, ni Komisija za likvidaciju agrarne reforme, ni Ministarstvo vojske i mornarice, nisu vodili računa o ključnoj stvari u čitavom problemu: kako se moglo desiti da se jednom dobrovoljcu upisanom u dobrovoljački spisak u Ministarstvu vojnom izbriše dobrovoljački status i kako se moglo desiti da se dobrovoljački spiskovi iz Ministarstva vojnog izgube. Odgovor može biti samo jedan: Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, docnije Kraljevini Jugoslaviji, u kojima su odlučujuću političku ulogu preuzeli predstavnici u Svetskom ratu poraženih Hrvata i Slovenaca, naročito onih prvih, odjednom je postalo važno da srpskih dobrovoljaca bude što manje i da državne obaveze prema srpskim dobrovoljcima budu što više suzbijene. Jedan od načina da se takve nakane ostvare bio je i da se raspoloživa dokumentacija o srpskim dobrovoljcima “izgubi”. Drugog objašnjenja nema.

Prvih posleratnih godina naivno se verovalo da su svi dobrovoljački spiskovi u Ministarstvu vojnom sačuvani. “Zna se da su spiskovi dobrovoljaca, većim delom, a možda i svi, sačuvani u arhivi Ministarstva Vojnog, pa zar se onda to rešavanje nije moglo izvršiti prema tim spiskovima i onda ne bi bilo ove bruke, koja ispada danas, i uštedele bi se i one silne uvrede koje su 4-5 godina od strane nesavesnih ljudi nanošene i pojedinim dobrovoljcima i njihovoj celini… Samo Ministarstvo Vojno i Mornarice bilo je kompetentno da, prema spiskovima iz sačuvane arhive kaže ko je dobrovoljac, a trebalo je, da prizna svakog onog brata, koji je u borbi učestvovao i ranjavan bio, pa ma se kasnije što s njim dogodilo, jer što god se događalo, događalo se silom prilika, kao i istupanje iz I srpske dobrovoljačke divizije u Rusiji, a zato ne mogu snositi odgovornost sami dobrovoljci”. Zbog toga, ne treba se čuditi što je uključivanje Ministarstva socijalne politike u “izdavačku” proceduru dovelo do pitanja “zar da ratnicima i dobrovoljcima borcima oni određuju priznanje i nagrade, koji behu protiv rata, vojske i njenog naoružanja”, i zar da sudbina srpskih dobrovoljaca bude data “na rešavanje nekom mujinskom baliji i nekom Slovenačkom klerikalcu”(168, broj 270 od 24. novembra 1920).