Док киша једноставно и сањиво удара о шаторска крила, поручник Лука и потпоручник Војин се препиру, да ли се грчке цигарете зову: „Варка“ или „Бапка“.
На улазу се појави капетан Душан.
– Побратиме, направи ми места и поручи кафу. – Онда викну: – Исајло!
– Пази, бре, немој само да ми додирнеш кров, јер одмах добије кијавицу и почиње да капље – опомињао га Војин.
На улазу се појави посилни Исајло.
– Исак, скувај кафу! – рече Лука.
– Нема више, господин поручник.
– Хајде, пронађи!
– Разумем!
– Пази га, види га – обрати се нама Душан. – Јаој, јагуридо. Научио си га да каже: „Нема, господин поручник“.
– Па јест, ви замишљате да на овој мојој маслини рађа кафа… и као у кавану, хајд да навратимо. За десет дана потрошио сам килограм кафе.
– Благо теби, побратиме. Код мене у онај поток неће нико да наврати…
– И шта велиш… хајд да се помучимо узбрдо до Луке, добро, добро, постараћемо се, када ти је толико жао…
– Ама не мораш, побратиме. Одавде је лепши изглед…
Зачусмо опет неке кораке око шатора и неко тамо помену моје име. Душан заћута. Шаторско крило се размаче.
– Господине потпоручниче, зове вас хитно ађутант пука – рече ордонанс.
Не беше ми право што сад морам да газим блато. Али се ипак дигох.
– Благо теби! – дира ме Душан. – Види се, да те они из пука много уважавају.
Штаб пука налазио се на суседном брегу. Ишао сам уском стазом између агава, опунција и испод маслина, са којих је капала вода. Свуда наоколо видели се бедни шатори, у којима су седели згрчени војници. Прођох и поред кујне једне батерије: ватра, над њом гвоздени троножац, на којем се пуши казан. Изнад казана на четири узане мотке разапели шаторско крило. Мало подаље дрвљаник. Около, међу агавама, чуче сеоски пси.
Шатор ађутантов падао је у очи својим купастим обликом. У њему је становао ађутант и ту се обављала администрација целог пука. На земљи, у једном крају, била је прострта слама, преко ње пребачено ћебе, а на ћебету беше емаљиран тањир, у који је капала вода у правилним размацима времена, са неке рупе на шаторском крилу. Десно од улаза био је нахерени сто, за којим је седео ађутант на троножној столици.
Рече ми ађутант, како ме је командант одредио да спроведем сутра неку децу за Крф и предам комисији која је заседала на острву Виду.
– Приликом одступања – говорио ми је он – многи су родитељи повели и своју децу. А имало је и доста деце која су погубила родитеље, па су их поједини пукови водили собом до Крфа. Сада је наређено да се сва та деца доведу сутра на друм, испод нашег логора, а ви, као њихов вођа, треба да их спроведете до Крфа и предате тамо некој комисији на острву Виду.
Било их је двадесетак. Стајали су дечаци на путу, док је киша немилице лила. Носићи им помодрели од зиме. Сви су носили на глави неке старе шајкаче, сигурно од помрлих војника, да су им уши биле поклопљене. Једни су имали подеране капутиће, други војничке копоране, и шаке им се нису виделе. Један пешадијски наредник донесе неког малишана, који није имао више од пет година. Познадох га одмах. Био је то онај малишан коме је умрла мати покрај пута у Албанији. Дете се ваљда не сећа онога дана када су га отргли од мајке. Наредник ми рече да, уколико има података о деци, они су убележени у списку.
Стиже и теретни ауто. Деца загаламише радосна што ће се возити. Ја седох поред шофера Енглеза и ставих дете на крило. Оно је унезверено гледало… Био је то сада румен малишан округлих црних очица и мало прћастог носа.
Запитах га за име, да бих га мало ослободио. Али он не одговори јер га је више занимало трескање прозора. На моје поновљено питање одговори расејано: „Мића“ – па се онда окрете и раширених очију погледа у Енглеза. Навикао је Мића да гледа униформу српског војника, а сада наједном види нешто сасвим друго. Енглез опажа његово љубопитство, па га једном руком помилова. Али Мића се намршти и приби се на моје груди. Ја га умирујем и кажем како је чика добар човек. Осетих неку топлину у души, што се ово нејако дете са поверењем предаје мени, па га помиловах. А он се навали на моје груди и заби прст у нос. Склоних му руку. Онда Мића дубоко удахну ваздух, шиштећи кроз нос. Узех своју мараму да га обришем, па се почех чудити оволикој нежности својој. Он ми се обрати шапатом:
– Ко је овај?
Рекао сам му да је тај чика добар човек, тако нешто.
– А зашто носи оно? – и показа на капу.
– Зашто?… – Лупам главу и покушавам да му објасним, али не доврших, а Мића наново запита:
– Зашто држи оно? – мислио је на волан.
– Ето… управља њиме…
– А зашто управља?
Да бих га прекинуо, јер нисам знао ни сâм како да му објасним што би му било схватљиво, запитао сам ја њега чији је он?
– Мамин.
– А где ти је мама?
– Отишла да дође…
– А тата?
– Отишао у рат – одговори расејано. Онда наједном постави питање: – А зашто овај нема пушку?
Објасних му некако да њему пушка не треба, јер он има аутомобил…
– А шта је то?
– Па то су ова кола – одговарам помало нервозним гласом.
– А што? – опет ће он.
Рекох му да буде миран и ћути, јер онај чика не може да тера кола.
– А где су коњи? – запита полако.
Мислим се, шта сада да му одговорим, па се реших да прећутим одговор. Али њега баш то занима. Уто шофер притисну на трубу, Мића се сав занесе и осетих како се мигољи на моме колену, хтео би да сиђе, те да и он дохвати за трубу.
Шофер успори брзину и Мића искористи прилику да дохвати за волан. Енглез мораде да заустави и том приликом обрати се Мићи:
– Do you want to drіve?
– Хоћу оно – и показа трубу.
– О, соме along!
Свирао је Мића до миле воље… Али смо већ улазили у Крф, те га наново ставих на колено и наскоро се заустависмо на пристаништу.
Небо оловно, киша је пљуштала, а море је било тамно и нарогушено. Деца покисла, те силазе мокра и најежена. Мићу једва одвојисмо од аутомобила.