Na padinama Cera

232

Bilo je to šestoga avgusta, oko ponoći, kada se kroz bivak pronese glas: „Diži se!“ „Ustaj odmah!“

Svuda oko nas je blistalo, svitkalo, a vazduh je podrhtavao od grmljavine iz oblaka i gruvanja topova. Prostor se gubio u mračnoj noći, i činilo nam se kao da se bitka vodi pred nama. U tom opštem haosu jedinka se gubila, ljudi se nesvesno pribijali u gomilu i nemo posmatrali strašan prizor. Mračan horizont je bleštao prema Šapcu od neke vatre. A na suprotnoj strani, prema Ceru, šrapneli su svetlucali kao rojevi svitaca, čas brže, potom sporije, onda bi učestali na širokom prostoru ili se zbijali u gomilu. Videli se odblesci nekih baterija i horizont bi naširoko zasvetleo u pravilnim razmacima vremena, zatim još žešće, da je izgledalo kao da nebo gori.

Išli smo žurno baš u tome pravcu. Osećali smo da se bliži odsudan čas. Možda ujutru, možda sutra. Tamo već ginu. A u nekoj bari žabe krekeću… Mi žurimo u borbu, u smrt… Svesno?… Voljno?… Naše je raspoložene mračno kao ono crno nebo, pa bismo želeli da se noć produži i da isto tako i prostor korača ispred nas. Ali ono, kao za inat, sviće, naglo se pojavljuje dan i već se jasno razaznaju grbine Cera.

Ba-u, ba-u… odjekuje sa vrha planine. Srce podrhtava… Da li nas vide?… A možda su tamo naši. Nije ipak prijatno. Iako je pripeklo sunce, ledena strava prožima telo. I, pred bliskim sudarom, artiljerci se okreću, tražeći očima pešadiju. Nekako smo sigurniji kada su oni pored nas. A pešaci se izgubiše baš tada, kao da u zemlju propadoše.

– Valjda neko o tome vodi računa – objašnjava narednik Milutin.

Daleko napred vidimo komandanta kako spokojno jaše na belcu. On sigurno zna situaciju… inače, nigde se ne vidi čovek, ni levo ni desno. Rat smo zamišljali sasvim drugojačije.

U neko doba puk se zaustavi da napojimo konje na jednoj rečici.

Naiđe kapetan Jovan, te ga zapitasmo za situaciju.

– Naša je divizija rezerva armije. A to je nešto najgore za nas. I čim nas kao rezervu hitno upućuju, znači da je situacija ozbiljna. Jel vi znate za ono narodno: ne zovu magarca na svadbu da igra… te i mi. Drugo je ono kad nastupaš – pipaš, rešavaš se hoćeš ili nećeš. A ovde nema. S druma te upućuju u najveći okršaj… Dakle, oni su prešli Drinu, a nadiru i na Šabac. To vam je kao neki obuhvatni napad. Ovamte Cer, onamte Šabac… mica trakalica!…

Čudio sam se samo sa koliko mira i prisebnosti govori, čak celom razgovoru daje šaljiv ton. Neobjašnjivo mi kako se neko može šaliti kada ljudi ginu! Dok je govorio, ja sam neprestano gledao u vrh Cera, odakle je pucala neka baterija, i svakog časa sam očekivao da nad nama počnu prskati šrapneli. Htedoh zapitati da li je ono tamo naša ili njihova baterija. Ali, videći ravnodušna lica, nisam se usuđivao, da mi se ne bi smejali. Najzad, savlađujući sebe, zapitah kao uzgred:

– Šta li gađa ona baterija?

– Svakako Austrijance…

– A kada bi njihova bila onde? – zapita narednik Milutin.

– Ih! – mahnu rukom kapetan Jovan. – Letela bi nam perdašina po ovoj ravnici.

Izgleda mi kao da svima malo laknu.

Išli smo lagano. Gledao sam neprekidno u planinu pred nama, ali se ništa nije videlo. Sretosmo kola sa ranjenicima.

