Drugi svetski rat i posle

65

Naknadni slom srpskih dobrovoljaca. S obzirom na zlehudu sudbinu koja ih je zadesila u novoj državi, i čije tragične posledice još nisu uspeli da otklone, Srbi imaju mnogo razloga za nezadovoljstvo političkim rezultatima svoje vojničke pobede nad Austrougarskom i njenim saveznicima. Posebno moraju biti nezadovoljni srpski dobrovoljci, kojima ne bi suđeno da istinu o sebi vide zapisanu ili čuju za života.

Ali, zato su mnogi od njih dočekali da neposredno po nemačkom napadu na Kraljevinu Jugoslaviju, aprila 1941. godine, budu prognani sa svojih dobrovoljačkih imanja.

Na početku rata. Najbrže je i “najdelotvornije” taj posao obavljen u Hrvatskoj.

Jer, u Narodnim novinama, službenom listu tek stvorene Nezavisne Države Hrvatske od 18. aprila 1941. godine, objavljeno je da da je poglavnik Ante Pavelić, u ime Hrvata koji su cele četiri ratne godine, 1914–1918, gradili svoju “ratnu” i nacionalnu politiku na ciglih hiljadu-dve dobrovoljaca hrvatske nacionalnosti, u vremenu dok je pod vojnom i ideološkom zaštitom nacističke Nemačke stvarao svoju Nezavisnu Državu Hrvatsku, doneo “Zakonsku odredbu o nekretninama t. zv. dobrovoljaca”, od svega četiri paragrafa:

Paragraf 1. Sva zemljišta, što su bila podijeljena t. zv. dobrovoljcima na području Nezavisne Države Hrvatske proglašujem današnjim danom hrvatskom narodnom imovinom. Nitko od dosadanjih vlasnika i posjednika nema pravo na bilo kakovu odštetu za tu zemlju niti za bilo što, na toj zemlji izgrađeno.
Paragraf 2. Svi su prenosi te zemlje na treće osobe, koji su uslijedili iza 1. veljače 1941. godine ili će od sad uslijeti, ništetni.
Paragraf 3. Gornje zemlje podijelit će se u vlasništvo na temelju posebnog zakona, koji će se izdati. Dotle će posebni državni organi s tom imovinom upravljati.
Paragraf 4. Ova zakonska odredba stupa na snagu danom proglašenja u »Narodnim novinama«. Provedenje ovog zakona povjerava se zapovjedniku vojske”.

Nekako istovremeno, i Madžari su započeli “dobrovoljačko čišćenje” po Baranji i Bačkoj.

Mada “jugoslovenska” istoriografija Brozove škole kazuje da su zločine u Bačkoj počinile samo i jedino madžarske vojne jedinice koje su Bačku i okupirale, Pokrajinska komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini, u svom saopštenju iz 1946. godine koje se tiče Bačke, i u kome se reč “srpski” skoro uvek zamenjuje rečju “slovenski”, piše da je “gorko, međutim, bilo razočarenje kada je fašistički nastrojen domaći živalj zauzeo neprijateljski stav prema slovenskom i jevrejskom stanovništvu onoga trenutka, čim je taj živalj došao u dodir sa okupatorima. Članovi mađarskih i nemačkih »narodnih straža« i »narodnih odbora« stavili su se otvoreno u službu okupatora kao pomagači u vršenju najsvirepijeg terora pa čak i u vršenju samih masovnih zločina ubijanja, hapšenja, mučenja i pljačkanja… Ulazak okupatorske vojske bio je naročito krvav u onim mestima, u kojima se našlo u većem broju »nemzetera«… kao pomagača okupatora i gde su se ti pomagači nedostojno držali prema svojim sugrađanima, jer su ne samo dražili i potstrekivali okupatorske vojnike, nego su ponegde i sami prednjačili u vršenju masovnih zločina nad nevinim stanovništvom” (171, 25).

