Na dugom maršu

250

Bili su topli dani jula meseca. A maršovalo se često od jutra do samoga sutona. Dugačka kolona vozova, obavijenih oblacima prašine, kretala se lagano… Prvih dana neki su stavljali maramu na usta, da bi se zaštitili od prašine što se taložila po licu, obrvama, trepavicama, pa i na toj maramici kroz koju se disalo. Sa lica je izbijao znoj, i blatnjavi mlazevi su curili niz obraze, najedali kožu, a u očima su ljudi osećali svrab. Bilo je najzad i smešno držati maramu stalno pod nosom i braniti se od nevine napasti, kada će na celu ovu masu padati rojevi čelika. A takva poza i ne pristoji lepo starešini, koji treba da komanduje i svojom izdržljivošću da služi kao primer vojnicima. U početku smo se osećali nelagodno, a potom smo navikli, uveravajući sebe da je i prašina jedna od ratnih nevolja, koja se mora podnositi.

Da se konji ne bi mnogo umarali, posluga je išla pešice pored topova. Zamoreni žurnim marševima, raskopčavali su vojnici bluze i držali se za štitove topova, da bi ma i malo sebi olakšali.

U prolazu kroz selo narod je iznosio vodu, voće, davao je hleb, što je sve posluga rado prihvatala i delila sa vozarima, koji nisu mogli sjahati. Motrilo se strogo da vojnici ne zalaze u kuće. A bilo je i takvih. Obično su tad krišom delili šta je ko mogao na brzinu da dohvati. Takvi postupci se nisu smatrali kao greh, a mnogi su se i ponosili okretnošću svojom. A ni sam narod ih nije osuđivao. Rat je… željni su vojnici mnogo koječega, i seljaci su bez roptanja gledali za njima. „Kad se vratim, platiću ti… čekaj me!“ – dobacivali su vojnici i uz smeh istrčavali na put. Često su se smejali i oficiri. A nekad su opet vojnici strogo kažnjavani. Bilo je to u jednom selu pokraj Morave, kada je Tanasije Prvulović izleteo iz jedne kuće sa zaklanom kokoškom, pa je mahao kroz vazduh da bi joj posle lakše perje počupao. Videla ga cela baterija, čak i komandir. A po izvršenoj kazni, podnarednik Trailo držao mu je lekciju kao za utehu:

– Dobro, ukrao si. Molim lepo… ali budi majstor da te ne vidi komandir. A ti razmanuo kao barjakom. To i babe umeju. E, da znaš!… Zato sam ti slatko udario deset batina.

Kad komandant zastane da propusti divizion, onda je svaki na svome mestu. Vide oni izdaleka njegovog belca sa kusim repom. Vodnici i vođe odeljenja su tada strogim glasom opominjali: „U zaprežnice“… „Srednji, teraj levaka!“… „Drži odstojanje!“… „Ne kaskaj!“ – i uvek su pogledali ispod oka da li to čuje komandant. Jer on to traži. Zamerka mora da se stavi i kad je sve ispravno. Ali ako komandant odnekuda iznenadi, onda bi se sve sručilo na glavu vodnika.

– Okrenite se, okrenite. Zar ne vidite da rudni kaska… Hoćete da mi upropastite konje – i komandant se obrati rudnom vozaru strogim glasom: – Onda ću tebe, bubo jedna, da upregnem.

Nekada su ove zamerke bile na svome mestu. A mnogo puta je zamerao bez ikakvog povoda, tek samo da nešto primeti. Mislio je valjda da je komandant i svojim činom pametniji od svih, a uz to smatrao je da je on na tome mestu ne da hvali, već da kritikuje. I pred ovom zajedničkom opasnošću, oficiri i vojnici sprijateljili su se na maršu i uzajamno obaveštavali o nastupu komandantovom. Njegove naredbe su izvršavane toga časa, ali čim bi se udaljio, opet bi sve išlo kao ranije.

Sa artiljerijom je maršovala i pešadija, nekad naporedo, a neki put smo je sustizali. Zapamtio sam tako mnogo lica iz pojedinih pukova. Pao mi je u oči jedan crveni i debeli pešadijski oficir. Bio je rezervista. Onako gojazan, sa raskopčanom bluzom, večito se hladio i duvao… Neke je čizma ubijala, te su ramali i poštapali se. A pešaci natovareni ratnom spremom, pognuti i opuštenih ruku, klackali su lagano, gledajući ispod gornjih očnih kapaka. Često bi dobacivali artiljercima: „Lako je vama“. Bilo je u tim rečima zavisti, a pomalo i netrpeljivosti. „More ljubićeš ovu cevku!“ – odgovarali su artiljerci… „Ah, dok je meni puške, putuj igumane…“ – govorili su mrzovoljno pešaci…

A već dojadi i ovo marširanje. Nije se kasalo, već smo danima išli hodom. Moje mesto bilo je pored prednjeg vozara na trećem topu. Već smo se narazgovarali. Pričao mi je Milojko, prednji vozar, kako je ženjen, ima jedno dete. Letina je dobro ponela… Sekira ga stalno dešnjak koji pomalo zaostaje, te mora češće bičem da ga opominje… Srednji vozar je dremao, a rudni, Krsta, težak i glomazan kao „Eksilo“ na kome je jahao, neprestano se žalio što nije poslužilac, te da i on skrene sa puta u poneku kuću. A kada ja malo poodmaknem, on je onda poslužiocima izdavao naloge, i bisage na njegovom sedlu bile su kao neki magacin trećega topa.

Preda mnom se stalno kotrljala kara drugoga topa. Onako napunjena razornim granatama i šrapnelima, krckala je pod teretom i mrvila kamenje na putu. U početku je za mene bila razonoda da posmatram kako pršti šljunak i kako sevne varnica sa nekog većeg kamena. A neki put mi čisto lakne kada se kamen izmigolji i ostane čitav… Misle ljudi o svem i svačem.

Povremeno zaostane potporučnik Aleksandar i počne:

– Uh, zamisli!… Jesi li zamislio? – onda pljucne, prevuče rukom preko obraza i obuhvati podbradak. – Zamisli… – Pa tek najednom: – Rudni, teraj dešnjaka, životinjo jedna, šta dremaš! Ah, moram da ga škartiram… Ovaj, šta htedoh… a – ja! Jesi li zamislio?… Mladu, lepu, crnomanjastu od sedamnaest godina. Nja! – onda udari konja mamuzom i u galopu odjuri do svoga voda.

A kada ga vidim idući put da je zaostao, ja mu izdaleka viknem kako sam zamislio dobro. On mi ništa ne odgovara, već pođe naporedo, mračan i turoban, a onda tajanstvenim glasom počne:

– Eto tako razmišljam putem… I to je teška misao… Gledam ovaj svet. Sve mladi ljudi, u naponu života. I ta mi se misao neprestano vrzma po glavi. Na primer, šta?…

– Da nas vrate kući…

– Ne… Mislim, kako bi to divno bilo… a – haj, kako bi to lepo bilo, da nas sada u Ćupriji sačeka dve hiljade devojaka i žena i da padne komanda: biraj koju hoćeš! – Onda se grohotom nasmeja i udari me po ramenu, da ja poleteh na vrat svog konja. – Je li, ne bi se ljutio?