Od sada pripadamo otadžbini

246

Osećao bih se lakše, čini mi se, da sam u nekoj jedinici koja se mobiliše u mom rodnom mestu. Tu su bili svi moji drugovi i poznanici. A ovako, idem u nepoznato mesto, među tuđ svet.

Seljaci su pristizali u masama. Popisana kola zakrčila ulice. Na uglovima se okupili đaci i veselo razgovaraju, a trgovci zadovoljno trljaju ruke.

Na stanici žagor. Dugačka kompozicija, puna municije, kreće… Na rampi utovaruju kola i konje. Ispred perona postrojena četa inženjeraca, u punoj ratnoj spremi, čeka da se popne u voz… Narod navire sa svih strana. Jedan kapetan izdavao je stroga naređenja. Vojnici sa bajonetima svuda oko stanice… Lokomotive su pištale, signalno zvono odjekivalo, sklapale se kompozicije od praznih zateklih vagona… Narod nagrnu na neke od tih vagona, što ih zaustaviše pred stanicom.

– Stani, marvo… Zaustavi! – naredi kapetan odsečno vojniku na straži. – Gde ste zapeli?

– U komandu – usudi se jedan da odgovori.

– A gde ti je komanda?

– Valjevo…

– Budalo jedna, pa kud si navro za Veles?… Teraj to napolje! – naredi vojniku. – Kad bude vreme, javiće se. Šta je?… Za tebe ne važi naredba? – obrati se meni.

– Oprostite, hteo sam samo da pitam kada voz polazi?

– Rekao sam da ćemo objaviti – onda me dohvati za rame, vojnik me prihvati i tako se nađoh u onoj masi naroda.

Neki su gunđali, ali ne toliko glasno da bi ih mogao i kapetan čuti.

– Eh, šta ćeš, vojna disciplina!… Stroga vika na vojnika! – čuli su se glasovi.

– A što si ti zapeo prvoga dana, kad ti je blizu?

– Znaš kako je… rat je, možda mi komanda krene, pa ne volim da imam posla sa ratni paragrafi – objašnjavao je neko pored mene.

– Gde bismo već sad bili, da smo još jutros krenuli! – žali se jedan.

– Druže, ne sekiraj se… i ovo spada u rok službe – dobaci jedan debeljko, pa se maši svoje torbe, odakle izvadi meso i hleb. – Sigurno ti ovo prvi put, te ne znaš šta znači to „džodisati“… Vidiš… jedinica krene, pa stane, onda opet hajd sto metara, zatim stoj tri sata u mestu.

– A zašto?

– A vrag bi ga znao… Zaglavi se nešto napred, ili takva mu je situacija…

Lokomotiva na ulazu pisnu i kompozicija, sastavljena od vagona označenih kao klase, zatim furgona, otvorenih vagona punih naroda zahuktano ulete u stanicu i, ne zadržavajući se, produži dalje. Oni iz vagona mahali su rukama, podvriskivali, čula se i pesma, a neki u poslednjem otvorenom vagonu zagrljeni, i viču iz sveg glasa: „Dole Švabe… dole!“ – i njihovi uzvici izgubiše se sa kloparanjem gvožđa.

Iza stanice čuje se takođe pesma. Grupa seljaka navali na peron. Vojnik ih zaustavlja.

– More, može… požurite – viču ovi iza ograde. – Samo se na vas čeka.

Seljaci zastadoše neodlučno.

– Odbij! – naređuje vojnik.

– Što, bre, odbij, ne idemo na svadbu, već u rat.

– Tako je naređeno… Tamo idite, pa čekajte.

Neke vagone doteraše pred stanicu. Narod zagalami, počeše kupiti torbe i svi nagrnuše izlazu. Stražar ih je s mukom zadržavao. Najzad neko viknu da se narod pusti i svet pokulja sa svih strana, preskačući ogradu, gurajući se, vičući, dozivajući jedan drugoga. Masa ponese i mene, razmaknuh laktovima, a onaj debeljko nalegao na moja leđa, i zapeo iz sve snage.

– Ama polako, čoveče!

– Samo pravo i guraj – veli on i zapinje još jače.

Zapeh i ja, i tako se dočepasmo jednoga furgona. On me gotovo ubaci, te mu dodadoh ruku i izvukoh i njega.

– Tako – govorio je trljajući ruke – sve ide na snagu… Pazi da ne uđeš – dobaci jednome, koji samo pomoli glavu. Onda se obrati ostalima: – Sedite na ulaz, i opustite noge… tako, da se bar i mi malo opružimo.

Iako se ne poznajemo, ophodimo se jedan prema drugome kao da smo stari prijatelji. Vojska nas je izjednačila, idemo istome cilju, borimo se za istu stvar.

– Druže, gde ti je komanda? – zapita neko debeljka.

– Najjača, najsilnija, najvažnija komanda, bez koje se ne može. Mesarska četa Dunavske divizije – govorio je brišući znoj.

– Jaka komanda!

– Najviše sam mrzeo kuvare i posilne, slavu im njinu…

– Bez nas, bre, ne možete. Ko će vas hraniti? – govorio je debeljko otkopčavajući prsnik, pa zavuče ruku u nedra i poče da se briše. – A posle, gde ću ja ovakav? Našli bi me od prve – i on se zadovoljno nasmeja.

– Šteta bi velika…

– Ćut! – Viknu neko sa ulaza, i oni koji su sedeli poskakaše.

Na vratima vagona pojavi se onaj kapetan.

– Šta je ovo? – kapetan sve odmeri pogledom i poče da nas prebrojava. Zatim se okrete onima koji su stajali napolju: – Neka uđu još dvadeset… I niko da mi nije izišao iz vagona!

Počeše novi da ulaze; stari se pomeraju, neki sedaju, da bi što pre zauzeli mesto.

– Ala smo se zgusnuli – dobaci neko.

– Nema tu „ali“ – govorio je jedan od onih koji su sada ušli, nastavljajući, verovatno, započeti razgovor. – Spartanci su sve one sa fizičkim nedostacima ubijali, da bi sačuvali rasu. Dobro, takav zakon u nas ne postoji. Ali evo ti sad prilike da sa tim škartovima raščistiš… Prvo bih njih pustio u borbu. Ako nema jedno oko, a ima zdrave noge, natovari mu municiju na leđa, pa neka nosi dotle dok ne pogine. Ako ima zdrave oči, a nema jednu nogu, stavi ga negde u zasedu i podaj mu mitraljez…

– A šta ćemo sa onim „cvećkama“… zaraženim? – pita kroz smeh jedan sa riđim brkovima.

– „Markiranim“? E, bato, njih bih stavio na raspoloženje regrutima, kao pokretne nišanske mete.

Okolni se zasmejaše.

– Pa to ti, bre, osudi čoveka na smrt – dobaci debeljko, mašući oko lica šarenom maramom, da bi se rashladio.

– A zar ja nisam?… Zar nisi i ti?

– Nemoj da ga vređaš…