Мутно и љигаво јутро. Пљуштала је киша, земља је пиштала, а вијугави поточићи роморили и разливали се у бескрајне баре… Тромо, лагано, са највећим напрезањем и људи и коња, кретала се испрекидана колона. Прскала је вода под ногама, прљава и жута као што је лице онога мртваца који је умро у води и само му штрчи укочена рука. Људи напрежу последњу снагу да стигну до једнога ћувика, који, као Нојев ковчег, стоји усамљен и пуст, у мору загађене воде. Један се ипак нагнуо и шакама захвата воду, те је пије. Објашњава да му је у грлу застао пексимит и замало да га угуши.
А на брежуљку, између мртвих, леже и живи костури, и чекају последњи час. Леже мокри на блатњавој земљи, усахнули, ископнели, и тек им се само повремено издигну мало груди. Безизразан мрачан поглед њихов као да допире из неког понора. И ћуте!… Умиру, свесно, као да им је угодно што се ослобађају мука. Изгледа као да подједнако жалимо једни друге.
Не знамо ни имена места, ни планина, ни целога овога краја. Ваљда су напред извиђачи који то знају. А и не занима нас, јер сваки иде погнуте главе и гледа испред себе. Вода, вода, вода… Онда блато, и као да вучемо ланце на ногама. Ноге су нам утрнуле, тело малаксало, осећања замрла, а поглед празан и туробан.
– Ово је провокација! – мрмља потпоручник Живадин гледајући коња једног вишег официра. – Тридесет коња у његовој команди морало је липсати, да би он исхранио ову џукелу… Па после ово-оно… Ама…
Нико ни сањао није да ћемо се обрети чак у трећој, туђој земљи, те зато и немамо географских карата. Доскора смо се служили једном, коју смо нашли у некој школи црногорској, у сразмери према неколико милиона. Па и она нам изгорела.
Очекујемо само вече те да приклонимо очи… Неки ће их занавек затворити. У нама као да је утрнуло осећање живота, пролазимо поред мртвих равнодушно, као поред оних гомила камења покрај пута. Или зато што смо на мртваце толико навикли, те су нам они постали већ обични. А право би чудо заиста било, када бисмо видели ухрањеног и дебелог човека.
Једног дана рече ми поручник Протић:
– Пази га, овај још није умро! – и показа ми на једног војника. – Три дана га посматрам и све мислим, сутрашњи дан неће дочекати.
Погледао сам га с леђа. Уши му се прозирале као крила у лептира, а вратне жиле једва носиле силуету лубање. Минусмо поред њега. Али ме нешто косну… Идем и непрестано мислим на њега. Видео сам их толико, и још у тежем стању, али овај је привукао моје мисли. Куда ће он! Али како би и да остане?… Већ је на ивици живота. Чини се ако легне само, више се дићи неће. Окретох се. Ишао је лагано, погнуте главе, вукући ноге.
Очни капци му отекли, трбух се прилепио за леђа, те иде погурен. Уосталом, сви гладни имају сличан изглед.
„Да ли има мајку?“ – паде ми изненада на памет. Наљутих се на самога себе што туђу бригу водим, кад ни мени није лако. Али ипак, ја сам вукао собом једно коморџијско кљусе. Па зашто не бих попео онога војника на њега. Застадох.
– Друже, може ли се?
– Ето, полако – проговори шиштећи, и застаде да удахне ваздух. У грудима му нешто закркља. Дисао је отвореним устима и при сваком удисају глава се његова дизала, а потом спуштала.
– Јеси ли уморан? – оте ми се, али сам одмах увидео како сам бесмислено питање поставио.
– Па… – махну само главом, као да је хтео рећи: видиш и зашто ме питаш.
Онда се обратим Груји, да га попне на коња.
– Хајде, побратиме! – рече Груја.
– Ех, кад бих могао…
Приђе још један војник, и са великим напором га подигосмо. Предадох дизгин Груји, а ја продужих пешице.
На једном застанку приведе ми Груја коња. 3апитах га, где је пешак.
– Водили смо га један час, али он малакса, и хтеде да падне. Ми га придржасмо, али нас он замоли да га спустимо на земљу. Каже, биће му лакше. Паде као врећа, те га склонисмо поред пута. Досад је већ умро…
Познато је већ да се биљке у тами очајно издужују, да би се дочепале светлости. Троше оне при том раду последње резерве енергије, да би постигле разрешење оног мучног стања. Нагон за одржавањем влада свуда у природи. А та тежња за животом, жилава и упорна, ставља у механички покрет и ону задњу ћелију организма, замара тело до умирања. Мртва машина све дотле ради, докле има горивог материјала. И тело наше тражи хране, а већ је пексимита нестало. Тело се све више изнурава, душевни живот лагано замире, човек није свестан свога положаја, и седа на влажну земљу, леже у воду, да би се одморио… Машина чини још један обртај и нечујно стаје… Умиру тако људи без јаука. Нечујно и тихо гаси се њихов живот, као жижак у кандилу.
Око подне стигосмо пред једну набујалу реку. Рекоше да се зове Шкумба. Пред реком полегали пешаци и чекају да инжењерци заврше провизорни мост да би могли прећи. Брза и дубока, прљава река хучи и ваља неко дрвље и шљам. Прелаз је предвиђен само за пешаке, и сада се договарамо, како стоку да преведемо. Најзад је решено да се ствари пренесу преко моста, а коњи да се превуку конопцима. Зато су сакупљени сви конопци, колико је било у пуку, па су их војници надовезивали, колика је ширина реке.
Кад је мост завршен, војници су прешли, вукући собом и један крај конопца на супротну страну. Требало је прво извршити пробу. Везали су коњу један крај конопца око врата, а они на супротној обали држали су други крај. 3атим је коњ приведен уз обалу. Животиња, као да предосећа опасност, поче да стриже ушима. Неко викну онима на супротној обали да повуку. Затегоше конопац. Коњ се одупре предњим ногама, па се пропе и покушава да се врати. Војници загаламише. Неки размахнуше штаповима. Преплашена животиња омаче се низ обалу и река је понесе. На оној обали привлачили су журно конопац од руке до руке, било их је преко двадесет, и конопац се затеже, те обрнуше коња уз воду.
– Хајд сад, вуци, вуци…