Од сада припадамо отаџбини

322

Осећао бих се лакше, чини ми се, да сам у некој јединици која се мобилише у мом родном месту. Ту су били сви моји другови и познаници. А овако, идем у непознато место, међу туђ свет.

Сељаци су пристизали у масама. Пописана кола закрчила улице. На угловима се окупили ђаци и весело разговарају, а трговци задовољно трљају руке.

На станици жагор. Дугачка композиција, пуна муниције, креће… На рампи утоварују кола и коње. Испред перона постројена чета инжењераца, у пуној ратној спреми, чека да се попне у воз… Народ навире са свих страна. Један капетан издавао је строга наређења. Војници са бајонетима свуда око станице… Локомотиве су пиштале, сигнално звоно одјекивало, склапале се композиције од празних затеклих вагона… Народ нагрну на неке од тих вагона, што их зауставише пред станицом.

– Стани, марво… Заустави! – нареди капетан одсечно војнику на стражи. – Где сте запели?

– У команду – усуди се један да одговори.

– А где ти је команда?

– Ваљево…

– Будало једна, па куд си навро за Велес?… Терај то напоље! – нареди војнику. – Кад буде време, јавиће се. Шта је?… За тебе не важи наредба? – обрати се мени.

– Опростите, хтео сам само да питам када воз полази?

– Рекао сам да ћемо објавити – онда ме дохвати за раме, војник ме прихвати и тако се нађох у оној маси народа.

Неки су гунђали, али не толико гласно да би их могао и капетан чути.

– Ех, шта ћеш, војна дисциплина!… Строга вика на војника! – чули су се гласови.

– А што си ти запео првога дана, кад ти је близу?

– Знаш како је… рат је, можда ми команда крене, па не волим да имам посла са ратни параграфи – објашњавао је неко поред мене.

– Где бисмо већ сад били, да смо још јутрос кренули! – жали се један.

– Друже, не секирај се… и ово спада у рок службе – добаци један дебељко, па се маши своје торбе, одакле извади месо и хлеб. – Сигурно ти ово први пут, те не знаш шта значи то „џодисати“… Видиш… јединица крене, па стане, онда опет хајд сто метара, затим стој три сата у месту.

– А зашто?

– А враг би га знао… Заглави се нешто напред, или таква му је ситуација…

Локомотива на улазу писну и композиција, састављена од вагона означених као класе, затим фургона, отворених вагона пуних народа захуктано улете у станицу и, не задржавајући се, продужи даље. Они из вагона махали су рукама, подврискивали, чула се и песма, а неки у последњем отвореном вагону загрљени, и вичу из свег гласа: „Доле Швабе… доле!“ – и њихови узвици изгубише се са клопарањем гвожђа.

Иза станице чује се такође песма. Група сељака навали на перон. Војник их зауставља.

– Море, може… пожурите – вичу ови иза ограде. – Само се на вас чека.

Сељаци застадоше неодлучно.

– Одбиј! – наређује војник.

– Што, бре, одбиј, не идемо на свадбу, већ у рат.

– Тако је наређено… Тамо идите, па чекајте.

Неке вагоне дотераше пред станицу. Народ загалами, почеше купити торбе и сви нагрнуше излазу. Стражар их је с муком задржавао. Најзад неко викну да се народ пусти и свет покуља са свих страна, прескачући ограду, гурајући се, вичући, дозивајући један другога. Маса понесе и мене, размакнух лактовима, а онај дебељко налегао на моја леђа, и запео из све снаге.

– Ама полако, човече!

– Само право и гурај – вели он и запиње још јаче.

Запех и ја, и тако се дочепасмо једнога фургона. Он ме готово убаци, те му додадох руку и извукох и њега.

– Тако – говорио је трљајући руке – све иде на снагу… Пази да не уђеш – добаци једноме, који само помоли главу. Онда се обрати осталима: – Седите на улаз, и опустите ноге… тако, да се бар и ми мало опружимо.

Иако се не познајемо, опходимо се један према другоме као да смо стари пријатељи. Војска нас је изједначила, идемо истоме циљу, боримо се за исту ствар.

– Друже, где ти је команда? – запита неко дебељка.

– Најјача, најсилнија, најважнија команда, без које се не може. Месарска чета Дунавске дивизије – говорио је бришући зној.

– Јака команда!

– Највише сам мрзео куваре и посилне, славу им њину…

– Без нас, бре, не можете. Ко ће вас хранити? – говорио је дебељко откопчавајући прсник, па завуче руку у недра и поче да се брише. – А после, где ћу ја овакав? Нашли би ме од прве – и он се задовољно насмеја.

– Штета би велика…

– Ћут! – Викну неко са улаза, и они који су седели поскакаше.

На вратима вагона појави се онај капетан.

– Шта је ово? – капетан све одмери погледом и поче да нас пребројава. Затим се окрете онима који су стајали напољу: – Нека уђу још двадесет… И нико да ми није изишао из вагона!

Почеше нови да улазе; стари се померају, неки седају, да би што пре заузели место.

– Ала смо се згуснули – добаци неко.

– Нема ту „али“ – говорио је један од оних који су сада ушли, настављајући, вероватно, започети разговор. – Спартанци су све оне са физичким недостацима убијали, да би сачували расу. Добро, такав закон у нас не постоји. Али ево ти сад прилике да са тим шкартовима рашчистиш… Прво бих њих пустио у борбу. Ако нема једно око, а има здраве ноге, натовари му муницију на леђа, па нека носи дотле док не погине. Ако има здраве очи, а нема једну ногу, стави га негде у заседу и подај му митраљез…

– А шта ћемо са оним „цвећкама“… зараженим? – пита кроз смех један са риђим брковима.

– „Маркираним“? Е, бато, њих бих ставио на расположење регрутима, као покретне нишанске мете.

Околни се засмејаше.

– Па то ти, бре, осуди човека на смрт – добаци дебељко, машући око лица шареном марамом, да би се расхладио.

– А зар ја нисам?… Зар ниси и ти?

– Немој да га вређаш…