Tamo se gine

192

Naređeno je ustajanje u jedan čas po ponoći, a pokret je zakazan za četiri časa.

Ljudi su se leno protezali i jedva vukli umorne noge. Noć je bila mirna i puna zvezda. Tišinu njenu narušavali su rzanje konja i zveket lanaca… Istok se belasao kada su poslužioci podizali šatore, a vozari natakli kamute konjima. Potom su kuvari podelili ručak i tačno u četiri časa krenuli smo.

Po utvrđenom redu izlazile su baterije na drum i gubile se u oblacima prašine.

Već smo se navikli na sve nevolje ovoga dugotrajnog marša, pa nas je počela pomalo mučiti i dosada. Čak mi se i Tanasije žali:

– Mršava posla, gospodine naredniče… Po tri sata maršujemo, dok naiđemo na selo.

Stigli smo u Lazarevac.

Opet je nastalo ravnanje šatora, topova, zatezanje konjušnica. Istina, ljudi su se na to navikli. Izvršena je podela rada i posao se brzo svršavao. Predveče pade kiša, pokupi prašinu, ali se oranica raskvasila. Umorni konji opustili vratove, a vojnici, kaljavi, zavukli se u šatore i čekaju večeru. U neko doba začu se žagor i šljapkanje po blatu. Stizali su i pešaci. Pretovareni i zamoreni napornim maršem, vojnici su se jedva kretali, vukući ogromne količine blata na cokulama.

Stražari su dremljivo bludeli u noć, a vojska spavala. Bilo je osam časova.

Oko ponoći iznenada zasvira truba „ustajanje“. Još bunovni, ljudi su se saplitali o konopce šatora i psovali. Vučku vozaru pali kamuti u blato, i on je bio očajan što ne može u mraku da ih raspremi. A nekom vozaru prvog voda ukrali ćebe, pa psuje na sav glas i preti da će lopovu koske polomiti, ako ga samo uhvati.

– Kuš!… Ni reči da nisam čuo! – zagrme iz basa potporučnik Aleksandar… Vojnici zanemeše najednom. Samo zveckaju lanci i konji ržu.

Ali tada zasvira „povečerje“. Komandir naredi da se ponovo razapnu šatori, jer je pokret odložen.

Ljudi se primiriše. Onda potporučnik Aleksandar pozva vođe odeljenja. Pred njim je škiljio fenjer. Onako visok, raskrečio Aleksandar noge, zabacio ruke na leđa, kapu nabio na desno oko i ljutito hvata zubima brk.

– Sad i nikad više! – progovori strašnim glasom. – Jeste li razumeli? – Vođe odeljenja su ćutale. – Da se ovo nije ponovilo, inače ću tebe, Trailo podnaredniče, tako namrtvo da izudaram, iako si podnarednik…

– Molim vas…

-…da ti ni Gospod Bog neće pomoći. Jesi li razumeo?

– Razumem.

Onda potporučnik Aleksandar šmrknu kroz nos, pođe dva-tri koraka, i nastavi tišim glasom:

– Vozari izmešali kamute, onome nestalo ćebe – on se okrete podnaredniku Živojinu. – Još noćas da se ćebe nađe. Gde znaš… gde znaš, i da me sutra izvestiš: gospodine potporučniče, našao sam ćebe. Jesi li razumeo?

– Razumem!

– A to je samo zato što se gospoda podnarednici prvi zavuku pod šatore i tamo smrdljaju, dok će vozari još malo da okačinju kamute na plotove… I zapamtite: još za videla da preslišate svakoga vozara da li zna gde mu je pribor. Jeste li razumeli?… Na svoje mesto!

Ovde smo predanili. Bio je četvrti avgust.

Ali istoga dana uveče oko deset časova, truba zasvira „ustajanje“, jedanput, drugi put, pa treći put, što treba da znači žurno spremanje. Ali sada se nijedan ne prevari da uzme tuđu stvar, iako se radilo po tamnoj noći, bez svetla. Baterija je bila spremna za deset minuta.

Putovali smo cele noći. Poslužioci, premoreni od duga marša i nespavanja, drže se za štitove i žmureći koračaju. Konji se neprestano sapliću, a vodnici i vođe odeljenja povremeno opominju vozare:

– Držite konje na dizginama!

S vremena na vreme daju se zastanci i ljudi posedaju. Ali odmah zadremaju i, taman glava klone na grudi, a iz daljine dopire komanda, vozari uzjahuju i jednolično kloparanje, kao udari kostiju, provlači se kroz noć.

Pred zoru naiđe neka magla i zahladne.

Seljanke i deca istrčavaju na put.

– Požurite, deco, požurite – viče jedna stara žena. – Bog vas blagoslovio!

Oko podne ugledasmo varošicu Ub. Predahnusmo, kada prednje baterije skrenuše u neko oranje.

Kako se zove ovo mesto? – zapitah u prolazu jednoga starca.

– Vučjak – i stari pođe, naprežući godine da me stigne.

– Odakle idete, deco?

Rekoh mu: iz daleka, i zategoh dizgine da se stari ne zamara.