Zlehudu sudbinu o kojoj govori ovaj izveštaj doživelo je i dobrovoljačko naselje Staro Đurđevo, danas u sastavu opštine Temerin:

“Ova je kolonija brojala 900 stanovnika, a od toga broja je iseljeno 873 osobe. Iseljenje je vršeno 21. aprila 1941 godine, na vaskršnji ponedeljak. Kolonisti su dobošom skupljeni na kraj sela pod izgovorom »da će dobiti dozvolu za slobodno kretanje«. Tamo su čekali od jutra do dva časa po podne u neizvesnosti, kada im je naređeno da se spreme u roku od 2 časa i tako proterani preko Novog Sada kod mesta »Zimovnik« za Srem. Tamo je njih 46 izgubilo živote.

Nekolicina kolonista, koji nisu odmah prebačeni, bili su poubijani u januarskoj raciji u godini 1942.

Okupatori ne poštedeše ni groblje. Kolonija Staro Đurđevo imala je uređeno groblje… sa 60 velikih spomenika, od prilike isto toliko manjih, i izvestan broj drvenih krstača. Okupatori su spomenike povadili i razneli, krstače pogoreli, humke poravnali, zemlju u groblju zaravnili i preorali, a oko 1000 velikih, zasađenih bagremovih stabala isekli” (171, 53).

Nije rečeno, ali je to izvesno, da okupatorski, odnosno madžarski vojnici nisu rušili i raznosili spomenike, palili krstače, preoravali groblja i sekli bagremova stabla, već su te poslove obavili isključivo madžarski susedi iz Temerina.

Sudbina dobrovoljačke kolonije Sirig bila je još crnja, što je vidljivo i iz saopštenja već pomenute Pokrajinske komisije:

“Kolonija Sirig imala je u početku rata 1.450 duša. Rasterana je već pri samom ulasku okupatora 13 aprila 1941 godine. Fašistički nastrojeno mađarsko stanovništvo iz obližnjeg sela Temerina nateralo je koloniste na »ledine« da dočekaju »oslobodioce«, a ovi su, stigavši na 169 kamiona i tenkova otvorili paklenu puščanu, mitraljesku i topovsku paljbu na skupljeno mirno stanovništvo. Strahovit pokolj i masovno ubijanje trajalo je pet minuta, a potom je nastao lov na preživele, koji su većinom pohvatani, povezani i pod oružanom pratnjom prebačeni u logore, u Pašićevo, Novi Vrbas, Topolu, Suboticu, Šarvar ili Veliku Kanjižu, a neki i u Novi Sad, od kojih su oko 180 osoba pušteni da se prebace u Srbiju. Spasli su se samo oni, koji su našli kakav zaklon ili se razbežali po okolnim salašima, na koloniju Stepanovićevo ili Staro Đurđevo” (171, 52-53).

Daćemo ovde i nekoliko pojedinosti o “bliskom susretu” siriških Srba s madžarskim zlikovcima:

“Sa posledicama madžarskog osvajačkog pohoda po Srpskoj Zemlji severno od Dunava sreli su se Stepanovićevčani istog dana kad je stradao Sirig, »jer su se videli požari sa te kolonije, čuli otuda jauci i plač. Čula se je topovska i puščana paljba, a pristizali su (otud) izmučeni i prestravljeni ranjenici… Iako su bili svesni šta ih čeka, od podivljalih zavojevača uopšte, a pogotovo, ako saznadu, da su dali sklonište izbeglicama iz Siriga, oni su ih ipak svesrdno primili i sklonili po svojim kućama, gospodarskim zgradama i tavanima i sve su poduzeli, da im olakšaju teške časove tragedije: nahranili ih, oprali rane, njegovali i lečili… u kratko: otimali ih od smrti, koja je i njima već bila za leđima«. Ukupno 177 lica iz Siriga našlo je pribežište u Stepanovićevu. Četvoro ih je podleglo ranama, a skoro sve ostale Madžari su pohvatali pri zaposedanju Stepanovićeva; odveli su ih u Pašićevo (Zmajevo) i predali prekom sudu. Samo nekolicini uspelo je da ostanu neotkriveni i da se, kasnije, sa svojim spasiocima prebace u Srem, i dalje, u zavičaj” (prema 172, 260).