Други светски рат и после

497

Годину и по дана касније, 22. фебруара 1947, законодавац се досетио да је неки од предратних колониста могао избећи све замке управо поменутог Закона о ревизији, те је формулисао нов Закон о поступању с напуштеном земљом колониста у Аутономној Косовско-метохијској области (Службени гласник Народне Републике Србије број 9 од 28. фебруара 1947). Привидно водећи рачуна о праву, Президијум Народне скупштине НРС (Србије, дакле, не Југославије!) обзнанио је следеће:

“Колонисти и аграрни интересенти којима је додељена земља у Косовско-метохијској области пре 6. априла 1941. године а није им одузета ревизијом извршеном на основу чл. 4 и 5 Закона о ревизији додељивања земље колонистима и аграрним интересентима у Македонији и Косовско-метохијској области од 3 августа 1945 године – губе право на исту ако се до 30 септембра 1947 године не врате на своја имања и отпочну са обрадом”.

Било је то време кад је велик број некадашњих колониста и аграрних интересената био неписмен, кад су њихове могућности да сазнају шта то све пише у некаквим службеним новинама биле никакве и кад многи од њих нису ни преживели рат, тако да је овај Закон једино имао за циљ да земљу одузме и оним колонистима којима, ко зна из којих разлога, земља до тада још није била одузета.

Да се заиста смишљено радило на уништењу српског националног бића у Јужној и Старој (Правој) Србији показује и Закон о ликвидацији аграрне реформе вршене до 6. априла 1941. године на великим поседима у Аутономној Покрајини Војводини (Службени гласник НРС број 9 од 28. фебруара 1947), чији 2. и 3. члан недвосмислено констатују да је однос нове власти према колонистичком живљу у Војводини Српској био сасвим друкчији од онога који је задесио колонисте у Маћедонији и на Косову и Метохији:

“Лица која су у својству утврђених аграрних субјеката добила земљу и уведена у посед до 6 априла 1941 године сматрају се власницима добијеног земљишта, без обзира да ли је то земљиште уписано у земљишним књигама на њихова имена, ако то земљиште сами обрађују.

Лица која су до 6 априла 1941 године сама обрађивала добијено земљиште, па су услед рата била принуђена да то земљиште напусте, сматраће се власницима добијеног земљишта ако се у року од шест месеци по обнародовању овог Закона населе на добијеном земљишту”.

У условима продужене хрватске окупације српских крајева (и српског народа) у Брозовој Југославији, Министарство унутрашњих послова Федеративне Народне Републике Југославије, под Пов. ИВ бр. 11057/46 од 18. фебруара 1947. године, донео је решење, по последицама трагичније од оног Павелићевог, којим се Савезу ратних добровољаца из ослободилачких ратова 1912-1918. године забрањује рад, а имовина удружења конфискује у корист државе. Јер, званични став тек успостављене власти према добровољачкој организацији (наводно профашистичкој) принудио је добровољце да “забораве” на своје учешће у српским ослободилачким ратовима, толико да се чак и у породичним круговима добровољачко ратовање није помињало; био је то неизмерни страх од накнадне освете хрватских противника српског добровољачког покрета, и оних из Одесе, и оних из некадашњег Југословенског одбора, и, нарочито, из реда оних који су, као Јосип Броз, тадашњи неприкосновени предводник нове власти, стално имали на уму сопствена лоша искуста са српског ратишта.

Образложење овог решења гласи:

“Савез ратних добровољаца бивше кр. Југославије постојао је пре 6. IV 1941 год. и деловао на целој државној територији. Задатак Савеза је био да ради на чувању и учвршћивању народног и државног јединства, да настоји да сваки члан тачно и савесно врши своју дужност према краљу и сагласност Министра унутрашњих послова и Министра војске и морнарице, те узима учешће у свима националним манифестацијама, да сарађује са сличним покретима и националним организацијама и да свој рад и акције упућује правцем који ће најбоље користити земљи и истаћи утицај добровољаца /чл. 7 Правила/.

Савез ратних добровољаца није своју делатност ускладио са тежњама и напорима народа ФНРЈ, нити је одиграо ону улогу коју је изискивао његов положај и његов карактер. Ово се нарочито запажа у моменту непријатељске окупације као и народног устанка. Пасиван став Савеза у моменту непријатељске окупације допринео је његовој дезорганизацији и разбијању његове компактности, због чега је један део вођства и известан број истакнутијих чланова, који је и раније служио ненародним елементима, сада успео да унесе пометњу у редове својих чланова, што је несумњиво користило окупатору и његовим домаћим помагачима. Када је Југославија преживљавала најсудбоносније и најтрагичније тренутке свога постојања и када је народ дигао општи устанак, Савез као национална организација није ни тада иступио ради пружања подршке народном покрету. И док се на једној страни добијао утисак да Савез ратних добровољаца и надаље задржава пасиван став, на другој пак страни известан број лица из вођства и добар део његових чланова ступа у отворену сарадњу са непријатељем.

Познато је да се баш међу најистакнутијим члановима нашао већи број оних, који су се ставили у службу окупатора и домаћих помагача и који су починили страшне злочине према своме народу као и највећи злочин издаје отаxбине. Тако су издајници и ратни злочинци Бошко Павловић, Др. Кожуљ Марко, Олујевић Бранко, Др. Петар Зец, Јосип Худина, Милан Хорватски и др. преко квислиншких војних и политичких организација починили небројене злочине због чега су и кажњени од стране народних судова. Исти је случај и са бившим надбискупом Степинцем, који је свој издајнички рад наставио и после ослобођења пружањем потпоре крижарским и усташким бандама и злоупотребљавајући свој положај уносио пометњу и фашистичку пропаганду у кругове необавештених лица, и који је такође због ових злочина осуђен од народног суда у Загребу.

Овакав рад истакнутих чланова Савеза имао је, сасвим разумљиво, утицаја и на остале чланове, те је већи број ових приступио у разне оружане формације и учествовао у борбама против народно-ослободилачког покрета или се ставио у службу окупатора и денунцирао родољубе. Само у Народној Републици Црној Гори кажњено је преко 15 бивших чланова Савеза и то на дуже временске казне лишења слободе због сарадње са непријатељем, убијања и денунцирања припадника народно-ослободилачког покрета, пљачке, паљевине и других тешких злочина извршених над својим народом. У Босни и Херцеговини кажњени су због издаје злочинци Радић Слободан и Кан Јосип и још преко 10 других чланова Савеза који су учествовали у фашистичким, усташким и четничким одредима. Сличан је случај и са неким истакнутијим члановима који су били у заробљеништву, где су заузимали реакционаран став, па и по ослобођењу остали у иностранству повезујући се са међународном реакцијом да би и надаље радили против инререса својих народа и угледа државе.

1
2
3
4
ИЗВОРСрпски добровољачки покрет 1912-1918
Претходни чланакКо је то био против добровољаца
Следећи чланакМоже ли се неправда отклонити