Око једне пређице

214

Враћали смо се кроз предео који је био у рукама непријатељским. На свима странама видели су се трагови борбе и пустоши. У немоћноме бесу непријатељ је убијао нејач, рушио куће, палио храмове. Свет занемео од страха, стоји скрштених руку над својим јадима и уздише. Слика је била исто онаква као када вода после снажне буре избаци на обалу полупане ствари и смрвљену траву. Али кроз проклетство и уздах, у очима људи се ипак назирао зрачак радости што су бар сачували голи живот… Освета је стигла. На пољима леже надувене лешине исколачених очију, а јата гавранова се припремају за гозбу… Или се погружени и заплашени провлаче заробљеници кроз порушена села и, као да очекују страшну пресуду, упућују на све стране молећиве погледе.

Војници их не гледају више. То су били некада људи, а сада су живи лешеви, који гамижу захваљујући само оним доброћудним трећепозивцима, који трапуљају по овој врућини за њима, чувајући их уз пут од гнева немоћних стараца и баба.

Сунце упекло, а умор стигао. Возари сјахују да не би замарали коње, а и да не би заспали и сами. Наредник Милутин седи на топовском предњаку, везан каишем, пресамитио се преко ограде, опустио руке, а глава му климата и сам се њише као напукла грана…
Хвалио се после како је изванредно спавао.

Изишли смо из области где је господарио непријатељ. Народ нас сада дочекује као своје спасиоце, износећи вино, воду и хлеб. Али нас су умор, а сада сунце и прашина смлатили толико да нисмо били свесни наших успеха, нити смо умели да се правимо поносни када нас је народ поздрављао… Гледамо само у осенчене забране и очекујемо команду да се једном стане.

Већ је и сунце зашло. Пирка свеж поветарац, вечерњача свитка, топови се котрљају и даље, ето тако, од ране зоре, да су посустали и људи и коњи… Наиђосмо на једно ушорено село и на раскршћу се сакупили сељаци, старци и жене. Ту застадосмо. Причају сељаци да се води велика битка око Шапца, и да је силна војска отишла на ту страну… Очи ми се склапају и цео разговор слушам као кроза сан, те ободох коња да видим зашто смо застали. Поред пута угледам силуету коњаника и чујем глас потпоручника Александра.

– А, је ли, па… како ти, снао, без човека?

– Е, шта ћу, кад се мора…

Ја се наједном раздремах.

– Ех, не мора се, него тако ти хоћеш. Ето, овај… и ја сам оставио жену… Како да ти кажем, ни мени није лако, а велиш мука је и теби, па баш нам ништа не би фалило…

– Видим да си ђаво…

– На своја места! – зачу се команда, и батерија крете.

– Не да ми се – вели очајно Александар. А знаш каква је!

Питам га откуд је виде у мраку.

– Е… сукња… Не дремај, дроњо, већ држи коња на дизгинама – викну на средњег возара, коме се коњ саплете. – А знаш… није право. Ја бих мобилизацију протегнуо и на жене. Ми дајемо животе, па нека и оне приложе нешто.

Пук је скретао са пута на неку ливаду. Вратих се у свој вод.

Од Шапца је допирала непрекидна пуцњава и тресак се преносио кроз земљу као потмули тутањ, који нас је успављивао.

Сутрадан продужисмо… Мислили смо да ћемо ка Шапцу, али пук крете на супротну страну, ка Ваљеву.

– Море, шта те се тиче!… У рату се никад не пита зашто ово, зашто оно. Иди тамо где ти се нареда! – вели на једном застанку капетан Јован. – Јер, био на Дрини, или на Шапцу, или на некој трећој страни, увек те исто чека: поправник, месни угао, плотун здесна…

– Море ћути, богати, овако фино! Пристајем ја на овакву резерву до краја рата. Док ми стигнемо, а они завршили борбу, и тако покупимо само „шњур“! – вели Душан Поп.

– То ти је као ајнц, кад вучеш на седамнаест – објашњава стручно наредник Милан. – Слика или десетка. – Он се маши за џеп и вештим покретом развуче карте као лепезу. – Вуци, Попе: слика или цифра! – извади грош и стави на топовски точак.

Душан се премишља, затим хитро извуче једну и стави је у шајкачу. Онда је полако помаља и жмиркаво гледа.

– Пих! – баци Душан карту и стави грош на точак.

– Ваљда и ти, попе, сада увиђаш да је боље добити грош, него изгубити динар. Шта ћеш… посао је посао! – и Милан оде у своју батерију.

Војници на маршу разговарају о кући, о селу. О рату најмање говоре. Географију слабо знају, а, услед непрекидног маршовања у разним правцима, изгубили су оријентацију, па им је свеједно ишли на Шабац, или према Ваљеву. Они само по пуцњави цене на којој је страни непријатељ.

Уз пут наилазимо на збегове. Сигурно су из околине Шапца. Старци као да се скаменили, жене машу главом и уздишу, а деца истрчавају на друм и весело нас посматрају.

Саопштава вођа одељења да је рудни дешњак пао, те је четврти топ заостао. Одмах дође командир. Ту се створи и командант дивизиона. Несрећна животиња, онако уплетена, лежала је немоћно у прашини. Командант је колутао очима.

– Наравно, капетане, требало је водити рачуна… обилазити, обилазити што чешће.

– Молим вас, ту су водници…

Ја сам по дужности гледао строго вођу одељења, док је овај у себи псовао возара. Све по надлежности, иако је очигледно и свима јасно да је животиња била гладна и преморена. У присуству команданта сви смо се старали да отпрегнемо коња и тако смо само ометали возаре, који би се у оном сплету каишева умели боље снаћи. Војници су покушавали да дигну коња. Али глава његова тресну о земљу као бачена клада и животиња је тужно гледала стакластим очима, док су јој ноздрве биле раширене, а слабине се тешко надимале.

За једнога командира веће незгоде нема. Ама да је десет људи пало, лакше би поднео. По кратком поступку би доставио: нестао, разболео се, умро на путу, и тражио би попуну. И никоме не би одговарао… Али за једнога коња треба извештај лекара, онда комисијски извештај, затим настаје читав сплет административних формалности о расходу. И командир је увек под сумњом да није довољно водио рачуна. А то могу лако да му и у оцену ставе, и тиме је његово напредовање за дуго времена обустављено… Коњ стење и командир очајно гледа како животиња гризе земљу.

Онда нареди да један војник остане поред коња док не липше. Узјахујући, добаци војнику да не заборави потковице. Макар штогод.

Пук је стигао у Ваљево у први сумрак. Точкови топова затакараше јаче о џомбасту калдрму, и као да нас то прену од оног једноличног шума по сеоским друмовима. Пред осветљеним кафанама поседао свет и посматра нас радознало. Још пију и пиво… Прођосмо мост и, на крају вароши, на некој пољани, готово у сам мрак, постависмо бивак. Строго је наређено да се из логора нико не удаљује. Због тога је мрмљао потпоручник Александар.

– Ја, чувају нас као „инштитутке“.

Док је учитељ Милутин размишљао:

– Напротив… Људима сада треба пружити мало разоноде. Дојадило ми је да гледам увек иста лица.

А Милан је ишао од шатора до шатора, мешајући карт