Други светски рат и после

497

Како то стоји у списима већ помињане Покрајинске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини, требало је да буду протеране “све особе, које нису имале завичајно право у овим крајевима на дан 31 октобра 1918 године, а стварно се морао иселити сваки онај, који се није родио у Бачкој… од оног што је на мајчиним њедрима, пак до најодраслијег, сви су морали у депортацију… Некојим нису дозвољавали ни да се обују, него су их отерали онако босе, и голе, какве се обично сеоска деца налазе по друмовима… Одвајани су добровољци из прошлог светског рата, оптанти и »неповерљиве личности«, као и жртве месних денунцијација. Затим су их хапсили, злостављали, мучили, убијали и односили у разне покретне, сабирне, распоредне логоре и логоре за интернирање” (171, 48-49; 173). И даље: “Страдало је око 450 колониста (из Сирига, мада неки сведоци тврде да их је било преко 470, а можда и свих петсто – ИП). Незапамћен случај крволоштва помиње очевидац Латиновић Лаза, из Вајске. Крволоци су жртвама утискивали кажипрст и велики прст у носнице, а онда би им подизали главу и десном руком пресецали гркљан. На овај начин убијено је 40 особа. Извршиоци су били обучени у кожне кецеље” (171, 53), а тако опремљени сасвим је сигурно да нису припадали управо приспелој окупаторској маџарској војсци. (У дневнику Јозефа Гебелса, једног од водећих нацистичких идеолога, на 334. страни, 26. априла 1941. године записано је и следеће: “Мађари се понашају као животиње. Наши фолксдојчери радије би остали са Србима него да постану део Мађарске”).

Истог дана кад и Старо Ђурђево, принудно је исељено и Степановићево. Пут ових несрећника водио је преко Руменке, где је избегличка колона била заустављена. “Овде су на поједина кола напали мештани… и (из њих) вадили маст, сапун, одело, брашно, месо, пасуљ из кола. Окупаторски официр стајао би поред кола а не би ништа предузимао…”. Један руменачки Маџар отео је и својој кући одвезао кола на којима су биле три нејачке кћери Ристе Ковачевића, од којих је најмања била је још беба. Кад је чуо шта се догодило, Ристо је успео да се издвоји из колоне, стигне отимача и од њега једва “измоли” своју децу. Дугачка прогнаничка колона од преко двеста кола, под јаком стражом маџарских хусара, у неко доба ноћи стигла је до бегечке скеле на Дунаву, да би после детаљног претреса и одузимања свих вреднијих ствари, после поноћи била пребачена у сремско село Баноштор (према 172, 260-269). Прогнаници су потом од котарског предстојника у Сремској Митровици затражили дозволу за боравак у Срему, али предстојников одговор није остављао никакве сумње: “Ви сте протјерани из Бачке од маџарских власти силом закона, јер вам тамо није било мјесто. Своју домовину Хрватску сте прије двадесет пет година издали и отишли да се борите за краља Петра и велику Србију. У Независној Држави Хрватској за вас нема мјеста осим у логорима! Док сте читави, губите се у Србију и борите се и даље за њену величину”. Тако “поучени”, неки од ових једвапобегаваца прешли су у источни део Срема (који се налазио под немачком управом), већина у Србију, а део се запутио у завичај, у Лику или Херцеговину, у сусрет усташком ножу (116, 95).

После рата. Да би се одржао “правни континуитет” са таквом хрватском логиком, Национални комитет ослобођења Југославије (НКОЈ), чији је председник био Јосип Броз, под бројем 343 од 6. марта 1945. године, док је рат још трајао, донео је Одлуку о привременој забрани враћања колониста у њихова ранија места живљења. Не би ли се том чину дао душебрижнички карактер, јер су колонисти највећим делом били Срби, одлуку је потписао Србин, поп Влада Зечевић, повереник унутрашњих послова; текст ове одлуке, објављен у Службеном листу Демократске Федеративне Југославије (ДФЈ) број 13 од 16. марта 1945. године, гласио је:

“У последње време, без одобрења народних власти примећује се враћање и пресељавање колониста (насељеника) који су раније били насељени у Македонији, Косову, Метохији, Срему и Војводини.

Будући да се овим наноси штета самим колонистима, јер се излажу трошковима, пошто још нису створени услови за њихов повратак у ранија насеља, то с обзиром на све предње, а да би заштитио саме насељенике од непотребног пута и излишних трошкова
Решавам:
1. Привремено се не дозвољава враћање колониста у њихова ранија места живљења и нека сви остану на својим местима, с тим што ће им Народно-ослободилачки одбори указивати и даље сваку помоћ;
2. Пошто ће питање колониста бити решено посебном Уредбом, то ће бити благовремено обавештени ко ће, када и у који крај државе моћи да се пресели”.

Како пише Михајло Стојаковић, “тим актом само на Космет спречен је повратак око 12.000 домаћинстава са око 60.000 чланова – колониста, међу којима је био велики број ратних добровољаца и њихових породица. Истом Одлуком, далеко већем броју ратних добровољаца и њихових породица забрањен је повратак у Барању и Бачку” (188, 93).

Мора бити да су колонисти, највећим делом српски добровољци, на прави начин схватили смисао те одлуке, јер је (рас)поп Влада, овога пута као министар унутрашњих послова, 4. јула потписао решење (објављено у Службеном листу ДФЈ број 48 од 10. јула 1945) којим се “забрањује до даље наредбе свака продаја, куповина и задуживање пољопривредних земљишта, шума, пољопривредних зграда и објеката, који се налазе на пољопривредним газдинствима без обзира да ли су оне власништво појединаца, установа или приватних предузећа”. Онима који решење не буду поштовали, запрећено је Законом о сузбијању недопуштене шпекулације и привредне саботаже. И даље “бринући” о колонистима, већ 3. августа исте године, Председништво Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (Авној) донело је Закон о ревизији додељивања земље колонистима и аграрним интересентима у Македонији и Косовско-метохијској области (Службени лист ДФЈ број 56 од 5. августа 1945). Полазећи од става да су предратни колонисти добили земљу “као награду за услуге ненародним режимима”, нови законодавац смислио је врло једноставну законску одредбу: корисници аграрне реформе извршене пре 6. априла 1941. године на територији Маћедоније, као и насељеници на Косово и Метохију, “губе право на земљу ако им је била додељена земља приватних власника, сматрајући таквим власником сваког земљорадника који је радио своју земљу, без обзира да ли је на њу имао или није имао тапију” или је на њој радио као чивчија (кмет, беземљаш) или стални закупац, а нарочито ако је односни власник, Маћедонац или Шиптар, био политички емигрант. У новоуспостављеним “ослободилачким” односима, то је значило да је сваки Шиптар или Маћедонац, једноставном изјавом да је одузета колонистичка земља (и добровољачка, дакле) до 1918. године била његова својина, без икаквих доказа и без било каквих правних сметњи постајао власник те земље.

1
2
3
4
ИЗВОРСрпски добровољачки покрет 1912-1918
Претходни чланакКо је то био против добровољаца
Следећи чланакМоже ли се неправда отклонити