Oko jedne pređice

212

Vraćali smo se kroz predeo koji je bio u rukama neprijateljskim. Na svima stranama videli su se tragovi borbe i pustoši. U nemoćnome besu neprijatelj je ubijao nejač, rušio kuće, palio hramove. Svet zanemeo od straha, stoji skrštenih ruku nad svojim jadima i uzdiše. Slika je bila isto onakva kao kada voda posle snažne bure izbaci na obalu polupane stvari i smrvljenu travu. Ali kroz prokletstvo i uzdah, u očima ljudi se ipak nazirao zračak radosti što su bar sačuvali goli život… Osveta je stigla. Na poljima leže naduvene lešine iskolačenih očiju, a jata gavranova se pripremaju za gozbu… Ili se pogruženi i zaplašeni provlače zarobljenici kroz porušena sela i, kao da očekuju strašnu presudu, upućuju na sve strane molećive poglede.

Vojnici ih ne gledaju više. To su bili nekada ljudi, a sada su živi leševi, koji gamižu zahvaljujući samo onim dobroćudnim trećepozivcima, koji trapuljaju po ovoj vrućini za njima, čuvajući ih uz put od gneva nemoćnih staraca i baba.

Sunce upeklo, a umor stigao. Vozari sjahuju da ne bi zamarali konje, a i da ne bi zaspali i sami. Narednik Milutin sedi na topovskom prednjaku, vezan kaišem, presamitio se preko ograde, opustio ruke, a glava mu klimata i sam se njiše kao napukla grana…
Hvalio se posle kako je izvanredno spavao.

Izišli smo iz oblasti gde je gospodario neprijatelj. Narod nas sada dočekuje kao svoje spasioce, iznoseći vino, vodu i hleb. Ali nas su umor, a sada sunce i prašina smlatili toliko da nismo bili svesni naših uspeha, niti smo umeli da se pravimo ponosni kada nas je narod pozdravljao… Gledamo samo u osenčene zabrane i očekujemo komandu da se jednom stane.

Već je i sunce zašlo. Pirka svež povetarac, večernjača svitka, topovi se kotrljaju i dalje, eto tako, od rane zore, da su posustali i ljudi i konji… Naiđosmo na jedno ušoreno selo i na raskršću se sakupili seljaci, starci i žene. Tu zastadosmo. Pričaju seljaci da se vodi velika bitka oko Šapca, i da je silna vojska otišla na tu stranu… Oči mi se sklapaju i ceo razgovor slušam kao kroza san, te obodoh konja da vidim zašto smo zastali. Pored puta ugledam siluetu konjanika i čujem glas potporučnika Aleksandra.

– A, je li, pa… kako ti, snao, bez čoveka?

– E, šta ću, kad se mora…

Ja se najednom razdremah.

– Eh, ne mora se, nego tako ti hoćeš. Eto, ovaj… i ja sam ostavio ženu… Kako da ti kažem, ni meni nije lako, a veliš muka je i tebi, pa baš nam ništa ne bi falilo…

– Vidim da si đavo…

– Na svoja mesta! – začu se komanda, i baterija krete.

– Ne da mi se – veli očajno Aleksandar. A znaš kakva je!

Pitam ga otkud je vide u mraku.

– E… suknja… Ne dremaj, dronjo, već drži konja na dizginama – viknu na srednjeg vozara, kome se konj saplete. – A znaš… nije pravo. Ja bih mobilizaciju protegnuo i na žene. Mi dajemo živote, pa neka i one prilože nešto.

Puk je skretao sa puta na neku livadu. Vratih se u svoj vod.

Od Šapca je dopirala neprekidna pucnjava i tresak se prenosio kroz zemlju kao potmuli tutanj, koji nas je uspavljivao.

Sutradan produžismo… Mislili smo da ćemo ka Šapcu, ali puk krete na suprotnu stranu, ka Valjevu.

– More, šta te se tiče!… U ratu se nikad ne pita zašto ovo, zašto ono. Idi tamo gde ti se nareda! – veli na jednom zastanku kapetan Jovan. – Jer, bio na Drini, ili na Šapcu, ili na nekoj trećoj strani, uvek te isto čeka: popravnik, mesni ugao, plotun zdesna…

– More ćuti, bogati, ovako fino! Pristajem ja na ovakvu rezervu do kraja rata. Dok mi stignemo, a oni završili borbu, i tako pokupimo samo „šnjur“! – veli Dušan Pop.

