Preko Save

281

Opet sitni mirnodopski poslovi. Obuka se obavljala bez volje, jer smo stalno u iščekivanju velikih događaja. Ljudi su obuzeti inercijom pokreta, pa bi hteli da ubrzaju rešenje, jer su se svi zavaravali mišlju da rat neće dugo trajati. Ali dani prolaze, ljudi se „fronte“ i poravnavaju, truba opet neprestano doziva dežurne i po ceo dan se raportira: „Baterija je u ratnom stanju. Nema ništa novo.“

Ali dvadeset trećeg avgusta digoše nas u tri časa izjutra. U četiri časa baterija je bila spremna za polazak. Komandir navukao rukavice i čeka da preda raport komandantu.

Ni sa koje strane ne čuju se pucnji, te i ne znamo pravac marša… Dugo smo čekali. Ono ukočeno stanje pred polazak, kada se zatežu bluze i nameštaju šajkače, postepeno popušta. Oficiri susednih baterija se sakupljaju, a komandir skida rukavice i zavija cigaretu.

Već je šest časova. Vojnici sedaju… Oko sedam časova sunce poče da pali, te smo se sklanjali iza prednjaka, a malo docnije odosmo pod neka drveta.

– Je li, učitelju – pita kapetan Stanojčić narednika Milutina – ti si narodni čovek i prosvetitelj, pa ćeš znati da mi objasniš šta znači reč: konjosati!

Milutin se smeška, jer ne zna da li treba da odgovori ozbiljno, ili u šali.

– Je li?

– Kako se uzme…

– Jesi li video konja za praznim jaslima kad zažmuri i drema? Ili, brajko moj, kada se nama naredi pokret u četiri časa, a evo sad je devet časova, i mi zajedno sa ovim konjima dremamo ili konjošemo.

– Rok službe, gospodine kapetane! – dobaci narednik Milan. – Bolje biti živ, nego mrtav.

– E, e, ta je dobra… makar i konjosali! – Kapetan Stanojčić se najednom uozbilji, jer ugleda komandanta. – Na svoja mesta!

Tek oko deset časova kretosmo. Niko više i ne pita na koju ćemo stranu. Sa nama trapulja polako i pešadija u beskrajnoj koloni. Naiđosmo i na neku komoru i komordžije se sručiše sa strane puta, dok prođe artiljerija. Grešne komordžije bije dvostruki maler: stradaju od svih mogućih ubojnih zrna i svaki još kao sa nekim preziranjem izgovara reč: komordžija.

Sunce pripeklo, znoj kipti sa ljudi i stoke. Kad prolazimo kroza selo, ljudi ne mogu da se napiju vode. Bilo je to nekad kad su seljaci iznosili vino i vodu. Ali mnogo je vojske prošlo, pa je i ponestalo. A posle, postala je ova divizija i nekako ozloglašena, i narod čim sazna da mi idemo, odmah sklanja i ono malo što ima. Vojnici ipak, pronađu ponešto, sami, onako uzgred. „Sapletu“ se nekako preko plota, ili „zanemoćaju“, pa ulete u prvo dvorište. A kad izlaze, odlome čitavu granu jabuke, koliko tek da se „zakite“.

Sunce je već zalazilo kada smo naišli na selo Glušce, i usred sela dat je zastanak. Starci i žene se okupili oko topova, po kojima leži s prsta debela prašina. Devojke se presamitile preko plota i zadirkuju umorne vojnike.

– A je l, bolan, jesi l ženjen?

– Šta mi vredi, jesam, ali kao da nisam.

– A ovaj – gleda zavodnički jednu crnomanjastu potporučnik Aleksandar – veliš, dala bi.

– Ju, grdan, ko ti to reče! – i devojke se zakikotaše.

– Je li, boga ti – priđe mi jedna starica – znaš li gde je Drinska?… Eh, jadna deco. Sin mi je tamo, i ja se svako veče molim Bogu da vas sačuva – stara se zagrcnu.

Razgovaramo među sobom i pitamo se kuda ćemo sada. Još malo pa smo na kraju, Sava je blizu, a ni sa koje strane ne dopiru pucnji… Narediše da se konji nahrane. O ljudima i ne misle. Ali iskustvo poslednjih dana naučilo je vojnike da pripremaju sami rezervnu hranu. Uostalom, Mačva je bogata, a kukuruzi su sazreli, te vojnici lože vatrice i peku klipove… Nekuda odjahaše komandiri.

