Zdesna, u topovsku kolonu!…

218

Piskala je truba, uporno, tvrdoglavo, kao da nekom tera inat. Umoran od puta, a nenaviknut na ovako rano ustajanje, teško sam se budio. Trailo se već obukao i drmao me. Vojnici su razmeštali šatore i, dok sam se digao, trubač je svirao zbor. Poslednji je stigao Tasa, vukući kraj opasača, koji nikako nije mogao da dohvati rukom iza leđa.

Odnekuda naiđe i komandir. Baterijski narednik mu iziđe na raport. Pogledao nas je komandir strogo. Zatim je opomenuo Krstu vozara da namesti pravo šajkaču, Petra nišandžiju da zakopča dugme na bluzi, Jankulja, onoga što mi je doneo odelo, da uvuče pantljike od čizama, a Tasu da zakopča čakšire.

Onda je i on održao govor i rekao da će sutra vršiti smotru komandant diviziona i puka. Logor ima da se uredi, štala očisti, topovi oribaju, konji otimare, i sto drugih naređenja, da sam se čudio otkuda mu sve to pade na pamet.

– A ti, dronjo jedan – obrati se Tasi – samo mi iziđi sutra pred komandanta takav! – Kao da se priseti: – To je bila tvoja dužnost, naredniče, da primetiš…

– Razumem! – govorio je sav crven narednik i strašno pogledao Tasu, koji sitno zatrepta očima.

Radilo se celoga dana. A sunce pripeklo, pa jara treperi dva metra od zemlje…

Zauzeti poslom, ljudi nisu ni imali vremena da misle na rat. Uostalom, bili smo daleko od granice, sa građanstvom nismo imali dodira, a služba se vršila po svima mirnodopskim pravilima i propisima. Samo onda kada su odvučene kare za popunu municije, u ovo svečano raspoloženje se uvlačila neka slutnja. Malo posle vratile su se kare i kao da stenju pod teretom šrapnela i razornih zrna. Vojnici su sa ljubopitstvom zadizali poklopce, da vide one duguljaste napravice sa jajasto zašiljenim vrhovima, fino graduirane i izreckane, kako na suncu svetlucaju.

Preko dve stotine snažnih ruku gladilo je ceo dan onaj čelik, prevlačilo preko konjskih leđa i nogu, podmazivalo kaiševe i mahalo metlama. Životinje i mrtve stvari su odisale na čistoću, ali su zato vojnici popadali od umora.

Ljudi su se umorno protezali, naročito vozari, koji dugo nisu jahali.

– Hajde, hajde, šta se vučete kao mrcine – žurio je vojnike podnarednik Živojin.

– Podnaredniče, od jahanja sam dobio rane…

– Rana na ranu, i eto ti lek… dok se razmrdaš, sve će proći. U front!

Vršio je smotru prvo narednik.

Omalen, a crven, sa razvučenim usnama kao ranfle, pa kako ih ljutito skupi javi se čitav palisad od bora, iznad kojih štrče nakostrešene retke dlake, baterijski narednik je vršio pojedinačnu smotru prizivajući sve moguće svece sa neba. A imao je dovoljno razloga: te opasač pomeren za milimetar u stranu, te čizme neočišćene, a još se malo poderale, te brnjica na pređici zarđala, te pocepani rukavi. I njegova ljutnja, da li slučajno ili namerno, tek srazmerno je rasla, da se na kraju sve sruči na Tasinu glavu – što nije obrisao žvale na ustima.

Onda je naišao potporučnik Aleksandar. Zvali su ga „Bas“. Onako visok i koščat, sa rukama u džepovima, sa raskrečenim nogama, stajao je pred strojem kao orlušina. Napućivši usne, da mu se nos izgubio među gustim, potkresanim i nakostrešenim brkovima, ošinuo je znalačkim pogledom ceo front. Onda je upravio prst na jednoga i zapitao kako se zove.

– Vučko Stojković – dreknu onaj iz stroja.

– A kome se ti obraćaš?… Onoj štali ili drvetu?… I jesi li ti vladika, ili mitropolit? – urlao je iz basa potporučnik Aleksandar, prilazeći sve bliže grešnom Vučku.

– Gospodine potporučniče, ja se zovem Vučko Stojković, redov pete baterije…

– Naravno – obrati se potporučnik naredniku – ovako je trebalo da odgovori komandantu diviziona. – Kao da je hteo reći: pa bi se sve sručilo na našu glavu.