– E! – i stari zavrte glavom. – Mnoga su čuda počinili. Ne dajte, deco, da nam dušman porobi zemlju. Ne dajte… Pratio sam sve muško iz kuće u rat, pa ako treba i ja ću! – i stari preteći diže štap, dok mu je vetar lelujao sede vlasi.

– Staraćemo se, dedo! – odgovori Petar nišandžija.

– Ni koske da im niste ostavili! – doviknu stari i, već nemoćan, zastade naslonjen na štap.

Skrenusmo i mi u onu oranicu. Začudo, topove nismo ravnali. Ali komandant je razapeo šator na najkaljavijem mestu, tačno prema sredini diviziona, kako to pravilo službe naređuje. Vozari su još vodali konje, kad ispade Tanasije i saopšti vojnicima da se sa brežuljka, gde nema žagora, čuju pucnji topova.

Sakupio se tamo narod, satima ćuti i gleda u sivi horizont slušajući potmulu tutnjavu. Taj jezivi tutanj izaziva nelagodna osećanja, čudan nemir i krvave vizije… Jer svaki taj pucanj donosi možda smrt i ljudi sada u samrtnome ropcu umiru. Svejedno, naši ili njihovi, tek ljudi su. A mi idemo baš tamo… Mučno je stanje iščekivanja. Svi su nekako setni, a oni što ostaju i nespokojni, jer ne znaju šta im donosi sutrašnji dan… Žene se krste i mole za spas svojih koji su tamo.

Sada smo pred bojištem. Ima u nama malo ljubopitstva, a i zebnje… I, slušajući potmulu grmljavinu topova, ljude obuzima pritajena drhtavica. Ali spoljni izgled je ipak bezbrižan, naoko vedar, vojnici se šale, ili se smeju samo jednim krajem usana.

Oko podne povikaše da sprovode zarobljenike i svi potrčasmo na drum.

Bilo ih je do stotinu. Postrojeni po četvorica, išli su lagano i pognute glave. Uzdignutih ramena, kao da očekuju udarac, unezvereno su pogledali oko sebe, gotovi da i pred malim detetom kleknu i mole za milost. A sprovodili su ih starci iz trećeg poziva, u gunjevima i iscepanim opancima.

– Jesu li se predali?

– Jes, kad smo ih uhvatili za gušu – odgovaraju ponosno starci.

– Koje su vere? – zapita neko od vojnika.

– Pa vidiš: švapske…

Povorka je zamicala, te se vratismo u bivak. A kada smo vodili konje na konjopoj, prolazeći kroz varoš, čujemo da su Austrijanci zauzeli Šabac; po drugima, prešli su i Drinu i velikom masom nadiru u Mačvu. Pričaju o zverstvima Mađara nad nejakim svetom, što kod ljudi izaziva gnušanje i pritajenu želju za osvetom.

Danas je naređeno da trube više ne sviraju. Neprijatelj je blizu. Sa smirajem sunca vojnici su razmeštali šatore i u prvi sumrak već su bili legli. Samo su još oficiri tiho razgovarali i zurili u mračan horizont, tamo negde prema Savi, gde su se s vremena na vreme videli kratki odblesci topovske paljbe, kao sijavice pri sušnom vremenu. Možda nam je ovo poslednja bezbrižna noć… Ko zna?

Posle ponoći čulo se kratko: „Ustaj!… Diži se!“

Svici na horizontu, tamo prema Savi, bili su sve češći. Vojnici za momenat zastanu, pogledaju na tu stranu… Onda se još žurnije prihvataju posla, i puk je za kratko vreme bio spreman za polazak.

Pešadija je već izlazila na drum i hvatala desnu stranu puta. Ljudi su potrčkavali da u mraku ne izgube vezu, a municija u fišeklijama je kloparala. Zastadosmo… Negde je zagušilo. Čujemo kako treba propustiti seljačka kola, sa izbeglicama. Vočići mile, škripe kola, i čuje se detinji plač.

Tek kada se razdanilo uočili smo koliko su ispijena lica u ljudi. Pešaci uporno klackaju sa nama, onako u grupi, ali po jedinicama. Iako su premoreni, pogled je njihov odlučan. Na zastanku izbace samo desnu nogu, presamite se preko puške i ćuteći gledaju preda se.

Zapitah jednoga zašto ne sedne.

– Teže mi je onda. Zabreknu noge, pa ni da maknem – odgovara pešak, vadeći iz marame križani duvan. Oblizujući papir, obrati se on meni: – Ama, gospodine naredniče, dokle ćemo ovako?

– Tu smo, još malo…

– Dosadi mi ovo nabijanje drumova. Vala, da se sretnemo jednom, pa dža, ili bu! – i, vadeći palidrvce, dodade: – Lako je vama, artiljercima.

– Jest, vozarima – dodaje Rajko punilac – a mi poslužioci idemo stalno peške.

– Eh – manu rukom pešak. Zatim pripali cigaretu. Onda povuče jedan dim, i gledajući žmirkavo Rajka produži: – Uhvatiš se, bato, za cevku, pa ideš i spavaš. A za šta da se uhvatim ja?… Noćas, tek oslonih se malo na fišekliju onoga Izvorca, a on se ritnu, ćaše zube da mi istera. Ni njemu nije lako.