Ко је то био против добровољаца

67

Нешто је рађено и брзо. На примеру “непризнатог” добровољца Буде Косовца из Степановићева може се пратити са коликом су ефикасношћу деловали надлежни државни органи у случајевима кад је некоме требало укинути већ стечена добровољачка права. Исто тако, Косовчева борба за остваривање добровољачког права једна је од ретких која је вођена упорно, али сасвим неравноправно; органи државне власти нису расправљали о Косовчевим разлозима и доказима, они су, и не помишљајући да у сумњу доведу решење Министарства војске и морнарице о признавању или непризнавању нечијег добровољачког права, само водили један строго наменски спор, с унапред препознатљивим решењем.

Најпре, својим дописом број 77594/VIа од 31. децембра 1935. године, Министарство пољопривреде известило је Комисију за ликвидацију аграрне реформе у Новом Саду да Буде Косовац, надељен добровољачком земљом у катастарској општини Нови Футог (којој је тада Степановићево припадало), “не признаје се више за добровољца”, пошто према решењу Министарства војске и морнарице Ђ.Д. бр. 1405/34 од 12. јула 1935. године “не испуњава услове по чл. 1. Закона о добровољцима а које је решење пресудом Државног Савета бр. 26891/35 од 3. октобра 1935. оснажено”.

Како се Косовац у међувремену жалио на дотадашњи административни поступак, Државни савет му је, “на основу својих књига и аката”, под бројем 35143/36 од 10. јануара 1936. године, издао уверење да је “поднео Државном савету тужбу за понављање спора расправљеног пресудом Државног савета” и да по њој још није донесена коначна пресуда.

Ваљда због тога, 15. јануара 1936. године председник Комисије за ликвидацију аграрне регорме затражио је од општинске управе у Степановићеву детаљан извештај о Косовчевом статусу:
1. да ли је насељен у тој општини и када, са колико чланова породице, поименично, са годинама старости и занимањем;
2. да ли Косовац има коње и земљорадничка радила, те да ли земљу обрађује сам, или је даје у аренду или наполицу;
3. шта је по занимању, да ли има кућу и на чијем плацу;
4. каквог је моралног и политичког владања и да ли је осуђиван по Закону о заштити државе.

Извештај из Степановићева био је и брз и јасан: Буде Косовац са још два члана своје породице не живи у Степановићеву него у Новом Врбасу, где је запослен као чувар железничке пруге; нема инвентар потребан за обрађивање земље; земљу му обрађује брат Дане, као наполичар; кућу на додељеној поткућници није подигао; из општине Степановићево одсутан је непрекидно од 1923. године, тако да је “нама непознато његово морално и политичко владање”.

На основу свега тога, Комисија је 29. јануара 1936. године решење “да се Косовац Николе Буда, непризнати добровољац брише из елабората надељених добровољаца… и да се ова парцела стави на расположење аграрним властима за наделу још ненадељених добровољаца”. У датом року, 8. фебруара, Косовац је поднео нову жалбу и замолио да се “мојом земљом не би диспонирало докле не добијем дефинитивну одбијеницу, пошто сам поново поднео жалбу Државном савету, у којој тражим да ми се призна добровољачко својство”. Истог дана, Комисија је од Државног савета затражила извештај о читавом предмету, а петнаестак дана касније стигао је одговор да се предмет још налази “у обради”.

Без обзира на такав став Државног савета и, чак, позивајући се на њега, Комисија је 4. марта предложила Краљевској банској управи у Новом Саду да предмет оконча: “Како је именовани одбијен од потраживања добровољачког својства од стране Министарства војске и морнарице које је оснажено, а како са поновном тужбом има намеру да одуговлачи поступак како би могао искористити парцелу и за ову годину, то предлажем да се жалба одбаци а решење ове Комисије у целости оснажи”.

Пажљиво изучавајући случај, Пољопривредно одељење Краљевске банске управе у Новом Саду, под III бројем 11858/936. од 11. марта 1936. године, оценило је да је Комисија за ликвидацију аграрне реформе “донела ожалбено решење противно прописима чл. 4 Правилника за извршење Закона о ликвидацији бр. 8850/ВИ-б/31. г. као ненадлежна, те се има у смислу прописа параграфа 135 Закона о општем управном поступку сматрати ништавим”.

Кад је већ тако, могло би се очекивати да ће предмет бити враћен Комисији да исправи своју административну грешку. Али, не! Краљевска банска управа, наводећи податке садржане у спису и додајући да “како жалиоц не тражи, а нити испуњава услове, да се на до сада уживаној парцели и подкућници утврди за колонисту са општим условима, јер није на земљу насељен, нити је сам обрађује, него је жељезнички службеник”, донело је одлуку “да се Косовац Николе Буде не утврди за аграрног субјекта као добровољац колониста на до сада уживану добровољачку парцелу бр. 554/2 у површини од 8 к.ј. 1100 кв.хв. и подкућницу к.ч.бр. 1100/149 у површини од 400 кв.хв. на поседу Марије Палавичини у порезној општини Степановићево из разлога, јер напред поменутим решењем Министарства Војске и Морнарице оснаженим пресудом Државнога Савета није признат за добровољца”.

Наравно, као и у другим случајевима “губитничких добровољаца”, ни у случају Буде Косовца нико није поставио питање, ни до тада ни касније, како се могло десити да једном издато добровољачко уверење не може бити обновљено на основу истих оних докумената које је исто то Министарство војске и морнарице користило приликом издавања првобитног уверења. А морало би се поставити питање чему је служио напор Комисије за ликвидацију аграрне реформе да сазна мноштво појединости о социјалном статусу Буде Косовца (укључујући и “морално-политичку подобност”), ако не да му се на основу чињенице да је запослен као железнички службеник и да сам не обрађује земљу, једноставно избрише добровољачки статус: не обрађује земљу и не живи од ње, а себе и своју породицу прехрањује од државне плате.

Косовац се и даље није предавао. На одлуку Краљевске банске управе он се већ 1. априла жалио Министарству пољопривреде у Београду, тврдећи да “поменута одлука не одговара закону са ових разлога:

1. Што је скроз неосновано тврђење Краљ. банске управе и ничим доказано да ја нисам подигао кућу на добивеној подкућници, пошто сам ја подигао кућу још пре неколико година и то о свом властитом трошку, без да сам тражио ма какву потпору од државе…

2. Што је на закону неоснован и тај разлог Краљ. банске управе, да ја немам потребан инвентар за обрађивање добивене земље, пошто ја стварно имам сав потребан