Naredniku su poigravali muskuli na vilicama. Zatim je potporučnik naredio da se izvrši zaprezanje baterije.

– Ne sme da bude larme, vike, svaki ima ćuteći da vrši posao! – dodao je na kraju.

Zatakarali su topovi i kare koje su vojnici na rukama gurali i ravnali. U štali su zveckale alke i uzengije, čuo se potmuli bat nogu i rzanje konja. Mučili se vozari da razmrse one silne kaiševe, da pronađu kraj uzdama i zaprežnicama, gurali se između konja, onda podizali kamute, kroz koje su konji sami provlačili glave. Samo se zelenac „Eskilo“, rudni konj, uzjogunio, pa izdigao glavu i maše okolo kamuta. A podnarednik Živojin, kao za inat, komanduje da se ljudi požure i Krsta vozar, sav crven u licu, bije konja nogom u trbuh i kroz stisnute zube psuje: „Ah, kinezo, i ko te stvori!“

Onda su šestorne zaprege prilazile svojim vozovima i nastalo je zaprezanje. Najednom se poljana zacrnela od topova n konja. Sve je davalo utisak neke glomazne i teške mase, oko koje su obigravale sitne figure ljudi oblivenih znojem. A sunce zinulo…

Najzad je potporučnik komandovao da se jaše, i ljudi iziđoše kao oni pajaci iz kutija. Tada nove muke… Ravnanje, ah, to pusto ravnanje, a front ratne baterije širok kao razvučena lepeza, te nekome ispala glava, drugome leđa, onaj izleteo ceo… Konji se uznemirili. Uto naiđe i komandir na konju.

I opet komande, zatim pozdravljanje, raporti – onda ponovni pregled. Oblio je znoj i ljude i konje. Tek tada komandir dade voljno. Ali vozari nisu ravnomerno šljapnuli konje po vratu, te opet pade komanda: „mirno“, zatim „voljno“, opet „mirno“, i naposletku „voljno“.

Jedva nam malo laknu. Svi skinuli šajkače i brišu znoj. Ali ljudi su još zabrinuti i ćutljivi kao da su u iščekivanju neke nemani, jer tek sada nastaje ono što je glavno ovoga dana. Očekuje se smotra koju vrši komandant diviziona.

Naskoro se uzmuvaše oko susedne baterije. Razleže se komanda i ljudi kao da se slediše. Svi zurimo negde na desnu stranu. Samo konji mašu repovima i trupkaju nogama.

Odnekud izlete komandant diviziona, jašući na belom konju sa kusim repom. Za njim su jurili komandiri, ordonans-oficir, ađutant, masa podoficira, ordonanasa. Kopite konja su trupkale dižući oblake prašine, i cela „kavalkada“ zaustavi se tamo negde na levom krilu, kod susedne baterije.

Dugo smo čekali dok je stigao do nas.

Komandir je bledeo, crveneo, znojio se, škrgutao zubima i besno kolutao očima na vojnike koji nisu obratili pažnju na svoju spremu. A bilo je mnogo zameraka… Kaiš na opremi prevrnut. Tamo mrlja na kamutu, na koju će, razume se, da padne prašina, pa da se napravi gomilica, što će konju da stvori ranu. A rudni vozar Marjan nije obrisao konju oči, od čega ovaj može da oslepi… Živulju otpao zvrčak od mamuza, i može konju trbuh da probije… A na drugoj kari poklopac nije čvrsto zatvoren i, naravno, kada se naredi galop, ispadaće granate kao krastavci… Ona opet smrdljiva buba Stanoje, punilac na trećem topu, nakrivio šajkaču, kao da je sada došao iz kafane.

– Sitne stvari, gospodine kapetane, vrlo sitne – govorio je komandant – ali kada se naslažu, ispada planina!…

– Novi vojnici, rezervisti – pokušavao je da pravda komandir i sebe i vojnike.

– Da, ali zato imate kaplare, podnarednike, potporučnika, i opet na kraju treba sve ja da vidim – govorio je strogo komandant, otpozdravio kratko i u galopu odjurio susednoj bateriji.

Baterija se pritajila, kao da je ljudima krivo što je zbog njih komandir dobio prekor. Ili se plaše gneva komandira baterije. A komandir se odmače lagano, pa se onda okrete.
– Baterija voljno!… Vodnici, napred!

U galopu smo prišli i pozdravili.

Komandir nas je gledao mračno i strogo. Onda srdito, kroz stisnute zube, savlađujući ljutinu, progovori.