Suton se spušta. U toru negde bleje ovce. Umorni pešaci polegali pokraj plotova, povlače poslednji dim iz kratke cigarete na kojoj se izređalo više njih, i već se nameštaju da odspavaju.

Oko deset časova začu se odnekud ispred sela žagor i glasovi dopreše i do nas: „Diži se, ustaj.“ Bunovni ljudi tovare svoju, spremu. Pešaci se naslonili na puške i dremaju, a artiljerci posedali na lafet ili prednjak i čekaju. Začu se najzad kloparanje i, po noći, čitava reka ljudi krete u jednome pravcu. Od raskrsnice skretosmo desno… Vidi se silueta neke građevine, sigurno škole, a malo zatim zastadosmo. Čuju se glasovi: „Pešadija napred!“

Odjekuje klopot fišeklija i bat nogu…

Kada naiđe i komora, onda krete artiljerija.

– Drži desno! – čuju se uzvici i komordžije strčavaju sa strane puta, da propuste topove. Ali gube vezu, pokušavaju da se ispenju na nasip, i tada ih dočekuje psovka nekoga komandira. Preplašeni, ostaju zbijeni po strani, zverajući kroz noć ne bi li svoje negde videli.

Na istoku zaplamti horizont i uskoro, bojažljivo i lagano, kao da se prikrada, pomoli se mesec. Ružičasti sjaj obasja ravnicu i sićušne ljude koji gamižu kao crvi.

Iz pozadine dopre neki otegnut glas: „Drži desno-o! Artiljerija, drži desno!“ – A put uzan i još malo da se sručimo u jarak sa strane puta. Komandir naiđe i pita: ko se to dere. Stiže jedan ordonans i raportira:

– Gospodine kapetane, naređeno je da propustite mostovi tren.

„Mostovi tren“! – ponavljali su s čuđenjem vojnici, kao da se pitaju: šta će nam to sada! Komandir se našao u čudu, gde će sa topovima na ovom uskom putu. Onda naredi da posluga otkači zadnjake i da ih rukama gura prema jarku sa strane puta. I šest pari snažnih ruku podigoše zadnje delove topa i kara i lagano ih pomeriše, a konji se pribiše uz vrzinu. Put je bio slobodan.

Kao neke ogromne, crne i zgrčene ptičurine u noći, promicala su kola natovarena čamcima. Vojnici suvozemne vojske, nenaviknuti na ovakve prizore, načetili se pored puta i posmatraju dugačku povorku čamaca, što je lagano odmicala. A neka crna slutnja i nespokojstvo ovlada ljudima. Gospodari su oni na suvu… Ali neugodno je imati posla sa vodom… Bojažljivo se raspituju koji ume dobro da pliva… Onda ležu pored puta i zure u noć.

– Pazi, mesec! – veli jedan.

– Njega vide i u našem selu…

Odvojeni od svojih kuća, gledaju grčevito u tu jedinu vezu, i zamišljaju svoje selo obasjano mesečevim sjajem…

Mostovi tren je prošao. Kretosmo i mi lagano. Opet zastadosmo pred jednim selom. Bunovni seljaci, onako u košuljama, gledaju preko plotova. Rekoše nam da se selo zove Uzeće. Tada baš, negde desno i u daljini, odjeknuše potmulo pucnji topova. Pevci zakukurikaše. Bila je ponoć…

Maršujemo ceo dan i ovu noć. Umor je savladao ljude i na svakom zastanku ležu pokraj puta. Stalno ih opominjemo da ne zaspe. Naslonjeni na štitove, u stojećem položaju, dremali su.

Niko ne zna pravac, ni cilj ovoga napornoga marša. A maršujemo baš u pravcu Save. Blizinu njenu osećamo po svežem povetarcu. Potporučnik Aleksandar gleda kartu pri mesečevoj svetlosti i kaže da put kojim sada idemo vodi pravo na obalu… Vojnici slušaju i sumnjičavo vrte glavom. Po urođenoj selačkoj promućurnosti kao da uviđaju nemogućnost prelaza, i crne slutnje ih obuzimaju pri pomisli na vodu. Postali su tmurni i ćutljivi. Uozbiljio se čak i Tanasije.