Опрошћавајте…

484

Све што се затекло са ове стране фронта и могло да носи оружје, упућено је у ров. Старији чиновници, који су некад због кратковидости служили у дубокој позадини, оспособљени су сада и седе у рову поред голобрадих дечака. А тај људски резервоар, одређен да погине, топи се из дана у дан. Умирало се на фронту од челика, копнило се у позадини од маларије и других болести по разним логорима Африке, Корзике, Крфа и Француске. У писмима између пријатеља јављало се кратко за смрт рођака или друга. Других новости и није било. Сви смо живели мање-више под истим условима, остављајући за собом једноличне дане под земљом.
Потпуковник Петар, изнурен већ ратним напорима, поболевао је чешће. Али у болницу није хтео да иде. Притисне руком срце, обори главу и ућути. Његов посилни приносио му је чашу воде и парче шећера. Тада га обично ухватимо испод руке и готово унесемо у земуницу. Када би приметио наша узнемирена и забринута лица, он нас је тешио како ће све брзо проћи. Али ми смо без његова знања позвали пуковског лекара.
После детаљног прегледа лекар му је саветовао да иде у болницу. Али потпуковник Петар није хтео да чује.
– Зар сада, када људи гину на свима странама, да се ја склањам са положаја због мане срца? Нека се изврши савестан преглед свих официра и војника, па ћете видети да на фронту не би остала ни половина.
Али лекар је утврдио да ни његови бубрези нису у реду. Испод очних капака видели су се набори, као неке кесице, а горњи део стопала био је отечен.
– Пристајем на најстрашнију дијету, али нећу у болницу.
Онда му је лекар забранио каву, дуван, месо и прописао нарочити јеловник. Трећега дана устао је мало опорављен. Уместо каве, колико да се одржи навика, пио је кондензовано млеко.
Смеје се Лука:
– Ова наша команда, господине потпуковниче, подсећа на болницу. Ви од срца и бубрега, овај од маларије а овога – показује на Војина – безмало исекоше као шницлу.
Војин полегао по столу и цупка ногама, па ће рећи:
– Јест, баш јуче посматрам оно наше магаре које нам носи воду, и тада се сетим тебе. Вас двоје живећете сто година. Ама, господине потпуковниче, тога човека ни глава да заболи!
Потпуковник Петар се насмеја. Лука погледа Војина испод ока.
– Наравно… Немам змиче у срцу, не ловим „зајци“, на свако пиле „викам“ добро јутро. Кипислцауф!… Анђелска душица. Ња, бато!… А видите њега… Поган старчић расте.
Војин таман заусти да нешто каже, кад наиђе телефониста и позва потпуковника Петра на телефон.
Када он оде, Лука се обрати Војину:
– А ти тако… Поредиш мене са магаретом.
Војин га погледа чисто с неверицом, уста му се развукоше и он наједном поче гласно да се смеје. Био је задовољан што је једва једном пронашао слабу страну Лукину.
– Добро, добро, смеј се, свеца ти детињег. Вратићу ти ја то, па ћеш да ме памтиш – вели јетко Лука.
Учинило ми се да се потпуковник Петар нешто љути, те сам их опоменуо да се притаје.
-… Ја просто не могу да разумем… Јест, иако си данас ђенералштабни официр, остао си ипак онај стари пешак, сецалица… Ја, мора!… Мора, разуме се, јер тако хоће пешаци. Они би најрадије желели да све нас артиљерце сатерају у пешачки ров… Није реч о мени, знам. Али дозволи, не могу ни ја тако лако да жртвујем своје људе…
– С ким се то препире? – запитао сам Луку.
– Сигурно са начелником штаба. Тај не може очима да види нас артиљерце. Стално прича којегде како је и наше место у рову…
– Е, није исто – чује се глас потпуковника Петра. – Пешак у рову може да забије главу у земљу, па преко главе пуца. А мој осматрач у киши куршума треба да сачува хладнокрвност и да осматра. Уосталом, ако погине командир чете, или његов водник, војници ће и даље гађати. Али ако погине артиљеријски осматрач, топови су онда неупотребљиви… И шта после… То је оно: „Састао се ћар са вајдом па се родила штета“… Ја… ја… Добро, кад је тако… Здраво.
Потпуковник Петар вратио се љут.
– Просто не може човек да разговара са тим људима из штаба. Њима једно недостаје: познавање техничке стране борбе, и психологија оних који треба да погину. Формирали су, по примеру Немаца, јуришне одреде. Сада треба да изврше експерименат са њима. И господин начелник штаба, иначе душом и телом пешак, предложио је команданту дивизије, да један од вас иде код те јуришне чете, тамо негде на „Јежу“, као осматрач. А међутим, јуришне чете дејствују без артиљеријске припреме. Само приликом њиховога повлачења треба их штитити запречном ватром. Али тим баражом може се руководити и са суседнога положаја, а не мора осматрач да се трпа у ту бомбашку гужву. Али шта ћете!… Не вреди говорити… Вели, наредио командант дивизије, и тачка.
Потпуковник Петар заћута и доњом усницом обухватио бркове. Обично је то чинио кад је љут. Нас тројица гледали смо га оштро, јер се радило о нашој глави. Лука прекиде ћутање.
– Сила бога не моли… Да идемо.
Командант нас погледа. С тешком муком је савлађивао оно очинско осећање које је гајио према нама.
– Да… један од вас мора ићи. – Он је нас подједнако волео и било му је тешко да управи прстом на неког од нас.
– Ова двојица су болесни. Ићи ћу ја – рече Лука.
– Ја се сада осећам потпуно способан – додаје Војин.
Са своје стране напоменуо сам да је присуство Лукино овде неопходно, јер је он најбоље упознат са распоредом артиљерије. Војин не види и не чује добро. Предложио сам команданту да упути мене. Она двојица су се опирала, нарочито Лука. Али командант прекиде наш разговор и изјави, кад већ мора да се иде, онда да идем ја.
Објаснио ми је како ћу доћи до положаја.
– Најзгодније је да пођеш сада по магли. Али чувај се да се магла не дигне. Тако је настрадао потпоручник Средоје. Враћао се са осматрачнице. Магла се нагло дигне, угледају га и убију. Да не би лутао, поведи поднаредника Грују, он је пролазио тим путем. Кад стигнеш, јавићеш се командиру јуришне чете. Затим, ступићеш у везу преко телефона са командирима пете пољске и четврте брдске батерије, чијом ватром треба да управљаш. О томе ћу са њима и ја разговарати. Али, молим те, пази се и чувај се… Ако би ти пешаци издавали нека немогућа наређења, као што то они имају обичај, обрати се одмах мени телефоном.

1
2
3
ИЗВОРСрпска трилогија
Претходни чланак„Христос васкресе“
Следећи чланакНа леђима јежа