Уз брујање звона…

278

Чудне су вечери на високим планинама… Равница као да тоне у неки бездан, лагано нестаје, а над нама још увек лебди млечни одблесак већ зашлог сунца, и кроз њега жмиркајући затрепери по која звезда.

Те вечери, јула 1914, умукло је већ било и блејање оваца. Овчарски пси се разместили по околним брежуљцима, скотурени али начуљених ушију… Једино се чуо зричак и лавеж паса из долине. Овчари, увијени у јагњеће коже, спавали су по земљи. Само један стражарио је покрај ватре, која је тихо пуцкетала. А и он је дремао.

Лежао сам на покошеној папрати и кроз пукотину на кровињари посматрао једну сјајну и светлу тачку, која се померала лагано, нечујно, још мало, још мало, и звезде нестаде… Осећао се отужан мирис изгњечене папрати и чуло шушкање бубица… Склапао сам очи. Још један дубок удисај и тело као да обамре… Негде је лануо пас. Као да чујем зричка; онда је умукао, па опет затреперио његов шум, али то као да није био шум, већ звук, који се понављао правилно, одмерено, као звоно. Па да, ту је било и стадо… И кроза сан сам чуо ритмичке ударе, час слабије, час јаче, и мени се причињавало као да то звоно неко клати. Могуће, могуће… Али пси нису лајали, а планина је језовито ћутала. А звоно се и даље јогунасто клатило, и ја отворих очи.

Звони… звони… дрхтаво и тужно, однекуд из даљине, из долине, из неког села, са неке цркве. Откуда у ово глуво доба?… Придигох се. Стражар као да се прену, и погледа ме зачуђено.

– Не спава ти се?…

– Чујеш ли звоно?

Он накрену главу на једну страну. Отворених уста бленуо је у тамну ноћ. Онда се окрете мени и проговори равнодушним гласом:

– А, ко му га зна! – и слегну раменима.

Завалио сам главу на леђну торбу, ослушкујући непрестано. Помислих да је то можда обичај у овом крају. Сигурно је нека црквена свечаност, уверавао сам себе. Али тешка, злокобна слутња витлала је по души. Можда је пожар – помислих и лагано се подигох, да не бих пробудио оне поред себе.

– Чувај се паса, господине! – довикну чобанин, па се и он диже те изиђосмо заједно.

Огромни врхови оцртавали су се према звезданом небу и као џинови се надносили над црном земљом. А звоно као да је јецало. Погледах у правцу села, далеко доле, одакле су светлуцале ватрице као из каквога понора. Ипак се нешто догађало. Чобанин не умеде да ми каже да ли је то увек тако. А шта и он зна?… Као да живи на неком другом свету. Он познаје своје овце у главу, са псима разговара, по цео дан слуша мелодичне звуке меденица, и мисли ваљда да је тако и доле међу људима. Он слеже раменима и чудно му је што се ја толико узбуђујем. А и да је штогод, шта се то њега тиче. Његови пси-стражари спавају, курјаци су по јазбинама, овце његове мирују. Ван тога света, он и не познаје други. Наби кабаницу на главу и уђе у колибу, а за њим и ја.

Ћутали смо… Чобани мало говоре. Осамљени по цео дан, упућени су на себе и своје мисли. Гледају вас детињском љубопитљивошћу и пуно пута пустиће вас да прођете, а да вам не поставе ниједно питање. Отпратиће пролазника погледом, не дуго, а одмах затим окренуће леђа, па ће набити кабаницу, загледати се негде у даљину и тако ће сатима остати.

За једно кратко време звуци се нису чули… Али наскоро допреше они поново преко неме планине. Око мене сви су спавали. Чобанин је дремљиво посматрао ватру и с времена на време подстицао огањ. Цело биће његово одисало је бескрајном равнодушношћу, која је најзад прешла и на мене, и сан ме почео хватати.

Жуљала ме постеља, окретао сам се, опет сам спавао, али чини ми се непрестано у неком полубуновном стању. А ноћ је одмицала. Кад сам отворио очи, чобани су већ били устали, пси су лајали. Али нешто се догађало. Из даљине су допирали дозиви, и онда се изви само један глас:

– Е-хе-еј!

Исток се помало беласао, сјај звезда гасио, а зорњача блештала металним сјајем.

– Е-хе-еј!… Објављена мобилизација!… Покупите стадо и терајте у долину.

Чобани се згледаше, као да не схватају смисао речи и као да се питају: а зашто то? Шта су они коме учинили? Њима је тако добро овде. Саживели су се са својим стадом… природа им све даје, од људи ништа не траже. Од њих су се већ и отуђили… Ван домашаја свога погледа, они као да не знају ни за људе, ни за земљу.

– А ако непријатељ дође и покупи вам стадо? – рече неко.

Њихове очи синуше горштачком дивљином… Браниће се, браниће, до последње капи.
Потоварише чобани своје торбе, заокупише стадо и лагано, готово невољно пођоше низ планину.

А планине и појате остале су пусте…