Поднаредник Танасије

570

Једно преподне јавили су нам да је експлодирало зрно у топовској цеви брдске батерије и да су том приликом погинули поручник Бранко и још два војника. Остали војници су рањени.
У последње време ово је већ трећи случај. Послужиоци су гинули, а комисије су доносиле закључак да су оруђа дотрајала, а умногоме је крив и „ратни материјал“.
Нови заступник команданта је одредио комисију да изиђе на место где се десила експлозија, колико тек да буде испуњена и та формалност. У комисију је одредио командира једне суседне пољске батерије и мене.
Та брдска батерија налази се на оближњем сектору, у близини пешачких ровова. Да бих дошао до ње, морао сам прво сићи у равницу, и тек одатле подићи уз положај.
У равницу сам сишао раније да бих тамо обишао своје познанике по разним коморама и командама.
Сви су се они, из позадине, жалили на тежак и несносан живот, иако им је једина дужност била да по цео дан пишу писма својима. Или се од пролазника распитују да ли је ко добио извештај од куће. Из тих непотпуних и увијених извештаја наша позадина је реконструисала живот у поробљеној земљи.
Знају они да се у околини Чачка девојке удају, а да су се Аустријанци размилели по земљи и кувају пекмез. Да су неки сељаци из околине Горњег Милановца убијени, јер су „умрли као Деспић“. А тај Деспић био је у предратној Србији хајдук, па су га стрељали… Аустријанци интернирају грађане у масама, јер су „многи отпутовали у Бодљикаву бању на одмор“. Народ у земљи гладује: „Ми смо сити и задовољни, само нам се провиде уши од зиме“. Али се они ипак надају и верују да ћемо се вратити, пошто су „деца Вера и Нада у одличном здрављу“… Бугари су почели да регрутују наше младиће, али они беже из војске. И један од тих пише: „Захваљујући нашем дичном цару Фердинанду, обукли су нам униформе и извукли из наших загушљивих кућа. Нама је сада добро, јер нам се дала прилика да се надишемо шумског, ђурђевданског ваздуха.“
Али коморџијама, нарочито оним ожењеним, најтеже пада што је нека: „Госпа Милка постала велика фрајла и отворила радњу у својој спаваћој соби. Посао јој одлично иде.“ А они знају да крв није вода… А овај се рат, као за инат, одужио унедоглед.
– Знаш… жена је ка мазга – објашњава чича Данило, резервни капетан. – Усићи се наједном. Море бијеш је, море милујеш, море мазиш… Аја!… Пође мазга кад њој „ћорне“ на памет. Ми, грешници, изгибосмо овде да бисмо их ослободили. А оне, како су ћуркасте, могу још и да помисле како ми намерно нећемо да се вратимо…
– Море, Дачо, брате слатки – вели му његов вршњак, обвезник чиновничког реда ко ће још наше бабе да гледа.
– Море Ђуро, да ја теби кажем… Не ратују старци већ деца од двадесет година… А ти не бирају. Кад сам био арслан од двадесет година, ја сам прво налетео на једну бабу.
– А то ли тебе мучи! – заграјаше остали и почеше да задиркују чича Данила.
Било је прошло подне те се дигох. При поласку сазнао сам још од коморџија како се на нашем фронту нешто припрема. Довлаче се тешки енглески топови. Команданти се често састају. Сигурно се спрема нека офанзива. Зато коморџије купују конзерве и пуне своје сандуке, како би понели својима, кад се врате у земљу.
Долина је пламсала од жеге и силне јаре. Поља су као спржена. Око мене лете ројеви мува. Шлем на глави постао је врео те сам га скинуо, а главу увезао марамом.
Једва сам једном подишао под планину и тада осетих мало свежину.
У почетку су Бугари гађали равницу и нико живи није смео да се појави преко дана. Али сада је и њима ваљда додијало. Или им је понестало муниције. Тек коморџије промичу, а и ја срећно стигох у подножје. Код једне коморе оставио сам свога коња, и пошао пешице.
Осматрам стене и чукаре које су се натквесиле једна изнад друге, као да ће свакога часа пасти. А чак горе, под врхом, налазе се наши. Бугари су испод оних облака.
Сваки је камен требало освајати и гинути. Сетио сам се тада нечијих речи: „Нема страшније клетве него ако мајка каже своме детету: дабогда био пешак!“ Ја се љутим и протестујем што морам да се пењем по већ утапканим стазама. А они су за све време јуришали на бајонет. То ми је, ипак, као нека утеха у овој мојој муци, те сам мало примирен кренуо пешке уз планину.
Некада сам се верао по планинама из професионалне радозналости. Али сам још отада запамтио да је моје интересовање за природу било у обрнутој сразмери према висини. Што више, то мање… А поготову сада када знам да куршуми звижде на све стране. Нарочито при врху.
Посматрао сам ову планину са стране и из даљине, па ми је изгледала уједначена, као да су њене падине биле исклесане. Али сада, изблиза, видим исконску пустош. Разбацано стење и разривене падине. Читаве реке осулина пуних каме ња које се непрестано осипа. Све је дивље и гломазно. Или се то мени само чини, пошто су у страха велике очи. На ма ком месту био, стално гледам како се помаљају ћувици и понеки крајичак од непријатељских ровова. Иако знам да су још прилично далеко, ипак ми је неугодно, исто онако као када човек види неку дугачку неотровну змију. Однекуда звизну куршум. Застао сам. Колико да се снађем. Главно је да се чувам од оних изнад моје главе. А ровови су још далеко, испод оних облака.
Наишао сам на неке заклоне. Познаје се да су копани на брзу руку. Свуда наоколо налазиле су се испаљене чауре. У тим рововима лежали су сигурно наши пешаци. Мало више изнад, на једно педесет метара даљине пружала се друга линија. Тамо су били Бугари. Отуда су тукли наше у теме. А ови овде морали су сви да изгину. Тада ми изненада падоше на памет речи које сам некада слушао:
„У рату наступа прво пешадија. За њом артиљерија. Онда се ређају штабови дивизије, армије, Врховне команде. Најзад иду лиферанти и забушанти. Када се закључи мир, падне команда: налево-круг! И они који су били на крају сада су први, а ови мали пешаци, ако су још у животу, остају последњи.“
Мало даље видим огромну рупу, а наоколо поломљено дрвеће. Онда парчад од граната. А тамо у трњу пробијен шлем. Затим пребијена пушка… Међу оним камењем лежи човечја нога, али само гола кост, која се помаљала из једне потковане цокуле.
Чуо сам неки жагор и наскоро наишао на коњушницу брдске батерије. Војници су заравнили земљу иза једне огромне стене. На задњим ивицама побили диреке, а преко њих и оне стене положили греде, изнад којих су набацали земљу. Мало ниже налазе се земунице, као курјачке рупе, где спавају војници.
Било ми је наређено да овде сачекам командира пољске батерије.
Прича ми поднаредник о експлозији онога топа. Граната се распрсла у самој топовској цеви. До војника нема кривице. А и да је има, они су мртви.
Наишао је командир пољске батерије. Поздравили смо се срдачно, јер се одавно нисмо видели. Из разговора са њим сазнао сам да ће на фронт наше дивизије бити довучено двадесет нових батерија. Командир закључује да ће се на овоме делу фронта извести један од најглавнијих напада.

1
2
3
ИЗВОРСрпска трилогија
Претходни чланакНа леђима јежа
Следећи чланакПтичице небесне