– To ti je kao ajnc, kad vučeš na sedamnaest – objašnjava stručno narednik Milan. – Slika ili desetka. – On se maši za džep i veštim pokretom razvuče karte kao lepezu. – Vuci, Pope: slika ili cifra! – izvadi groš i stavi na topovski točak.

Dušan se premišlja, zatim hitro izvuče jednu i stavi je u šajkaču. Onda je polako pomalja i žmirkavo gleda.

– Pih! – baci Dušan kartu i stavi groš na točak.

– Valjda i ti, pope, sada uviđaš da je bolje dobiti groš, nego izgubiti dinar. Šta ćeš… posao je posao! – i Milan ode u svoju bateriju.

Vojnici na maršu razgovaraju o kući, o selu. O ratu najmanje govore. Geografiju slabo znaju, a, usled neprekidnog maršovanja u raznim pravcima, izgubili su orijentaciju, pa im je svejedno išli na Šabac, ili prema Valjevu. Oni samo po pucnjavi cene na kojoj je strani neprijatelj.

Uz put nailazimo na zbegove. Sigurno su iz okoline Šapca. Starci kao da se skamenili, žene mašu glavom i uzdišu, a deca istrčavaju na drum i veselo nas posmatraju.

Saopštava vođa odeljenja da je rudni dešnjak pao, te je četvrti top zaostao. Odmah dođe komandir. Tu se stvori i komandant diviziona. Nesrećna životinja, onako upletena, ležala je nemoćno u prašini. Komandant je kolutao očima.

– Naravno, kapetane, trebalo je voditi računa… obilaziti, obilaziti što češće.

– Molim vas, tu su vodnici…

Ja sam po dužnosti gledao strogo vođu odeljenja, dok je ovaj u sebi psovao vozara. Sve po nadležnosti, iako je očigledno i svima jasno da je životinja bila gladna i premorena. U prisustvu komandanta svi smo se starali da otpregnemo konja i tako smo samo ometali vozare, koji bi se u onom spletu kaiševa umeli bolje snaći. Vojnici su pokušavali da dignu konja. Ali glava njegova tresnu o zemlju kao bačena klada i životinja je tužno gledala staklastim očima, dok su joj nozdrve bile raširene, a slabine se teško nadimale.

Za jednoga komandira veće nezgode nema. Ama da je deset ljudi palo, lakše bi podneo. Po kratkom postupku bi dostavio: nestao, razboleo se, umro na putu, i tražio bi popunu. I nikome ne bi odgovarao… Ali za jednoga konja treba izveštaj lekara, onda komisijski izveštaj, zatim nastaje čitav splet administrativnih formalnosti o rashodu. I komandir je uvek pod sumnjom da nije dovoljno vodio računa. A to mogu lako da mu i u ocenu stave, i time je njegovo napredovanje za dugo vremena obustavljeno… Konj stenje i komandir očajno gleda kako životinja grize zemlju.

Onda naredi da jedan vojnik ostane pored konja dok ne lipše. Uzjahujući, dobaci vojniku da ne zaboravi potkovice. Makar štogod.

Puk je stigao u Valjevo u prvi sumrak. Točkovi topova zatakaraše jače o džombastu kaldrmu, i kao da nas to prenu od onog jednoličnog šuma po seoskim drumovima. Pred osvetljenim kafanama posedao svet i posmatra nas radoznalo. Još piju i pivo… Prođosmo most i, na kraju varoši, na nekoj poljani, gotovo u sam mrak, postavismo bivak. Strogo je naređeno da se iz logora niko ne udaljuje. Zbog toga je mrmljao potporučnik Aleksandar.

– Ja, čuvaju nas kao „inštitutke“.

Dok je učitelj Milutin razmišljao:

– Naprotiv… Ljudima sada treba pružiti malo razonode. Dojadilo mi je da gledam uvek ista lica.

A Milan je išao od šatora do šatora, mešajući karte, i tražio nekoga „džentlmena“ koji bi mu izišao na megdan junački: od farbla, preko ajnca, sve do rauba. Šta ko voli… Sem tablaneta, koji igraju usedelice, a žandara barabe.

Ali umor je savladao ljude i naskoro je ceo puk spavao.