– Bre, druže, da ti čovek pozavidi! – obrati se jedan od poslužioca nekom ranjeniku. – Ti si prebrinuo brigu…

– Ne dao ti bog!

– Iz koga ste puka?

– Petog prekobrojnog.

– Kako je tamo?

– Ne pitaj, sve izgibe.

Onda opet zastadosmo. Vidimo kako napred jure ordonansi. Pozvaše i potporučnika Aleksandra u izviđanje. Vojnici ćute. Kada za momenat prestanu pucnji topova, jeziva tišina zavlada oko nas… A to još više pojačava strepnju. Stanje iščekivanja postaje već nesnosno. Pomerismo se još za jedan kilometar, onda se nanovo zaustavismo. Cer je sasvim blizu. Drveta se jasno vide. Pri Vrhu opažamo neko kretanje… svakako su to vojnici one baterije. Na jednom proplanku pojaviše se konjovoci sa konjima: jedan, dva, tri… ima ih više, i već zamiču u šumu. Negde u daljini pripucaše puške, ali oni i dalje idu. Sigurno ih niko ne gađa. A pred nama levo i desno odjekuje topovska paljba.

Podne je. Iz vlažne zemlje bije neka teška usparina. Ljudi posedali pokraj puta, očekujući zapovest. A tamo napred se nešto odigrava. Raportiraju ordonansi i opet se vraćaju. Odjaha i komandant diviziona. Kada se vrati, on odazva komandire baterija. Tek pošto se ovi vratiše, puk krete.

Naviknuti na nepreglednu ravnicu, gledali smo sa strahom i divljenjem Cer, koji se iz ravnice naglo diže, kao bedem neki. Približismo se njegovim padinama.

Milojko vozar skrete mi pažnju da vojnici koji su napred pretrčavaju na jednu stranu puta, gde zastaju i nešto posmatraju.

– Sigurno ima mrtvih – dodade i ošinu konja, kao da bi želeo što pre tamo da stigne.

Ja sam, naprotiv, zatezao dizgine. Gledao sam zadihano na tu stranu i, samo da mogu, skrenuo bih da ne vidim neki strašan prizor. Ali konj me je nosio, već smo blizu, i čujem gde vojnici govore: „Mrtav Austrijanac“. Neprijatno mi je, ali me nešto vuče baš tamo. Idem kao u nekom bunilu za ostalima i, zadržavajući dah, gledam sa ivice puta u jarugu.

Razjapljenih vilica, leš je bio leđima presamićen preko jedne stene i staklenim očima zurio u beskonačnost. Grudi su bile razdrljene i krvave, a noge grčevito podavijene.

Nešto me smlati i osetih umor. Apatično pođoh. Cigareta mi nije prijala, te je bacih. Jedva se zaustavih kod prvoga voda.

– Jeste li ga videli? – trže me smeh Tanasijev. – Udarilo ga posred grudi. Alal mu vera… Ali nema ništa.

Jedva dođoh k sebi.

– A šta nema?

– Ja mu opipah džepove. Ali ga već pretresli. E, što nisam pešak!

– Zar mrtvog čoveka!

– Ih, štagar sam ih opipao za vreme turskog rata! – Tanasije se raspričao kako je preturao leševe turskih vojnika, misleći svakako da to mene zanima. Zaustavih konja da sačekam svoj vod.

A tamo, vojnici se smeju Petru nišandžiji što je ubledeo kada je video leš.

– Pa to mi je prvi put! – pravdao se on.

– A i ti, šta mi se praviš Kraljević Marko kad si video mrtvog čoveka – branio je Trailo Petra. – Čekaj, bato, dok ti zafijuče nad glavom. Tada ću te pitam!…

Najednom, ljudi zaćutaše… Ispred jednog drveta, pored puta, nalazio se u sedećem stavu leš austrijskog vojnika. Pocrneo kao zemlja, naduo se, pa se pokidala sva dugmad na bluzi… Oko krvavih usana rojevi mušica. Težak zadah nas zapahnu.

Iako je neprijatelj, ljude obuzima jeza na sudbinu čoveka. I nehotice se nameće misao da ćemo tako možda i mi.