Преко таласа крви

522

Изнад наше земунице, према звезданом небу, видела се силуета стражара осматрача. Из земунице је допирао једнолики глас телефонисте. У ово глуво доба ноћи они разговарају међу собом, да не заспе.
У близини чекао ме ордонанс са коњима. Уском путањом ишли смо у правцу ровова. На појединим местима био је пут заклоњен пободеним гранама у земљу, да би пролазници били сакривени од погледа из непријатељских ровова. Али сад је ноћ… Стрепели смо од ракетли, које осветле простор на читав километар у круг… Чули се повремено пуцњеви са истакнутих објавница.
Наскоро смо наишли на широк друм који оштрим серпентинама силази у Могленску равницу. Окренули смо уназад. Преко једне истакнуте кривине потерали смо коње касом, јер је то место изложено пешачкој ватри и дању и ноћу. Нарочито дању, када не помажу ни вештачки заклони. На томе месту је саобраћај преко дана сведен на најмању меру, тек само ако неки ордонанс изненада пројури.
На путу сретамо дугачку колону коморџија, који на коњима, или на колима, износе храну и муницију. Сви се журе да би се још пре зоре вратили у равницу. Опет се чује онај стари узвик: „Држ’ десно!“ – јер је ноћ сасвим мрачна. Нигде се унаоколо не види светла искра.
Уколико се приближавамо равници, све се разговетније чује шум тешких камиона, који довлаче муницију… А повремено севне муња и из даљине допре потмула грмљавина. Оморина је. Ваздух је загрејан и тешко се дише. При одблеску муње укажу се тренутно планински врхови, који тада изгледају још виши, некако страшни, као да прете. Хтели бисмо да пожуримо, али се бојимо сударићемо се са неким. Ордонанс је јахао поред мене и обојица смо напрезали вид. На једној окуки удари ордонанс коленом о неки сандук што је висио на самару коморџијског коња. Пошто су измењали узајамне псовке, наставили смо пут даље. Наилазимо на неке коморе украј пута. Чује се рзање коња и назире сенка стражара који дрема.
Са подножја Катунца скренули смо удесно, ка селу Доњи Пожар. Батерију ћемо сачекати, или је затећи ту, негде на путу. При одблеску муње изгледало ми као да видим неке људе. Наскоро смо чули говор.
– Је ли то батерија?
– Јест.
– Која?
– Пета.
– Где је командир?
– На челу.
Војници су полегали покрај пута. Коњи опустили вратове. У нашем ходу наилазимо наизменично на топ, онда кару, док не стигосмо на чело батерије.
Запитао сам опет за командира. Неко из мрака проговори:
– Ево га на предњаку топа.
– Господин капетан Лазар?
– Ја сам. Ко пита?
Рекао сам своје име и сјахао. Он сиђе са предњака топа и кресну електричном лампом на мене. Затворио сам очи. Он угаси лампу и стави ми руке на рамена.
– Јеси ли жив? – и потапша ме по рамену.
– Хвала богу…
– И опет ти?… Је ли, има ли горе паса?
Насмејао сам се, јер сам знао да се питање односи на онај случај у Биџа-Махали од пре три године.
– Још нисте то заборавили?
– Ах, причао сам ја многима тај случај, и слатко су ти се смејали, свеца ти детињег.
– Хоћемо ли? – запитао сам капетана Лазара да бих му одстранио мисли од тог свог непријатног случаја.
– Одмах! – он се окрете једноме војнику: – Реци потпоручнику Ћирићу да нареди покрет.
Зачу се команда:
– На своја места!… Јаши!
Командиру приведоше његовог коња.
– Је ли то „Витез“?
– Стари и верни друг. – Командир појаха. – Ми ћемо ићи на челу… Можемо.
За нама је кренула батерија.
Када смо мало одмакли, запитао сам командира како цени нашу данашњу ситуацију, и шта се ово све спрема. Он је имао више војно образовање и, знао сам још израније, његове прогнозе су увек биле тачне.
– Спрема се офанзива – командир се окрете да види има ли кога у нашој близини. Али ми смо били мало поодмакли. – Офанзива таквих размера какве досад није било на Солунском фронту.
Са своје стране чудио сам се откуда да изаберу за офанзиву баш овај, најнезгоднији терен.
– У томе и јест тежиште целе замисли. За време од две-три године ми смо енергично нападали на свима осталим деловима Солунскога фронта изузев овога, на којем треба да се обави офанзива. Може се слободно рећи да смо за све ово време седели скрштених руку. Зато су се Бугари на другим секторима утврдили, организовали своју позадину, израдили солидне комуникације и ојачали утврђења. На овом дивљем делу фронта они нам се не надају. Из тих разлога наши хоће да им приреде такозвано стратегијско изненађење.
– Шта добијамо тиме?
– Е… ако замисао успе, добијамо много. Са ових положаја силази се право у долину Кавадара. – Командир заћута и окрете се. Неко нам је прилазио. – А, ти си Ћирићу? – обрати се своме воднику. Поздравио сам се са њим. Био ми је добар друг из ђачке батерије. Капетан Лазар настави: – А тиме ће бугарско-немачки фронт бити предвојен на два дела. Разуме се… ако намера успе.
– Да ли ћемо имати довољно снаге? – пита Ћирић.
– Свратио сам данас у дивизију – командир се окрете Ћирићу: – онда када смо пролазили кроз село. Тамо сам нашао једнога свога друга са Више школе војне академије… Само, господо, ово вам саопштавам у строгом поверењу…
Нас двојица дали смо часну реч…
– Напад ће извршити шест српских дивизија и две француске. Напад се дели на главни и споредни. Главни напад на Добро Поље, овде, пред нама, извршиће три српске и једна француска дивизија. Остале три наше и једна француска извршиће демонстративни напад на својим деловима фронта…
– Тежиште напада је опет на нама, Србима! – упаде Ћирић.
– Као и увек досад на Солунском фронту допуњује командир. – Мој пријатељ показао ми је и директиву Врховне команде, која ће у току данашњег дана бити достављена свима јединицама. У њој има једно интересантно место на крају, где се вели да непријатеља треба гонити „до последњега даха људи и стоке“.
– А, богаму! – изусти Ћирић. – Само да ли ћемо имати толико моћи и снаге? Ово је већ пета година како се из дана у дан трошимо.
– Сад… учињено је све. Дознао сам да ће фронт од два километра тући пет стотина осамдесет топова свих могућих калибара. Ја сматрам, после тога напада, кота Доброга Поља смањиће се за неколико метара.
– То значи, на један топ долази простор од три и по метра… Ха!… Па људи да су мушице, нема им спаса.

1
2
3
ИЗВОРСрпска трилогија
Претходни чланакАрлета
Следећи чланакГодина хиљаду деветсто тридесет шеста