Други светски рат и после

64

Накнадни слом српских добровољаца. С обзиром на злехуду судбину која их је задесила у новој држави, и чије трагичне последице још нису успели да отклоне, Срби имају много разлога за незадовољство политичким резултатима своје војничке победе над Аустроугарском и њеним савезницима. Посебно морају бити незадовољни српски добровољци, којима не би суђено да истину о себи виде записану или чују за живота.

Али, зато су многи од њих дочекали да непосредно по немачком нападу на Краљевину Југославију, априла 1941. године, буду прогнани са својих добровољачких имања.

На почетку рата. Најбрже је и “најделотворније” тај посао обављен у Хрватској.

Јер, у Народним новинама, службеном листу тек створене Независне Државе Хрватске од 18. априла 1941. године, објављено је да да је поглавник Анте Павелић, у име Хрвата који су целе четири ратне године, 1914–1918, градили своју “ратну” и националну политику на циглих хиљаду-две добровољаца хрватске националности, у времену док је под војном и идеолошком заштитом нацистичке Немачке стварао своју Независну Државу Хрватску, донео “Законску одредбу о некретнинама т. зв. добровољаца”, од свега четири параграфа:

Параграф 1. Сва земљишта, што су била подијељена т. зв. добровољцима на подручју Независне Државе Хрватске проглашујем данашњим даном хрватском народном имовином. Нитко од досадањих власника и посједника нема право на било какову одштету за ту земљу нити за било што, на тој земљи изграђено.
Параграф 2. Сви су преноси те земље на треће особе, који су услиједили иза 1. вељаче 1941. године или ће од сад услијети, ништетни.
Параграф 3. Горње земље подијелит ће се у власништво на темељу посебног закона, који ће се издати. Дотле ће посебни државни органи с том имовином управљати.
Параграф 4. Ова законска одредба ступа на снагу даном проглашења у »Народним новинама«. Проведење овог закона повјерава се заповједнику војске”.

Некако истовремено, и Маџари су започели “добровољачко чишћење” по Барањи и Бачкој.

Мада “југословенска” историографија Брозове школе казује да су злочине у Бачкој починиле само и једино маџарске војне јединице које су Бачку и окупирале, Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини, у свом саопштењу из 1946. године које се тиче Бачке, и у коме се реч “српски” скоро увек замењује речју “словенски”, пише да је “горко, међутим, било разочарење када је фашистички настројен домаћи живаљ заузео непријатељски став према словенском и јеврејском становништву онога тренутка, чим је тај живаљ дошао у додир са окупаторима. Чланови мађарских и немачких »народних стража« и »народних одбора« ставили су се отворено у службу окупатора као помагачи у вршењу најсвирепијег терора па чак и у вршењу самих масовних злочина убијања, хапшења, мучења и пљачкања… Улазак окупаторске војске био је нарочито крвав у оним местима, у којима се нашло у већем броју »немзетера«… као помагача окупатора и где су се ти помагачи недостојно држали према својим суграђанима, јер су не само дражили и потстрекивали окупаторске војнике, него су понегде и сами предњачили у вршењу масовних злочина над невиним становништвом” (171, 25).

Злехуду судбину о којој говори овај извештај доживело је и добровољачко насеље Старо Ђурђево, данас у саставу општине Темерин:

“Ова је колонија бројала 900 становника, а од тога броја је исељено 873 особе. Исељење је вршено 21. априла 1941 године, на васкршњи понедељак. Колонисти су добошом скупљени на крај села под изговором »да ће добити дозволу за слободно кретање«. Тамо су чекали од јутра до два часа по подне у неизвесности, када им је наређено да се спреме у року од 2 часа и тако протерани преко Новог Сада код места »Зимовник« за Срем. Тамо је њих 46 изгубило животе.

Неколицина колониста, који нису одмах пребачени, били су поубијани у јануарској рацији у години 1942.

Окупатори не поштедеше ни гробље. Колонија Старо Ђурђево имала је уређено гробље… са 60 великих споменика, од прилике исто толико мањих, и известан број дрвених крстача. Окупатори су споменике повадили и разнели, крстаче погорели, хумке поравнали, земљу у гробљу заравнили и преорали, а око 1000 великих, засађених багремових стабала исекли” (171, 53).

Није речено, али је то извесно, да окупаторски, односно маџарски војници нису рушили и разносили споменике, палили крстаче, преоравали гробља и секли багремова стабла, већ су те послове обавили искључиво маџарски суседи из Темерина.

Судбина добровољачке колоније Сириг била је још црња, што је видљиво и из саопштења већ поменуте Покрајинске комисије:

“Колонија Сириг имала је у почетку рата 1.450 душа. Растерана је већ при самом уласку окупатора 13 априла 1941 године. Фашистички настројено мађарско становништво из оближњег села Темерина натерало је колонисте на »ледине« да дочекају »ослободиоце«, а ови су, стигавши на 169 камиона и тенкова отворили паклену пушчану, митраљеску и топовску паљбу на скупљено мирно становништво. Страховит покољ и масовно убијање трајало је пет минута, а потом је настао лов на преживеле, који су већином похватани, повезани и под оружаном пратњом пребачени у логоре, у Пашићево, Нови Врбас, Тополу, Суботицу, Шарвар или Велику Кањижу, а неки и у Нови Сад, од којих су око 180 особа пуштени да се пребаце у Србију. Спасли су се само они, који су нашли какав заклон или се разбежали по околним салашима, на колонију Степановићево или Старо Ђурђево” (171, 52-53).

Даћемо овде и неколико појединости о “блиском сусрету” сиришких Срба с маџарским зликовцима:

“Са последицама маџарског освајачког похода по Српској Земљи северно од Дунава срели су се Степановићевчани истог дана кад је страдао Сириг, »јер су се видели пожари са те колоније, чули отуда јауци и плач. Чула се је топовска и пушчана паљба, а пристизали су (отуд) измучени и престрављени рањеници… Иако су били свесни шта их чека, од подивљалих завојевача уопште, а поготово, ако сазнаду, да су дали склониште избеглицама из Сирига, они су их ипак свесрдно примили и склонили по својим кућама, господарским зградама и таванима и све су подузели, да им олакшају тешке часове трагедије: нахранили их, опрали ране, његовали и лечили… у кратко: отимали их од смрти, која је и њима већ била за леђима«. Укупно 177 лица из Сирига нашло је прибежиште у Степановићеву. Четворо их је подлегло ранама, а скоро све остале Маџари су похватали при запоседању Степановићева; одвели су их у Пашићево (Змајево) и предали преком суду. Са